Mišina ispovest: Ostvario sam sve što sam želeo, imam divnu suprugu, ćerku i prijatelje u bendu

Aleksić je poslednje dane proveo u KBC "Bežanijska kosa" gde je bio na lečenju od korona virusa

Basista "Riblje čorbe" Mirosalv Miša Aleksić preminuo je u 68. godini od posledica korona virusa.

Preporučujemo

Aleksić je poslednje dane proveo u KBC "Bežanijska kosa" gde je bio na lečenju od korona virusa.

On je nedavno u svojoj ispovesti za Kurir govorio o muzici, svojoj karijeri, popularnosti, rokenrolu, kao i o svojoj porodici.

Početak

Rođen sam 1953. i živeo sam na Terazijama, bukvalno gde je bio i ulaz u čuveni bioskop "Kosmaj". Tu sam proveo prve godine detinjstva. I sad ljudi misle - vau, Terazije, sam centar Beograda, a mi smo živeli toliko skromno, cela moja porodica, da smo svaki drugi dan jeli pasulj! Ali tako su svi tada živeli. Skromno.

Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka bilo je divno odrastati u Beogradu, i to je prvo čega se sećam. Imao sam prelepo detinjstvo. Kad bi sva deca mogla da žive tako... Glavne igre su nam bile, toga se i dan-danas sećam, klikeri i glavomet. Za klikere valjda svi znaju kako se igraju, a glavomet je bio... uzmeš neku kao tenisku lopticu, malu, manju od fudbalske, postaviš po dva stuba u dvorištu, podeliš se u dve ekipe i ko da gol... To nam je bila glavna zanimacija. I to su mi fantastična sećanja, na tu bezbrižnost i sve to. E, onda je došla škola. Užasno sam plakao kad je trebalo da krenem u osnovnu. I toga se sećam. Prvo sam išao u školu "Žarko Zrenjanin", pa sam onda išao u "Drinku Pavlović", a sedmi i osmi sam završio na Lekinom brdu, u školi "Stevan Sinđelić".

Prvi akordi

Moja majka je tada radila u "Energoprojektu", a otac u Radio Beogradu, i odatle počinje moj prvi susret sa muzikom. Moj tata je bio urednik tada kultne radio-emisije "Selo veselo" i zahvaljujući doajenu muzičke scene Nikoli Karaklajiću, koji je vodio isto tako čuvenu emisiju "Sastanak u 9", mogao je da donosi kući pesme Peta Buna, Pola Enke, Elvisa Prislija i drugih na magnetofonskim trakama da slušamo. Ja sam imao tu privilegiju da slušam omiljene pesme na gramofonu "gruding"! Imao sam i mali tranzistor, dobio sam ga od teče iz Amerike, i onda bih se uveče sakrio ispod pokrivača, da roditelji ne vide, i tako slušao Radio Luksemburg, gde su se mogli čuti svetski hitovi. To su bili moji najsrećniji trenuci u životu. To ovim današnjim generacijama ne možeš da objasniš, nije uporedivo ni sa čim.

Kasnije su mi roditelji kupili akustičnu gitaru i ja sam sam skidao akorde pomoću prstohvata i jedne knjižice u kojoj sam imao zapisane te akorde. Desi se da jednom okupim familiju i krenem da im sviram to što sam naučio. Klinac. Svi su bili oduševljeni, kao hvalili su me da sam odličan, da super zvuči kako sviram, da ovo, da ono, a zapravo je bilo užasno, ha-ha-ha!

Mama i tata iz Amerike

Mama i tata su bili za to da ja završim školu, sve po redu, kao u pesmi "lepo je meni govorio tata, mani muzikante, važna je škola...", dakle, osnovnu, gimnaziju, pa fakultet. I ja upišem Filološki i apsolviram, e, ali sam pre toga, u četvrtom srednje, bio na razmeni đaka u Americi 1971. kod jedne jevrejske porodice u Baltimoru. Te ljude sam zvao mama i tata! Preminuli su, nažalost, ali sprijateljio sam se i pobratimio s njihovim sinom, Li Grin se zove, i u kontaktu smo i dalje. Vidimo se svake dve-tri godine, dolazio je i on ovde. Tamo u Americi sam kupio neku krš gitaru za nekoliko stotina dolara i počeo da sviram u bendu Ši ma fa (Shit mother fucker), uzeli smo to ime na osnovu benda Ša na na, koji je tad bio jako popularan. Bilo nas je 12 u bendu! Dobro smo zvučali, svirali smo na igrankama u gimnaziji i tako dalje...

