Očaravajuća, ali večito nesigurna: Teški, prelepi život Fransoaz Ardi, „je-je” devojke iz Pariza

„Izvesno vreme sam bio strastveno zaljubljen u Fransoaz, kao i svaki muškarac na svetu, i veliki broj žena, takođe. I još uvek jesmo.” (Dejvid Bouvi)

Plemenitih zelenih očiju, kestenjaste kose, dugih nogu i androgene građe, francuska pevačica Fransoaz Ardi je 1960-ih ukrala mnoga srca širom planete. Dejvid Bouvi, Bob Dilan i Mik Džeger bili su opčinjeni njome. Otmena, nežna, stidljiva, milog lica i setnih pesama, privlačila je pažnju gde god bi se pojavila. Uz Serža Genzbura i Silvi Vartan, bila je predstavnik „je-je” pop zvuka, koji je promenio muzičku scenu šezdesetih godina prošlog veka.

Svaku emociju je unosila u svoje stvaralaštvo, nižući hit za hitom, a i danas i dalje komponuje. Pored francuskog, pevala je i na engleskom, nemačkom i italijanskom. Uz Brižit Bardo i Džejn Birkin, predstavljala je ambasadora francuskog modnog stila, neprestano se pojavljujući na naslovnicama raznih novina i magazina, kao i na televiziji. Ovo je priča o njoj – čudesnoj, ali večito nesigurnoj Fransoaz Ardi…

Porodica i detinjstvo

Rođena je uz zvuk sirene za vazdušnu opasnost, 17. januara 1944. godine, u 21:30h, u bolnici „Meri Luiz“ u 9. arondismanu Pariza. Stroga, izrazito lepa majka Madelina dobila ju je sa 20 godina starijim, već oženjenim muškarcem, koji je uživao viši društveni status. Madelina nije ni bila u potpunosti zaljubljena u njega, već je mnogo želela dete, iako se prethodno bila podvrgla abortusu. Sledeće, 1945. godine, Fransoaz je dobila i sestru Mišel. Dogovor je bio da niko ne sme da zna da ugledni gospodin ima dve porodice, pa je jasno da Fransoazin otac u velikoj meri nije bio prisutan u odrastanju i vaspitanju svojih ćerki.

Bez stabilnog porodičnog života, trojcu Ardi novac je često nedostajao. Fransoaz je bila vrlo privržena majci, kojoj je želela da se pomiri s ocem, ujedno znajući da se to neće desiti. Ni sa babom i dedom s mamine strane nije imala blizak odnos. Živeći na selu, deda je više pažnje obraćao na hranjenje kokoški, skupljanje jaja i zalivanje povrća. Samo joj je jednom postavio pitanje, a to se desilo 1962, kad je sa 18 godina postala poznata:

- Jesi li, barem, srećna? – četiri reči iz kojih je Fransoaz osetila njegovu blagonaklonost, iako ga je do tada smatrala potpuno ravnodušnim. Prestao je da razgovara s ljudima godinama pre toga.

Baba je bila mnogo pričljivija. „Egocentrična, frigidna i ograničenih shvatanja”, tražila je svaku priliku da nagrdi svoju unuku, ističući njene fizičke „nedostatke“ i poredeći je sa sestrom Mišel, koju je isticala kao lepoticu:

- Učinićeš da tvoja majka rida krv! Prava si ćerka svog oca!

Fransoaz je mrzela školu. Otac je želeo da njegove ćerke pohađaju religioznu školu, za koju ona danas tvrdi da predstavlja koren njene nesigurnosti. Osećala se kao vanzemaljac među vršnjacima, krijući se u kapeli samo da ne bi igrala „između dve vatre“. Časne sestre su je doživljavale kao izrazito inteligentnu, senzibilnu, povučenu devojčicu koja radije bira molitvu od igre. Ubrzo im je postala miljenica, što je produbilo njen razdor sa drugom decom. Zazirala je od javnih nastupa, recitacija i izlazaka pred školsku tablu, što je kontradiktorno njenom kasnijem izboru profesije.

