"Doručak na travi" nudi grandž zvuk, jake rifove, distorziju, autorske tekstove

Mlada rok grupa pokušava da udahne život alternativnom muzičkom izrazu u Beogradu

U ratu smo izgubili korak, ljude, ideje, a dobili šund i kič kao kulturni izraz koji nažalost traje i danas, kaže Branko Žerajić, frontmen grupe koja je dobila ime po čuvenoj Moneovoj slici. Beogradski alternativni rok bend „Doručak na travi” nedavno je objavio svoj prvi spot za pesmu „Smrad slobode”.

Muziku ove grupe karakteriše grandž zvuk, jaki rifovi, distorzija, kao i autorski tekstovi. Budvanin Branko Žerajić, frontmen benda, kaže za „Politiku” da je ime grupe izraz njihovog pogleda na svet. „Doručak na travi” je dobio naziv po čuvenoj slici Eduara Manea na kojoj su prikazani odeveni muškarci koji u prirodi sede sa nagom ženom. Slika je 1864. odbijena na izložbi Salona u Parizu.

Preporučujemo

- Najpre je odbačena od dekadentnog društva, da bi kasnije postala jedna od ikona i najprepoznatljivijih slika imresionizma. Odbacili su je oni koji su hteli da zatvore oči i sakriju ono što se dešavalo oko njih i u čemu su sami bili učesnici - kaže Žerajić.

Grupa „Doručak na travi” osnovana je 2014. godine. Nedavno su snimili prvi EP pod nazivom „Savršeni san” koji sadrži četiri pesme. Najavljuju da će uskoro završiti i objaviti prvi album.

Članovi benda su se „spojili” u Beogradu, a dolaze iz raznih krajeva. U glavnom gradu Srbije dočekao ih je gitarista Nemanja Vučinić. Bas gitarista Rade Guberinić i bubnjar Luka Pavlović došli su iz Kruševca. Branko Žerajić je krenuo iz Sarajeva, preko Splita i na kraju je u Beograd stigao iz Budve, noseći sa sobom stihove, gitaru i mikrofon.

- Nas najbolje opisuje jedna rečenica iz čuvenog crtanog filma ’Popaj’ (epizoda ’Aladin’), kada duh iz čarobne lampe kaže: Ne idem nikuda i dolazim niotkuda, ali evo me ovde- navodi Žerajić.

Spot za pesmu „Smrad slobode” grupe „Doručak na travi” dostupan je na „Jutjubu”.

- Tema kojom se bavimo je čovek. Ljudi često kažu – običan čovek. Ali ja u tog običnog ne verujem. Svaki čovek je poseban. I svakom tom posebnom je potrebna sloboda o kojoj pevamo u našoj prvoj ekranizovanoj pesmi ’Smrad slobode’. Tekst za pesmu je nastao pre desetak godina, kao poezija. Inspirisana je pogledom na slobodnog čoveka u društvu, kako našem, tako i u mnogim društvima današnjice. Slobodan čovek smrdi svim podanicima, ulizicama, nečastivima, zavidnim, zavisnim i lenjim bićima.

Nažalost, malo je tih koji smrde na slobodu koja nije pravo čoveka, već njegova dužnost i obaveza. Čovek se ne rađa slobodan. Rađa se sa pravom na slobodu koju mora zaslužiti svojim delom i bićem. Nakon toga, mora braniti tu slobodu do groba, da bi bio sahranjen kao čovek. Danas se svašta naziva slobodom. Važno je reći da ukoliko tvoja sloboda na bilo koji način ugrožava moju, onda to nije sloboda već njen potpuni opozit-objašnjava Žerajić.

Dok je svetom grmeo grandž pokret, kao muzički pravac koji je zarolao rokenrol i ponudio jedinstven spoj emocije, jakog ritma, distorzije, slobodnog stiha i duha, u bivšoj Jugoslaviji je grmeo rat.

-U tom ratu smo izgubili korak, ili više njih, izgubili smo ljude. Izgubili smo i ideje, a dobili šund i kič kao kulturni izraz koji nažalost traje i danas- kaže Branko Žerajić i naglašava da su on i njegovi prijatelji iz benda „Doručak na travi” – borbeni, željni slobode i boljeg, mirnijeg i kulturnijeg života.

(Telegraf.rs/politika.rs)