E, ali ubedljivo najlepši doživljaj iz Amerike, koji neću zaboraviti dok sam živ, jeste "suprise party", koji su mi priredili moji drugari na rastanku, kad sam odlazio. Nisam imao pojma da će oni to da organizuju. Pozovu me na pivo, ja ulazim u salu i tamo svi oni čekaju, vidim natpis "Dear Michael", jer su me tamo zvali Majkl. U ćošku stoji poklon, velika kutija prekrivena američkom zastavom na kojoj je pisalo "Srećan put u Srbiju". Unutra gitara "fender presižn", u to vreme je koštala preko hiljadu dolara! Pa ti vidi koji je to poklon i koja je to čast. Nažalost, više nemam tu gitaru, davno sam je prodao i kupio drugu "fenderku".

Pevač je problem

Interesantno je da nikad nisam poželeo da ostanem u Americi, nijednog trenutka, želeo sam da se vratim ovde i da napravim dobar bend. Meni je to bio moj američki san! S dvojicom prijatelja napravim grupu SOS i uspeli smo da snimimo prvi singl zahvaljujući Robertu Nemečeku, koji nam je ustupio nekoliko sati termina u čuvenom Studiju šest. PGP (Produkcija gramofonskih ploča, op. aut.) objavi nam singl, i to je prošlo odlično, pa nam onda kažu da moramo da snimimo još dva ili tri singla, pa tek onda da radimo na longpleju. Tako je tad bilo, ništa Jutjub i internet. Tako samo i uradili, ali nikako da dođemo do te velike ploče... Imali smo veliki problem sa pevačem. Ja sam pevao, ali, budimo iskreni, nisam bio toliko dobar u tome, nisam bio glas za snimanje ploče, pa smo uzimali neke momke sa strane koji su gostovali u našim pesmama.

Bora i Balašević

E, sad, Bora Đorđević je već tada bio moj prijatelj, često je dolazio kod mene na Lekino brdo i jako mu se dopadalo to što mi radimo. On je u to vreme svirao u Suncokretu. Pitam ga: "Boro, pripremamo album, možeš li ti da otpevaš, da budeš gost? Da mi učiniš uslugu da imam tako dobar vokal na ploči", sve ja to tako, malo izokola, a on iz cuga: "Hoću, zašto da ne!" I otpevao je! Sve pesme. E, ali... Sve te trake se zagube u PGP i nikada album nije ugledao svetlost dana. Nikada nismo više svirali te pesme. Ali zašto nismo? Sad ćeš da čuješ. To je ono najvažnije.

Jedne noći pojavljuje se Bora kod mene, već je tada bio prešao iz Suncokreta u Rani mraz s Đorđem Balaševićem. Onako s dugom kosom, pleteni džemper, kožne pantalone... izgledao je kao bog! Kaže: "Ja više nisam s Balaševićem. Uradio sam jednu pesmu, 'Lutka sa naslovne strane', on smatra da to nije u senzibilitetu Ranog mraza i ja bih da mi napravimo bend i snimimo tu pesmu." Pitam: "Hoćeš večeras?!" Ha-ha-ha! Pazi, nisam ni čuo bio pesmu, samo naslov, ali sam znao da mora da bude vrhunska; imao sam poverenje u njega kao autora. Nisam pogrešio, to se vidi, zar ne? U grupi su tada svirali Rajko Kojić, Vicko Milatović, bas sam svirao ja, a Bora je hteo da, pored pevanja, svira i akustičnu gitaru. Odemo u studio, završimo snimanje i, sećam se, sednemo 15. avgusta u "Šumatovac" da smislimo naziv benda. Znači, prvo smo snimili pesmu, pa tražili ime. Bio je predlog da se zovemo Popokatepetl, ne sećam se ko je to predložio, pa Bora i ratnici, pa... još gomila nekih. I onda Bora kaže: "A šta mislite na to da se zovemo Riblja čorba?" Složimo se. Pojma nemam kako mu je to palo na pamet, valjda zato što je strastveni pecaroš. Singl "Lutka sa naslovne strane" prodat je u 100.000 primeraka, isto koliko i naredni "Rokenrol za kućni savet". Iz PGP su nam onda rekli da imamo studio za neograničeno snimanje prvog albuma. Tad smo uradili "Kost u grlu" i odlučili da svi odemo u vojsku da bismo mogli da nastavimo da radimo nakon toga.