Pustite pesmu dok čitate tekst:

Ranjiva, kad god bi bila udaljena od majke ili imala bilo kakav dečji problem, Fransoaz bi svaki oproštaj ili privremeno razdvajanje duboko razdiralo. Ovaj osećaj ju je pratio i kao tinejdžerku i odraslu osobu. Ljubav prema umetnosti, posebno prema muzici, filmu i književnosti, negovala je od detinjstva, a stvaralaštvo Simon de Bovoar ju je posebno intrigiralo.

Muzički počeci i „je-je” generacija

Krajem pedesetih, pronalazila se u pesmama koje je slušala na radiju, a kupovala je i partiture kako bi ih učila. Više je volela engleske i američke numere od francuskih, budući da su one govorile o tinejdžerskoj samoći i nezgrapnosti, primarno uživajući u hitovima Pola Anke, Klifa Ričarda, Elvisa Prislija, Koni Fransis, braće Everli.

Kad je završila srednju školu, od oca je tražila da joj kupi gitaru. Čim ju je imala u rukama, počela je da uči akorde, komponujući svoju muziku. Intelektualno nadarena, preskočila je dva razreda srednje škole, pa je sa šesnaest godina upisala Fakultet političkih nauka, koji je ubrzo zamenila Sorbonom, koja joj je obezbeđivala više vremena da komponuje muziku u svojoj kuhinji, gde je „akustika bila sasvim odgovarajuća”.

Kad je u dnevnim novinama pročitala da će velika muzička kompanija, Pathé-Marconi, održati audiciju za početnike, uprkos strahu od javnog nastupa, pomislila je da je to prilika koju ne sme da propusti. Audicija je prošla dobro, jer je Fransoaz privukla pažnju muzičkih stručnjaka koji su uživali u njenom nastupu. Ovo joj je dalo motivaciju da nastavi u istom pravcu, prijavivši se i za audiciju Malog konzvervatorijuma pesme kod umetnice Mirej Hartuš, sa kojom je, kao i sa njenim suprugom – uglednim piscem Emanuelom Berlom, ostvarila prijateljstvo koje će trajati sve do njihove smrti. Fransoaz se priključila Konzervatorijumu, ujedno počevši da se druži sa drugim studentima.

Snimci s njenih audicija su ubrzo dospeli u ruke zaposlenih u muzičkoj kući Vogue, s kojom je potpisala ugovor. Dvadeset i petog aprila 1962, presrećna Fransoaz je snimila dve pesme Oh! Oh! Cheri i Tous les garcons et les filles („Svi momci i devojke”). Druga, po kojoj je njen prvi studijski album dobio ime, postala je francuski i međunarodni hit, prodavši milione primeraka. Isti album je na američkom tržištu dobio naziv „Je-je devojka iz Pariza”. Da podsetimo, termin „je-je” predstavlja stil pop muzike ranih 60-ih godina prošlog veka, izveden od termina yeah! yeah! koji su popularizovali engleski bendovi (npr. Bitlsi). „Je-je” je bio vid kontrakulture koja se proširila širom planete zbog uspeha Francuza – Serža Genzbura, Silvi Vartan i Fransoaz Ardi, koji su inspiraciju crpeli iz zvuka engleskih i američkih izvođača. „Je-je” pesma kombinuje elemente popa, džeza, baroka, egzotike i francuske šansone.

- Uzevši u obzir ko sam i odakle potičem, mislila sam da sam ostvarila nemoguće. Međutim, pošto je početak bio toliko jednostavan, nisam bila svesna velikog broja problema koji će biti prouzrokovani mojim nedostatkom iskustva. Budući da me ništa osim pevanja nije zanimalo, sanjala sam samo o snimanju albuma – priseća se Fransoaz Ardi u svojim memoarima „Očaj majmuna i druge sitnice“.

