Kratki osvrt Dimitrija Vojnova na Saherov opus: "Djevojke u ljetnjim haljinama volim"

Suosnivač Haustora i Vještica, Srđan Saher, snimio je novu ploču, potpuno drugačiju od drugih, svojih i tuđih. Ovo je priča i o njemu i o ploči

Pre nekog vremena napustio nas je Rik Okasek, velikan nju vejva, post-panka i pauer popa kao autor ali ništa manje značajan u tim žanrovima i kao producent, piše Dimitrije Vojnov na portalu RTS-a. Njegovu autorsku priču prenosimo u celosti:

Ako bi se njegov producentski rad ipak sumirao, u pauer popu bio je ono što je Kum u mafiji, najveći autoritet, i najdugovečniji činilac.

Preporučujemo

Nekim bendovima kao što je Vizer izgradio je zvuk do te mere da su mu se u svakoj krizi vraćali, švedski velikani Vonadajs su mu se obratili kada su hteli da pokore svet i pružio im je takvu ploču, a njegovom znanju nisu odoleli ni glamurozni MTV projekti kao Gven Stefani.

Okasek je ostavio dubok trag u žanru koji zapravo deluje kao da je izuzetno oslonjen na pravila, na odavno usvojene postulate kako koji instrument treba da zvuči i jednostavnost kao autorski imperativ.

Međutim, baš je producent koji je radio i radikalan post-pank grupe Suasajd i Romio Void, bio taj koji će izgraditi pauer pop, unoseći eksperimentalnost, i alternativna rešenja u nešto što pretenduje da bude mejnstrim.

Istu stvar je sa mejnstrim rešenjima radio i post-pank sastavima koji su, po pravilu, sa njim dopirali do najšire publike.

Kleš ili Kars

Tako je recimo, Vizer zapravo bio bend koji je inkorporirao pomeranja u sirovosti i agresivnosti zvuka koja je uspostavila Nirvana u nešto što je bio masovno konzumirani gitarski pop.

- Kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih većina rok fanova bila je podeljena u dva tabora koje jedva da je išta povezivalo. Ili ste slušali pank bendove poput Kleša, Toking Hedsa i Karsa ili ste bili u mejnstrim roku i slušali Kvin, Aerosmit i Karse - napisao je poznati bostonski rok hroničar i kritičar Bret Milano.

Rik Okasek kao ključna pokretačka snaga iza Karsa uspeo je da objedini aktivnost na oba polja što je praktično bez presedana. Svuda sem u Jugoslaviji.

Rokenrol scena stare Jugoslavije uspela je da formira čitav niz značajnih bendova koji su iza sebe ostavili nekoliko desetina antologijskih ploča, ali su oni najdugovečniji uspeli da vežu široku publiku maltene nezavisno od toga kojim se žanrom bave.

Važno je bilo opstati na sceni posle proboja koji je omogućio stari post-titoistički sistem medija kojih nije bilo puno a imali su veliki domašaj i uticaj.

Saherov Haustor

Jedan od ljudi koji su u tom periodu radili važne stvari ali se nisu etablirali do kraja jeste Srđan Saher, suosnivač Haustora i ko-autor njihova prva dva albuma.

Logično da se danas Haustor poistovećuje sa Darkom Rundekom jer on zbilja i jeste preuzeo punu autorsku kontrolu nad bendom i doveo ga da onoga kako ga danas mahom pamtimo.

Saherov uticaj na bend je bio veliki, on je bio autor muzike i dela tekstova. Njegov pečat su interesovalja za etno muziku dalekih predela i zagrebački kajkavski stihovi u pojedinim pesmama.

Album „Treći svijet" svakako predstavlja vrhunac sinteze ta dva autorska rukopisa. Međutim, isto tako jasni su i određeni limiti zbog kojih je Rundek relativno lako nastavio bez njega. Iako se bavio jasno omeđenim pop formama, Saher je žarko želeo da svaku pesmu čine ideje za po nekoliko pesama.