Vojska

Kad sam stigao u Koprivnicu na služenje vojnog roka, ponesem i album, naravno, i namesti se prilika da kažem svom vodniku, onako sve po propisu, reko': "Druže vodniče, ja sviram u jednom bendu." On me gleda i pita: "Riblja čorba? A koji si ti?" Ja se predstavim, pokažem mu, a on okrene dvadeset telefona i u kancelariju dođe masa ljudi! Haos! Odmah je tu bila rakija, brendi, klopa... Svi su došli da me vide, jer nisu mogli da veruju da je u njihov vod došao basista Riblje čorbe!

Vojska mi je prošla bezbrižno. Bora je za to vreme pisao stihove i slao mi ih. Jednom mi stigne pismo i u njemu tekst "Dva dinara, druže". Sedeo sam u spavaonici među 12 vojnika i kažem im šta mi je Bora poslao, a oni hoće da im pročitam... Čitaj, čitaj! I ja krenem: "Dečurliji našoj smišljasmo imena, voleh je sve više svaki božji dan..." Polako sam čitao i, kad sam na kraju pogledao vojnike, svi su plakali. Ali svi!

Supruga i ćerka

Kad sam već kod vojske, da kažem da sam suprugu upoznao još pre toga, pre nego što sam otišao na odsluženje, kako se to kaže. Dok sam ja bio u vojsci, svaki dan sam ja njoj pisao pismo i svaki dan je ona meni odgovarala! Tako smo se dogovorili da, čim ja dođem u Beograd, odmah napravimo svadbu i od tog trenutka do danas je sa mnom. Jasmina i ja smo dobili ćerku Minu posle šest godina braka, ona je zaista super dete, samo da poželite. Završila je dramaturgiju.

Nije nikad htela da se bavi muzikom, nije je to zanimalo. Napisala je knjigu "Dnevnik jedne ključaonice", a pisala je i drame za decu. Kad je bila mala, bila je jako popularna u školi, svi su znali da joj je tata iz Riblje čorbe, ali se nije time opterećivala.

Popularnost

E, a sad, da ti pričam o toj popularnosti... Mislim da je treći album, "Mrtva priroda", Riblju čorbu digao u nebesa. Imali smo producenta Džona Mekoja iz Engleske - ne znam s kim bih ga danas uporedio - ljudi iz PGP su nam dozvolili da angažujemo koga god hoćemo. Toliko su verovali u nas i toliko smo mi bili moćni. Bio je vrlo skup, ali imali smo novac i on je došao u Beograd. Uđe on u studio sa svojim snimateljem i kaže nam: "Momci, vi ste sad slobodni, a ja ću detaljno da pregledam studio." Posle tri sata dođe kod nas u hotel i donese ooogroman spisak nedostataka! Ti to ne možeš ni da zamisliš! Ljudi iz PGP su bili šokirani. Ali su otklonili sve što je trebalo. Snimili smo vrlo brzo sve pesme i taj album je prodat u 600.000 primeraka! E, tek to probaj da zamisliš!

Krenula je velika turneja, svuda je bilo krcato, ogromna popularnost nas je zadesila. To je bilo stravično u pozitivnom smislu. Naravno, iz sve to ide alkohol, malo duvke, besane noći... Jednostavno, uhvatila nas je popularnost. Sećam se da sam tad kupio najnoviji model auta "alfa romeo", ženi sam kupovao dijamantsko prstenje, sebi sat "kartije" od 6.000 maraka!