Vrtoglavi svetski uspeh i filmska karijera

Fransoaz je počela da snima video-spotove za svoje pesme, ali i da redovno nastupa na raznim televizijama. Započela je i svoju prvu stabilnu ljubavnu vezu sa fotografom Žan-Marijem Perijeom, sa kojim se volela četiri godine. Novac je prilivao, pa je pevačica kupila stan u Parizu, a potom i zemlju na Korzici, gde je sagradila kuću u koju i danas redovno odlazi na odmor. Finansijski je pomagala i majku i sestru.

Usledili su prvi nastupi u „Olimpiji”, uglednoj muzičkoj dvorani u Parizu. Premda je uspeh istovremeno ostvarivala u domovini i širom sveta, Fransoaz je počela da putuje kako bi održavala koncerte, gostovala na festivalima i u TV emisijama. Nije podnosila putovanja, jer joj je bilo jasno da ona iziskuju obaveze. Tiho je patila u samoći. Na pauzama između nastupa, krila bi se u kupatilima hotelskih soba gde je tugu iskazivala kroz zvuk gitare.

Skoro svaka pesma koju bi snimila, postala bi hit – La maison où j'ai grandi („Kuća u kojoj sam odrasla”), Le premier Bonheur du jour („Prva radost dana”), Mon amie la rose („Moj prijatelj ruža”)… mnoge od njih je prepevala na engleski jezik, te su postale slušane i u Velikoj Britaniji, Australiji, Južnoj Africi, na Novom Zelandu… Međutim, englesku štampu nisu toliko interesovale Fransoazine pesme, koliko njena spoljašnost, a androgena građa joj je uzrokovala mnoge nesigurnosti i komplekse. Nije volela ni svoje prve pesme, jer je smatrala da su mogle biti bolje producirane, pa zbog toga i danas oseća sramotu. Neprestano se poredila sa kolegama izvođačima čiji je rad izuzetno poštovala.

Počela je češće da putuje u London, gde je snimala pod mentorstvom Čarlsa Blekvela, za čiji angažman veruje da je izneo ono najbolje u njenim pesmama. Kad nije snimala, nastupala je u hotelu „Savoj”. Nakon izvedbe bi posećivala klubove gde je upoznala Erika Bardona, pevača grupe Animals, i Mika Džegera, čija ju je „harizmatična lepota zadivila”, rekavši da je „hiljadu puta lepši uživo”. Mik je kasnije, za francuski časopis Mademoiselle Age tendre, izjavio da bi Fransoaz bila „idealna žena za njega”. Njen tadašnji momak, fotograf Žan-Mari, redovno je fotografisao Rolingstonse i Bitlse. Zbog toga što je bio sentimentalan i introvertan, Fransoaz je sa Džordžom Harisonom ostvarila najlepši odnos, čije melanholične pesme su joj uvek budile nežnost.

Pored muzičke, gradila je i filmsku karijeru – pojavivši se u nizu filmova 1960-ih. Gluma je nije mnogo interesovala, već je ponuđene uloge prihvatala zbog upornosti svoje majke, kao i dečka Žan-Marija. Rola po kojoj je mnogi pamte je ona u filmu Grand Prix, američkog režisera Džona Frankenhajmera, u kom je zaigrala uz Iva Montanja. S njim se na snimanju najviše i družila.

- Bio je toliko topao i prijatan da je sva moja stidljivost nestajala kad bih bila u njegovom prisustvu. Opčinio me je njegov humor, kao i poslovna profesionalnost. Kad smo završili snimanje, otkrio mi je koliko mu je bilo zahtevno da nauči da vozi Forumulu 1. Takođe mi je priznao, uz uobičajenu dozu izmotavanja, da su mu dojadili sportski automobili i trkačke staze – pisala je u svojim memoarima.

