Matija Dedić: "Tek nakon njegove smrti postali smo svesni kakvo je blago moj otac ostavio iza sebe"

Uspešni pijanista, dete iz slavne muzičke porodice, o poslovnim uspesima, životnim porazima, saradnjom sa velikima, odnosu ćerke i pokojnog oca...

Rođen sedamdesetih u Zagrebu, rastao je okružen umetnošću sa očiglednim muzičkim genima koji su ga ne samo zadržali u tom svetu, već i izgradili u posebno kvalitetnog muzičara, posvećenog džezu i klaviru. Ali i mnogo više od toga. Matija Dedić je tokom karijere duge dve i po decenije uradio i postigao ono što mnogima stane u bar tri života. I to, naizgled, jednostavno. A zapravo je na temelju onoga što je rođenjem nasledio od svojih roditelja, neponovljivih i jedinstvenih Gabi Novak i Arsena Dedića, rastući uz njih dvoje u svetu poštovanja vrednosti postojanja, predano učeći i svirajući, stekao reputaciju vrhunskog i cenjenog muzičara skoro u celom svetu.

Šta pamtite kao posebne slike iz detinjstva, kako je bilo odrastati u Zagrebu?

- Zagreb je tada bio potpuno drugačiji grad nego danas. Idealan i baš po meri za miran život bez puno nervoze, žurbe i svega ostalog što ga je danas potpuno promenilo. Nažalost, mislim da su pređeni svi gabariti koje ovaj grad, koji u principu nije previše veliki, može da podnese.

Matija je, kada je imao samo pet godina, počeo da uči da svira klavir, i to klasičnu muziku. Zato ga pitam, navodi novinarka portala Budi karakter.rs, seća li se šta ga je privuklo klaviru i toj vrsti muzike u detinjstvu?

Gentski "osuđen" na muziku

- Očigledno sam i genetski bio osuđen da se bavim muzikom. Kako to već ide, upisao sam muzičku školu vrlo rano, krenuo sa klasičnom muzikom, koja je većinom “majka” svega što je kasnije nastajalo u istoriji i tokom njenog daljeg razvoja.

Tako je ušao u svet muzike i u njemu i ostao. Nastavio je školovanje u srednjoj muzičkoj školi „Vatroslav Lisinski“ u Zagrebu. Bilo je to osamdesetih godina, koje su obeležile druge vrste muzike, desila se eksplozija muzičkih pravaca koju je među mladima pratio i poseban stil života.

Da li Vas je i u kojoj meri u tom periodu privlačila tada popularna muzika, novi talas i sve što ga je pratilo u načinu života?

- Nije. Tih godina bio sam u potpunosti posvećen klasici. Ali, paralelno s njom upijao sam, ako ništa drugo, onda muziku koju su stvarali moji roditelji. Krajem 80-tih otkrio sam prvenstveno džez kao moju najveću ljubav, te se u meni tada paralelno razvijao i interes za ostale žanrove koji u sebi sadrže nešto kvalitetno.

Po završetku srednjoškolskog obrazovanja, odlučio je da školovanje nastavi u inostranstvu. Izabrao je studije u Gracu u Austriji, i to na čuvenoj džez akademiji (University of Music and Performing Arts, Univezitet za muziku i scenske umetnosti).

Zašto Grac? I zašto džez?

- Osetio sam da mogu i sam nešto da stvaram, da mogu da izađem iz okvira klasične muzike, koja zahteva mnogo elemenata i zakona po kojima se svira. Tako sam, uslovno rečeno, posle deset godina napustio tu vrstu muzike u jednom smislu, ali klasična muzika je i dalje moja velika ljubav i inspiracija. S druge strane, džez je, kao oblik slobode, bio moj izbor.

Diplomirao je u klasi profesora Haralda Nojvirta (Harald Neuwirth), i iste godine se vratio iz Austrije u Hrvatsku.

Sarađujete sa muzičarima iz celog sveta. Čini se da biste svojim kvalitetom mogli da živite i stvarate bilo gde. Vi ste se, ipak, odlučili za rodni grad. Zašto, kad toliko ljudi grabi svaku priliku da ode s ovih prostora?