Građanski rat

Vrtoglava popularnost grupe trajala je sve do građanskog rata početkom devedesetih. Mi smo u to vreme snimili album "Labudova pesma" i Bora je hteo posle toga da se oprosti od publike. Jako teško je podnosio rat, tu bedu koja nas je zadesila, sankcije... Pio je dosta, doduše, pili smo svi, da se ne lažemo, ali on baš onako dosta... Onda smo održali koncert u Zaječaru i na kraju svirke Bora kaže: "Ovo je poslednji nastup Riblje čorbe, opraštam se od vas!" I tad ceo stadion počne da viče: "Boro, mi te ne damo!" To je bio jako potresan prizor. Sišao je sa bine među ljude, oči su mu bile pune suza. Onda se vratio na binu i rekao: "Nastavljam!"

I pre toga je bilo nezgodnih situacija kad smo bili primorani da se povučemo sa scene. Na primer, na koncertu u Zagrebu jedna devojčica je stradala. Obezbeđenje je bilo loše, nisu mogli da trpe masu koja je htela da uđe u Ledenu dvoranu i u jednom trenutku su odustali i otvorili vrata, ljudi su počeli da gaze jedni preko drugih i tako je ta devojčica izgubila život. Ta tragedija je nastala greškom drugih ljudi, ne našom, i to je sasvim jasno, ali mi smo jako teško to podneli i napravili smo malo dužu pauzu. Da, još jednom smo hteli da završimo karijeru. Odnosno, Bora je hteo. Kad smo prešli u "Jugoton" 1984. i objavili album "Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju", doživeli smo neuspeh iako je tu bilo odličnih pesama. "Jugoton", jednostavno, nije uradio dobru reklamu i počele su da nam opadaju posete na koncertima. Ali vratili smo se sa pločom "Osmi nervni slom", na kojoj smo imali Edija Granta kao gosta. To je posebna i vrlo zanimljiva priča kako smo došli do njega.

Crnac u studiju

Mi smo ga pitali posle njegovog koncerta da li bi hteo da otpeva jednu strofu u našoj pesmi, a on je krenuo da nas eskivira - te boli me grlo, te nisam raspoložen, te smeta mi dim... A studio već spreman i samo čekamo da on dođe da snimimo "Amsterdam"! E, tu nam je Slađana Milošević dosta pomogla jer mu je rekla: "Ovo je najbolji srpski bend, nećete se pokajati. Dođite samo da čujete pesmu." Odradila je to na šarm, Edi nije imao više izgovora, ha-ha-ha! I onda je nastala ona čuvena scena kad obezbeđenje nije htelo da pusti Granta u studio jer je stranac, a još i crnac! Međutim, Bora uhvati tipa iz obezbeđenja, zaključa ga u WC, nastane opšta frka! Dođe i policija! Za to vreme Edi je s nama bio zaključan u studiju i čuo je pesmu. I odmah je rekao: "Ajd, namestite mi mikrofon, hoću da otpevam!"

Devedesete

Devedesetih sam prodao sve zlato koje sam kupovao u vreme najveće slave. Eto, da se čovek i nasmeje! Onaj sat od 6.000 maraka prodao sam za 800, auto isto za neke smešne pare, u bescenje. Svirali smo na ratnoj teritoriji, u Republici Srpskoj, u Krajini i nešto malo po Srbiji. Jednostavno, nije bilo para. Ali smo gurali nekako, ni sam ne znam kako... Preskočio bih taj period, teško mi je i sad da pričam o tome.

Ali od 2000. sve se nekako preokrenulo za nas, nabolje naravno. Napravili smo koncert na OFK stadionu, koji je bio jako posećen, počeli smo da sarađujemo s menadžerom Ganetom Pecikozom, i to je bilo vrlo uspešno. Kad su nam se razišli putevi s njim, počeli smo da radimo s Banetom Obradovićem i od tada, to moram da kažem, kreće ekstremni uspon Riblje čorbe!

Koncert na traktoru

Od 2010. pa nadalje, znači 2016, 2017. i 2018, imali smo po 40 koncerata godišnje i svi su bili potpuno rasprodati. U nekim manjim gradovima dešavalo se da dođe po 20.000 ljudi, dakle ceo grad i okolina. A zašto? Pa svi dođu da vide Boru, to je jasno. Ne mogu da kažem da je to neobjašnjivo, jer je on jedna neverovatna ličnost: kompozitor, pisac najboljih tekstova u istoriji srpskog rokenrola, sjajan pevač! Sve se to nakupilo u njemu i, kad se kao takav pojavi na bini, onda nastane opšta histerija u publici. Kao čovek on se nimalo nije promenio, nije mu nikada slava udarila u glavu, kao ni nama ostalima u bendu. Verovatno zbog toga što smo sve prošli, od svirki po seoskim igrankama do najvećih koncerata.