Bob Dilan i Žak Dutronk

Što se tiče muzičkih uzora, Fransoaz se divila Bobu Dilanu, zbog čijeg je koncerta u „Olimpiji” na jednu noć napustila Grand Prix snimanje u Monaku i odletela za Pariz. Međutim, koncert je bio „razočaravajući”. Na njeno veliko iznenađenje, jedna osoba joj je prišla i prenela da se Bob Dilan neće vratiti na binu ako ga Fransoaz ne poseti u njegovoj svlačionici. Uplašila se njegove mršavosti, mrtvačkog izraza lica i dugih noktiju, predosećajući da će mu se desiti nešto loše (nedugo potom je doživeo saobraćajnu nesreću zbog koje se mesecima oporavljao). Uprkos njenoj poseti, druga polovina koncerta nije bila bolja. Na žurci koju je isto veče održao u svom apartmanu, pozvao ju je da mu se priključi u spavaćoj sobi. Fransoaz je rečeno da je Dilan u Parizu jedino želeo da vidi nju i Brižit Bardo. Posvetio joj je i jednu pesmu. Nikada se više nisu videli.

Nakon što je u Monci završila snimanje filma Grand Prix, Fransoaz je raskinula vezu sa Žan-Marijem, jer je ljubav, vremenom, u potpunosti izbledela. Vratila se u Pariz gde je, preko zajedničkog producenta, ubrzo upoznala Žaka Dutronka, glumca i pevača čija je pesma Et moi et moi et moi… u tom trenutku bombardovala radio-stanice. Počeli su češće zajedno da izlaze u jesen 1966. godine.

Sa njim je otputovala u SAD gde je posećivala popularne klubove Njujorka, slušala Djuka Elingtona (koji joj je bio manje zanimljiv od Elvisa Prislija), pozirala za Vogue, upoznala braću Everli (The Everly Brothers), ručala sa Salvadorom Dalijem i njegovom suprugom Galom. Pisala je pesme kad god je imala priliku, a Žak joj je bio inspiracija.

- Polako sam počela da potpadam pod njegove čari, i to ne samo zbog njegovih plavih očiju, već zbog uznemirujućeg ličnog stila – provokativnog, ponekad ciničnog, ali uvek misterioznog – iza kog sam zamišljala da se krije velika nežnost. Imao je hladnu stranu nežnog srca, istovremeno sirovog i prefinjenog. Bio je pravi Parižanin. Njegovi kontrasti su me intrigirali i privlačili sve više. Žak Dutronk je bio neuobičajeno harizmatičan – pisala je Fransoaz.

U toku jedne debate u francuskoj Narodnoj skupštini, premijer Žorž Pompidu je rekao:

- …kako peva Žak Dutronk, postoji kaktus… - što je imalo ogroman pozitivni uticaj na promociju Žaka i njegove pesme Les Cactus („Kaktusi”), jer se kompletna francuska štampa obrušila na njega.

Uprkos bogatom društvenom životu, nenametljiva Fransoaz je i dalje radije birala samoću, magični svet svoje unutrašnjosti, knjige, filmove i televiziju. Putovanja su je zamarala. Propuštala je avionske letove zato što bi slučajno otišla na pogrešan aerodrom ili bi stigla prerano pred let iz straha da ga ne propusti, a onda bi ga ipak propustila jer bi izgubila pojam o vremenu. Zazirala je od vremenske prognoze i nikad je ne bi slušala nekoliko dana pred polazak. Uživala je u spokoju svoje kuće na Korzici, koja je sagrađena 1967. Od tada, pa do danas, Fransoaz je retko propuštala da je poseti barem jednom godišnje.

Simpatija između mladih pevača je rasla, ali još uvek nije bila dobila svoje obličje. Bili su suviše različiti.

- Momak koji je imao više ljubavnih afera, kao Dutronk, samo te može učiniti nesrećnom – govorio joj je producent Žak Volfson, ali Fransoaz ga nije slušala…

„Mladost mi jenjava…”

Uprkos svim javnim nastupima, Fransoaz Ardi se na bini nikad nije osećala prijatno. Dešavalo joj se da zaboravi reči pesme, zaglavljivala je štikle u rupama na sceni, jedan muzičar ju je slučajno udario pesnicom u leđa dok je terao stršljena, napustila je binu krenuvši u suprotnom pravcu od izlaza i udarila u zid pred zaprepašćenom publikom, falširala zbog laringitisa pred punim auditorijumom, koji je dao bogatstvo da bi je video… Uz sve ovo, nije podnosila svoje prve studijske albume.