"Do 2010. se ovde zbilja lepo živelo"

- Gledajte, ja sam se iz Austrije vratio 1997. godine, i do 2010. ovde se zbilja lepo živelo. Gradio sam svoje ime, ne mogu da se žalim kako danas živim. Bila su to vrlo lepa vremena za razliku od ovog danas u čemu su se, nažalost, zatekli mnogi veliki talenti. Pre desetak godina su postojale opcije i ponude da odem na neko vreme i stvaram u inostranstvu. No, kako imam pogodnost da sam relativno dosta poznat na prostoru na kojem su živela skoro 24 miliona ljudi, imam i mnogo mogućnosti da radim. Na nekom drugom mestu u svetu, morao bih opet da krenem od početka. I odavde iz Zagreba vrlo lepo održavam kontakte i organizujem koncerte sa vrhunskim kolegama iz celog sveta, i to od Severne i Južne Amerike, preko Afrike do većeg dela Evrope.

Da je doneo dobru odluku potvrđuje i njegova karijera. Od prvog dana brojni nastupi sa velikim imenima iz sveta muzičke umetnosti, skoro iz celog sveta, posebno Evrope i SAD, (Alvin Queen, Martin Drew, Ron Ringwood, Boško Petrović, Marc Murphy Band, Patrizia Conte, Tommy Emmanuel, Lenny White, Kendrick Scott itd). Ali i nagrade, jer, prva je usledila već godinu nakon završetka studija, i od tada se samo nižu, kako one za najboljeg džez pijanistu, tako i za albume, kompozicije, izvođenja.

Iste godine objavljen je i njegov prvi album „Octopussy“ (Croatia Records). Od onda do danas snimio ih je nekoliko, a poslednji „Tajna vještina – Glazba Zlatana Stipišića Gibonnija” izašao je u maju. Na njemu se nalaze Matijine instrumentalne obrade, ukupno devet kompozicija njegovog kolege i dugogodišnjeg prijatelja Gibonnija.

- Sve Gibonnijeve pesme su poznate, pa je moj izbor za ovaj album bio baladni deo njegovog opusa. Album nije imao do sada promociju kakvu zaslužuje, niti dovoljnu medijsku pažnju, s obzirom na to da je pripreman pre pandemije, a dogodilo se da u njenom jeku stigne pred publiku. Kultura i umetnost globalno su u celoj situaciji ponele veliki teret.

Ovaj poslednji album je snimljen u Beogradu, na Kolarcu, tokom oktobra prošle godine. Tada sam imao i probe sa braćom Teofilović i bio upoznat sa činjenicom da ću Zdravku Čoliću biti gost u nastupu na televiziji (RTS), ali i na dva koncerta u Areni u Beogradu, na čemu sam mu posebno zahvalan. Posle toga, usledila je bolna faza od skoro četiri meseca mirovanja. Zbog zemljotresa u Zagrebu tokom proleća, a istovremeno i bolesti majke, dugo nisam imao apsolutno nikakvu inspiraciju niti volju da sednem za klavir.

Na koji način ste u ovim mesecima, koje mnogi nazivaju „nova realnost“, organizovali nastupe i koncerte, koliko su Vas nova pravila omela, a koliko ste im se prilagodili? Možete li da pravite planove u ovom trenutku?

- S obzirom na to da mogu sam da sviram i nastupam, ali sam i izvođač nekomercijalne muzike, koja ionako ne privlači veliki broj publike, u ovoj situaciji organizatorima je jednostavnije da pripreme takve događaje. Tako sam imao pogodnost da održim petnaestak raznih koncerata u periodu od juna do jeseni. Tokom leta nastupao sam, predstavljajući upravo moj poslednji album, u Hrvatskoj, ali i Crnoj Gori. Nadam se donekle stabilnoj situaciji u vezi sa pandemijom, jer postoje planovi za nekoliko koncerata u Srbiji. Ono što me posebno veseli je nastup na Skopskom džez festivalu, na kojem sam svirao, na svoj način, muziku mog oca.