Mit o Lazanskom

I kasnije će u svojim radovima sa Di Di Melouom i Vješticama, Saher pružati polovične rezultate, albume kojima malo fali da budu genijalni ali se obično ruše pod viškom ideja.

U odličnoj hrvatskoj seriji „Crno-bijeli svijet", glavni junak, mladi novinar Kipo (koji podseća pomalo na mladog Miroslava Lazanskog) sreće Darka Rundeka 1980. godine i počinje da mu priča o ideji za pesmu.

Kada mu kaže stih, „Djevojke u ljetnim haljinama volim", Rundek mu predlaže da to ispriča Saheru kog zanimaju te teme.

Prepoznajemo stih iz Haustorove pesme „Moja prva ljubav", naravno.

Ova mala fikcionalna vinjeta ostala bi deo televizijske istorije da se Filip Riđički koji igra Kipa u „Crno-bijelom svijetu" nije pojavio kao pevač na novom Saherovom albumu „Biser ambra jantar".

Saher je okupio bend i pevačke zadatke je ponudio Riđičkom, harizmatičnom mladom glumcu kog znamo iz barem dve sjajne serije - „Crno-bijelom svijetu" svakako treba dodati izuzetnu komediju Predraga Ličine „Nedjeljom ujutro-subotom navečer" i dobio je pevača koji vokalne nesavršenosti nadoknađuje glumačkom sugestivnošću, a pesmama donosi životnu energiju koju ne može da pruži niko do mlađeg pevača.

Stoga, sam album ima mladalačku energiju u četrnaest pretežno ljubavnih pesama koje u svom odnosu prema temi nude i mladalački entuzijazam ali i pomalo životne gorčine.

Spoj mladosti i iskustva

No, Saher kroz Riđičkog uspeva da nas ubedi kako te pesme govore o nečemu što je izvođačima bitno i time prevazilazi problem mase starijih autora koji prosto više ne mogu da nas ubede u svoje pesme.

Iza Riđičkog okupio je iskusne muzičare koji su radili i u kanonskom periodu razvoja zagrebačke scene, sa samim Saherom i njegovim ispisnicima.

Ključni domet ove ploče je u tome što je u njoj Saher možda po prvi put u svojoj karijeri uspeo da se drži principa kako pesme gradi iz više ideja, ali da pritom nikada ne poklekne pred balastom kreativnih mogućnosti.

Ovo mu je do sada ne samo najkonzistentniji niz pesama čiji kvalitet iz numere u numeru ne opada, već uspeva da izgradi i celoviti utisak albuma, u pogledu tema, zvuka i atmosfere.

Neraubovana prošlost

Ovo je punokrvni pauer pop, prepun nepredividljivih detalja kakve nismo dobili još od Bajagina prva tri albuma kada su se preplitali rokenrol kanon sa etno-tradicijama Trećeg sveta, Ebi roud i južnoameričke vojne hunte, urbani luzeri i pustolovine po zemljama nesvrstanih.

U Saherovom opusu ovaj album stoji kao krunski domet, a njegova relativna nepotrošenost u pogledu javnog života može učiniti da ova ploča naiđe na načuljene uši.

Stare zvezde su do sada već toliko puta izneverile poverenje javnosti da im niko ni ne sluša nove albume, glavni biznis se svodi na velike svirke. Ponekad se tako desi da propustimo i poneki zapravo dobar album kao što su Bajagin „Daljina, dim i prašina" ili Lesendrićev „Širom zatvopenih očiju". Saher srećom nije istrošen po trgovima, dolazi sa novom postavom, svežim frontmenom i privući će pažnju.

Kao i kod Okaseka, čovek došao iz nju vejva, art roka, džeza, etno eksperimenta ali bez prezira prema publici, redefinisao je pauer pop na našem podneblju. Dobro izabrani saradnici poput Riđičkog učinili su ga iznova muzikom mladih. A to je verovatno najvažnije.

(Telegraf.rs/Rts)