- Oduvek sam bila realna oko melodijske banalnosti, loše produkcije i prosečnog vokala mojih prvih albuma, toliko da osećam pravu muku kad mi ljudi o njima govore – samokritična je Fransoaz, kojoj se stav promenio sa albumom Ma jeunesse fout le camp („Mladost mi jenjava”) iz 1967. godine, koji je iznedrio istoimeni hit.

Neprestano je išla na turneje, a narod ju je voleo i zbog talenta i pevljivih, nežnih pesama, skromnosti, i lepote. Važila je za modnu ikonu, često sarađujući sa vodećim stilistima i dizajnerima. Predstavljala je francuski modni stil u britanskim medijima. Jednom prilikom, dok je pozdravljala publiku sa balkona, pred nastup u Johanesburgu u Južnoj Africi, vatrogasac je iz creva pustio mlaz vode na ljude kako bi ih oterao.

Numera po kojoj je svet možda najpre poznaje je Comment te dire adieu? („Kako da ti kažem zbogom?”), američkog instrumentala za koji je Serž Genzbur napisao reči. I sam pevač, Serž je uporedo pisao pesme za razne popularne pevače tog doba, uključujući Žilijet Greko, Frans Gal (čija je Poupee de cire poupee de son pobedila na Evroviziji tri godine ranije), Brižit Bardo i Džejn Birkin – sa poslednje dve je bio i u ljubavnim vezama. Fransoaz i Serž su ovom prilikom započeli prijateljstvo koje je trajalo sve do njegove smrti 1991. godine.

Popularni savremenici i njihove ekscentričnosti

Žak Dutronk ju je češće posećivao kad je udomio pripitomljenog leoparda, kog je nazvao Sumo. Spavao bi sa životinjom kojoj bi prethodno navukao pelenu. Sumo je voleo da se proteže po krevetu i da ga jako udara šapama u znak naklonosti. Leopard bi cepao odeću svakome ko bi ušao u Dutronkov stan. Pored toga što je sinu tolerisao uzgoj miševa, žaba i kornjača, Žakov otac je Suma hranio sa neočerupanim kokoškama.

Fransoaz se družila i sarađivala sa raznim velikanima svog vremena, ostvarivši poznanstva sa Žakom Preverom, Pakom Rabanom, Anrijem Šarjerom (autorom bestselera „Papijon”), Mišelom Beržeom i Frans Gal, Patrikom Modijanom, Leonardom Koenom, Hulijom Iglesijasom, Alenom Delonom, Gabrijelom Jaredom (koji je dobio Oskara za originalnu muziku u filmu „Engleski pacijent”), grupom Blur, Erikom Kleptonom, Bernardom Bertolučijem (kog je ubedila da za film „Poslednji tango u Parizu” angažuje Mariju Šnajder) itd. Ujedno se veoma interesovala za psihologiju, ali i astrologiju, u kojoj je, takođe, ostvarila uspešnu karijeru, napisavši čak i nekoliko knjiga na tu temu.

Bogata karijera, problematični porodični život

Zbog neiskorenjenog straha od javnog nastupa, Fransoaz je ubrzo u potpunosti prestala da održava koncerte, promovišući nov materijal isključivo putem televizije, radija i štampe. Albumi su se nizali: Soleil (1970), La question (1971), Et si je m'en vais avant toi (1972), Message Personnel (1973)… Treba napomenuti da su joj sve pesme producirali najugledniji francuski i strani muzički stvaraoci tog vremena, a Fransoaz je volela da eksperimentiše, u svakom projektu tražeći da unese nešto novo.