Saradnja sa "zabavnjacima"

Album sa Matijinim izvođenjem pesama njegovog oca „Matija svira Arsena“ objavljen je pre pet godina, kada je izuzetni umetnik napustio ovaj svet. Kako je poslednjih godina često nastupao zajedno sa ocem, Matija je narednih godina održao nekoliko posebnih koncerata sa svojom majkom Gabi Novak, ali i sa dvoje – njima po ogromnom talentu i energijama sličnih i bliskih umetnika – Biserom Veletanlić i Vasilom Hadžimanovim.

Matija jeste džez muzičar, ali kao izuzetan pijanista, često i rado sarađuje sa muzičarima iz oblasti zabavne muzike, dajući njihovim numerama za njega prepoznatljivu posebnost. Snima s njima pesme, cele albume, ponekad svira i na koncertima.

Pre nekoliko nedelja objavljen je video spot za pesmu „Zrno malo“, koja je zapravo rezultat Vaše saradnje sa grupom Adastra. Šta je to posebno zbog čega ste prihvatili da, kako je objavljeno, „obogatite notama“ ovu pesmu?

- Adastra je vrlo dobar sastav, a i Jerko i njegova sestra Anđa su vrlo dragi ljudi. Uz to, pesma je jako kvalitetna. Sretan sam da sam dobio poziv za tu saradnju.

Generacije su rasle znajući ko su Arsen Dedić i Gabi Novak. Da li je vreme učinilo svoje, ili je Arsen svojim pesmama bio ispred vremena, tek poslednjih godina ga slušamo, shvatajući njihovu izuzetnost i kada je reč o muzici, izvođenju, pa i tekstovima. Matija, kako ste Vi lično ranije doživljavali Arsenovu muziku, a kako je prihvatate danas, kada je i svirate?

- Kao i mnogi ljudi, pogotovo oni mladi, pa tako i ja, tek nakon njegove smrti postali smo svesni kakvo je blago moj otac ostavio iza sebe.

Matija je, uz talenat i znanje, mogao da izabere bilo koje drugo zanimanje, pa i komercijalniji i onaj materijalno sigurniji put u svetu muzike. Ipak, on je krenuo vođen svojim željama.

Mislite li da ste ponešto mogli drugačije, i da li biste sada nešto promenili?

- Išao sam isključivo za svojim srcem i to nikada ne bih promenio. Ni po koju cenu.

Krojač sopstvene sreće

Šta smatrate najvažnijim u životu, šta je za Vas najveći uspeh, ono što stvara onaj dobar osećaj da je to ono pravo?

- Svojim najvećim uspehom smatram to da sam ja lično krojač sopstvene sreće, i da sam i dalje jednako zaljubljen u klavir kao i pre 42 godine.

Imate li neki hobi, neki poseban način na koji, osim uz muziku, volite da provodite vreme?

- Obožavam košarku, ja sam veliki navijač Cibone. Pratim jako dugo i evropsku i američku košarku, pa tako dosta znam i o istoriji tog sporta. Kad sam u Zagrebu uvek idem na sve bitnije košarkaške utakmice.

Otac mi je uvek govorio da me samo rad može spasiti u životnim krizama, a moja majka i dan-danas insistira na tome da uvek treba da budem uveren da će na kraju sve biti dobro.

Vaša ćerka je ove godine postala punoletna.  Prepoznajete li u njenom vaspitavanju ponešto po čemu pamtite svoje roditelje kada ste bili u njenim godinama?

- Da, Lu je napunila 18 godina krajem jula. Pri njenom usmeravanju naravno da negujem sve ono lepo što su moji roditelji usadili u mene, ali isto tako nastojim da obratim pažnju i na neke njihove sitne propuste i uradim drugačije.

Ćerka Lu je kao malena umela da zapeva sa njegovim ocem Arsenom Dedićem, kasnije i Matijinom majkom, Gabi Novak. Sve to, čini se, iz čistog zadovoljstva i u okviru onog posebnog odnosa između baka i deka prema unucima. Oni koji su imali prilike da čuju kako peva, govorili su da je izrazito talentovana.

- Lu ima sve predispozicije da se bavi muzikom, završila je nižu muzičku školu i to klavir. Danas je više zanimaju kamera i psihologija, nije sklona eksponiranju. Moj otac, a njen deda Arsen, i ona imali su specifičan odnos. Žao mi je što nije još malo poživeo i to vreme proveo sa njom.

(Telegraf.rs)