Bilo je svirki kad smo nastupali na traktorskim prikolicama. Dve prikolice se spoje, na jednoj je bubnjar, a na drugoj mi, sviramo narodu, svi zadovoljni. Da ne pričam o tome kad smo spavali na podu čekajući jutarnji prevoz. E, kad čovek sve to prođe, onda ne može da se uobrazi. Mi nismo zvezde, već muzičari koji uživaju u tome što rade.

Kum Bajaga

Ne sećam se da smo unutar benda imali nekad neku svađu; zapravo i nismo. Bilo je nesporazuma, na primer, oko toga kako treba neka pesma da se odsvira, pa krene rasprava o tome, međutim, Bora je faktor koji je to smirivao. Samo nam kaže: "Stanite, ljudi, ajde da se dogovorimo. Može li kompromis?! Ako ne može, onda nećemo staviti pesmu na album i to je to." I dobro je što je tako, Bora je šef benda. Ali nismo imali svađe i teške reči, toga nikad nije bilo. E, kad je Bajaga napustio Riblju čorbu i počeo samostalno i kada Rajko Kojić nije mogao više da svira jer je, nažalost, postao zavisnik od heroina, nama je to teško palo. Posebno za Rajka, on je umro 1997. A Bajaga je napravio najveći mogući posao u Jugoslaviji samim tim što je postao solo umetnik. On je moj venčani kum. Smatram da je Bajaga kao bend egal sa Ribljom čorbom. Posle razlaza smo bili malo u frci, ali vrlo brzo smo shvatili da nema razloga za svađu i nastavili da se družimo istim intenzitetom kao i pre.

Tako je kako je

Od događaja iz poslednjih godina moram da spomenem tri Beogradske arene, četiri koncerta "Čorba se čuje i bez struje" u Sava centru i jedino što je moja, a i Borina želja, jeste svirka na Marakani. Ne znam koliko je to izvodljivo, ima dosta faktora i prepreka za to, osim publike. Jedino posetioci nisu problem! Privatno nemam nikakve želje. Ostvario sam sve što sam želeo, imam divnu porodicu, suprugu i ćerku, prijatelje u bendu. Finansijski bi moglo da bude bolje, ali to bi svako od nas mogao isto da kaže.

Tužno jeste to što posle toliko hitova i rada u muzici mi nemamo finansijsku stabilnost, ali tako je kako je. Kad nam je Džon Mekoj producirao album "Minut sa njom", rekao nam je: "Posle ovoga što je prošla Riblja čorba, svako od vas bi imao svoj zamak, ali da ste živeli i radili u Engleskoj." Mi smo srećni i time što možemo da živimo normalno, pristojno, nismo lišeni nekih osnovnih stvari, kao što su letovanja, ručak s porodicom u restoranu i tome slično...

Dok smo živi

Tajna uspeha i trajanja Riblje čorbe jeste u tome što, svaki put kad smo hteli da odustanemo, uvek se pojavi ta pomisao u nama šta ćemo dalje. Čime ćemo se baviti posle muzike? Jednostavno, ne može bez ovoga, ušlo nam je u krv. I sviraćemo dok smo živi! Makar se peli štapovima na binu! Publiku ćemo uvek imati. Pa nas slušaju četiri generacije! Nedavno, kad sam potpisivao svoju knjigu, dođe čovek sa sinom od tri ili četiri godine, i pitam ja dečkića: "Je li, koja ti je omiljena pesma?" On se prvo postidi, dete ko dete, a onda počne da mi pevuši "Avionu, slomiću ti krila"... Šta će biti posle Riblje čorbe? Ništa. Ne verujem da će se pojaviti rokenrol bend koji će ikada moći da ponovi naš uspeh. Kažu da ovaj pravac muzike izumire, ja ne verujem u to. Uvek će biti ljudi koji slušaju rokenrol, ali je činjenica da drugi muzički pravci uzimaju primat. Moderna su vremena...

(Telegraf.rs)