Sa Žakom je bila u ljubavi, ali su se retko sastajali, obostrano ne znajući koja je definicija njihovog odnosa. Zbog poslovnih obaveza prolazili su duži periodi neviđanja. Žak je imao problem s alkoholom, a šuškalo se i da redovno upražnjava seksualne odnose sa drugim ženama, što je Fransoaz činilo nesrećnom, nesigurnom i zahtevnom. Svu patnju je iskazivala kroz muziku. Počela je da čezne za detetom, pa je prodala svoj Rols-Rojs, u želji za jednostavnošću. Iako nisu bili u braku, sa Žakom je dobila sina Tomasa 16. juna 1973. godine – dan koji smatra najlepšim u životu. Međutim, ništa se nije promenilo u odnosu Ardi-Dutronk, budući da su i dalje živeli u individualnim stanovima.

- To što sam ga delila sa drugim ženama me je uništavalo, ali da sam ga napustila u potpunosti bi me slomilo.

Lošu komunikaciju je imala sa sestrom Mišel, koja je od mladosti patila od šizofrenije, bejavši paranoična i suicidna. Iako ju je Fransoaz često finansirala, ona joj je prebacivala da ju je lako izmanipulisati, da je slaba i sklona nagovoru, zbog čega je starija sestra „želela da je zadavi”. Nakon mnogo porodičnih problema, Mišel se sa verenikom, kog je Žak nazvao „Divlja svinja”, preselila u Minhen. Njihova komunikacija se od tada, pa narednih dvadeset godina, svela na razglednice za praznike i rođendane.

Zajedno sa Žakom, Fransoaz je kupila veliku kuću u Parizu. Nije mogla biti srećnija što konačno živi sa čovekom kog voli i „neodoljivim” malim sinom. Godine 1978. još jednom je zatrudnela, ali je ubrzo doživela pobačaj.

- Zbog svoje samodestruktivne prirode, Žak bi odavno preminuo da mu nije Fransoaz – jednom prilikom je javno izjavio Serž Lama, pevač i tekstopisac, čuven po numeri Je suis malade.

Kao i njegova majka, i Tomas je u šesnaestoj stekao diplomu srednje škole. Budući da je bio izrazito talentovan za učenje, sve mu je išlo olako, a pogotovo se isticao u matematici.

Sa druge strane, Fransoazin otuđeni otac više nije mogao da odoli da nekom ne kaže da ima slavnu ćerku. Jednom prilikom ju je pozvao telefonom kako bi joj rekao da je do skoro živeo sa mladom ženom s kojom je, takođe, imao ćerku, ali su ga one napustile i otišle u nepoznatom pravcu. Fransoaz je od tada redovno posećivala i održavala zapušteni očev stan, koji je pred smrt upražnjavao i seksualne odnose s mladim muškarcima. Preminuo je 1981, iste godine kad je Fransoaz uspešno uklonila fibroadenomu sa desne dojke. Ozbiljna operacija je osvestila i nju i Žaka, te su se nedugo potom venčali na Korzici, u nimalo romantičnoj opštinskoj ceremoniji.

Bračni par Dutronk je neprestano radio. Fransoaz je snimala album za albumom, a Žak film za filmom. Čak mu je i Stiven Spilberg ponudio ulogu u filmu o Indijani Džonsu, „Otimači izgubljenog kovčega”, ali je Žakova jezička barijera to osujetila. Za glavnu ulogu u filmu „Van Gog” (1991) dobio je nagradu Cezar, francuski pandan Oskaru. Fransoaz i Tomas su ga pratili na putovanjima kad god su mogli, ali ni to nije prolazilo bez prepirki i nerazumevanja. Žak je Fransoaz jednom prilikom toliko iznervirao da mu je skinula naočare za sunce s lica, koje su koštale 5.000 franaka, i bacila kroz prozor. Nije uspeo da ih nađe.

Fransoaz je veliku pažnju posvećivala vaspitanju i obrazovanju svog sina, koji je nizao uspehe u školi. Na njen nagovor, nije želeo da ide na časove muzike i borilačkih veština, ali je rado s njom išao u bioskop, gde su gledali filmove Alfreda Hičkoka, Džejmsa Stjuarta i Vima Vendersa.

Intimni odnos između bračnog para Dutronk je i dalje bio komplikovan. Otkrilo se da je Žak imao kratku aferu sa Romi Šnajder dok su snimali film „Najvažnija stvar: Ljubav” (1975), a Fransoaz se zaljubila u drugog, anonimnog čoveka 1988.

- Duet sa Igijem Popom, I’ll Be Seeing You, predstavlja jednu od mojih pesama na koje sam najponosnija. Produkcija je savršena, Igi je odlično otpevao, a, iako se moj doprinos ne može porediti s njegovim, uzevši sve u obzir, cela numera je magična. Barem za mene – smatra Fransoaz, koja iz svog opusa izdvaja i saradnju sa Erikom Kleptonom, koji joj je na njegovom koncertu odsvirao pesmu na kojoj su zajedno radili - Theme From a Movie That Never Happened. Ovo je Fransoaz više ganulo nego kad je Eni Lenoks i kompletna publika u glasu otpevala prvu strofu Tous les garcons et les filles.

U maju 2000. snimila je duet sa Žakom, Puisque vous partez en voyage, na kom je njihov sin svirao gitaru.

Fransoaz danas

Zanimljivo je da je cela porodica Ardi bila nestabilna. Iako ih je finansirala i stalno im bila na usluzi, Fransoaz su svi, na određeni način, više puta povredili i razočarali. Nakon što joj je otac preminuo, posesivna majka i neuravnotežena sestra, s kojima je imala mnogo problema u kasnijim godinama, napustile su ovaj svet, kao i veliki broj njenih prijatelja. Fransoaz je jedino sa sinom Tomasom imala odnos pun ljubavi i poštovanja. Inače, iako prvenstveno nije želeo da se bavi muzikom, Tomas je danas uspešni pop i džez muzičar. Pored toga je bio voditelj TV emisija o filmu, pa je 11. septembra 2001. trebalo da snimi Brusa Vilisa na krovu Svetskog trgovinskog centra. Budući da je čuo glasine o mogućem terorističkom napadu na letu za Njujork, odbio je posao. Da je prihvatio, velika je šansa da danas ne bi bio među živima.

Godine su počele da je stižu, pa je Fransoaz zbog velikog bola u kolenima morala da proda kuću punu stepenica, i sa Žakom pređe u stan, dovoljno veliki da jedno drugom ne smetaju (imali su odvojene sobe). Dvaput se lečila od limofome, zbog koje je išla na hemoterapiju. Od novembra 2017. ponovo snima pesme.

U toku godina, odnos sa Žakom se pretvorio u uzajamno prijateljstvo. Želela je razvod, ali suprug nije bio spreman da se odrekne njene sigurnosti. I danas su u braku, uz dogovor da viđaju druge ljude. On je u dugoročnoj vezi sa 15 godina mlađom Silvi Duval, koja sa Fransoaz deli obostrano poštovanje.

- Kad nisam previše umorna i kad obaveze dozvole, prošetam do parka Bagatelle. U vreme ručka, radnim danima, jedina bića na koja naletim su nekoliko baštovana, paunovi i patke. Četiri drveta sam definisala kao svoje prijatelje. Redovno ih pozdravim i udelim im komplimente. Ako nikoga nema u blizini, zagrlim snažna stabla svakog, kako bi mi prenela svoju energiju. Zahvalim im pre nego što ih napustim – piše Fransoaz i objašnjava:

-Međutim, moje omiljeno drvo stoji izolovano i ne izgleda kao nijedno drugo. Njegove duge grane elegantno se povijaju ka zemlji. Jaki, oštri listovi mu služe za zaštitu. Zove se „očaj majmuna” (Araucaria araucana), i ne znam da li me privlači zbog toga što smatram da sam član njegove porodice ili što me podseća na sve muškarce koji su mi naneli očaj. I oni su osujećivali ljude da im ne prilaze time što su bili nedostupni ili ih obasipali trnjem. Lomni kao što su bili, kako su mogli učiniti drugačije?

(Dušan Veselinović)