Đorđu Balaševiću zabranjen koncert u Nišu? Iz "Čaira" otkazali nastup, a slobodnih termina više nema

"Postoje gradovi gde se ne pita “neko iznad”, nego se pitaju oni ispred, takozvana publika", istakla je u statusu na Fejsbuku Beba Balašević

Da li je Đorđu Balaševiću zabranjen koncert u Nišu, zapitali su se mnogi nakon objave njegove ćerke i menadžerke Bebe Balašević na društvenim mrežama. Iako je Beba istakla da je namerno izbegla reč "zabranjen", nakon opisa situacije u kojoj su ne samo direktor "Čaira", već i čelnici grada odbili da za nastup čuvenog panonskog mornara barem najave slobodan termin, zaključak o tome da su Đole i njegovi stihovi, barem za ovu manjinu, nepoželjni u Nišu se neminovno nametnuo.

Kako je danas na Fejsbuku Beba objavila, koncert Đorđa Balaševića trebalo je da se u Nišu održi 15. novembra, na zahtev mnogobrojne publike, no on je naprasno odložen.

Preporučujemo

Njen status prenosimo u celosti:

Sad je već trenutak da objasnimo zašto (još) neće biti koncerta u Nišu...

Među gradovima iz kojih nam najčešće stiže pitanje “kad će koncert i kod nas?”, Niš već dugo zauzima prvo mesto...

Pre dva dana, na objavu fotografija iz Arene u Puli, gospođa na Tviteru reagovala je pitanjem: “Kad ćemo i mi u Nišu moći ovako da se fotkamo?”

Do pre isto toliko, bili smo sigurni da ćemo objaviti dogovoreni datum, 15. novembar ove godine, koji je naš prijatelj i partner Zoran Vulović Vule, iz koncertne agencije Long Play već rezervisao. No, pre nekoliko dana je obavešten da je u tom terminu hala “Čair” ipak zauzeta.

Na njegov upit da dobije naredni slobodni datum, rečeno mu je da ih nema. Zamolila sam ga za kontakt direktora hale “Čair”, Dragana Perića.

Gospodin Perić mi je vrlo ljubazno objasnio da Niš ima samo jednu halu, da su termini zauzeti i da o tome ne odlučuje on nego “ima neko iznad njega”, i da je to gradski sekretarijat za omladinu i sport.

Pozvala sam sekretarijat i dobila gospodina Predraga Jančića, šefa odseka za sport.

On mi je, takođe ljubazno, objasnio da Niš ima jednu halu a veliki broj sportskih klubova i da su svi termini zauzeti treninzima.

Na moju molbu da mi kaže kada bismo u dogledno vreme mogli rezervisati prvi slobodan termin, rekao je da ne zna jer ispred sebe nema kalendar.

“Kako onda znate da nema termina?”, pitala sam ga.

“Znam.”, rekao mi je.

Pitala sam ga da li onda može da nam pošalje zvaničan odgovor, rekao je da može i da hoće. Nije. Još uvek.

Pitala sam ga još i da li zna sa kim je razgovarao, rekao je: “Znam. Vi ste ćerka.”

“To je tačno. Ali vi u ovom trenutku ne razgovarate sa ćerkom. Razgovarate sa 5 hiljada svojih sugrađana koji bi voleli da dođu na taj koncert u vašoj hali. Uzgred, u čijem je ona tačno vlasništvu?”

“Pa, tu je direktor.”, rekao je.

“Znam, ali on nije vlasnik.” rekla sam.

"Grad je vlasnik.”, ispravio se.

“Dakle građani Niša su vlasnici dvorane “Čair”?

“Da.”

“I Vi ste upravo u njihovo ime odlučili da ne pokažete dobru volju da se pronađe datum za koncert?”

“Ima neko i iznad mene, gospođo!”, rekao je.

"I iznad vas? A ko je to?”

"Pa, gradonačelnik.”

“Nemojte mi reći da se on bavi i rasporedom hale i terminima treninga, molim Vas.”

“Ne mogu da Vam pomognem.”, završio je, naglašavam u istom onom, veoma učtivom tonu. I više se nismo čuli.

Nema nikakve potrebe da se od ovoga pravi slučaj. To je ipak samo još jedan od hiljadu koncerata. Dobro sam pazila da nigde ne pomenem reč “zabranjen”, ili bilo koju drugu koja bi išla na ruku kreatorima afera. Dvorana naprosto nema slobodnih termina, dešava se. Naravno da se nećemo dalje obraćati gradonačelniku, u našem poslu jednostavno nije običaj da o zauzetosti prostora na kojima se održavaju koncerti brinu ljudi na tako visokim položajima. Gradonačelnici se na mnogim koncertima mog oca pojave, ili bar pošalju poruku dobrodošlice, ali nikad ne odlučuju o tehničkim detaljima. Niti se oni u to upliću, niti ih mi uplićemo u to.

I još samo jedna bitna napomena, pre nego što neki genijalac potegne i reč “kukanje”, ovo je samo obaveštenje, nikakav apel, pomoć nam oko održavanja koncerata srećom zasad nije potrebna ni od onih od kojih bi je možda i zatražili. Postoje u Srbiji hale i u drugim gradovima, u Kruševcu, Zrenjaninu, Kragujevcu, Sremskoj Mitrovici, da ni ne pominjem Beograd ili Novi Sad.

I postoje gradovi gde se ne pita “neko iznad”, nego se pitaju oni ispred, takozvana publika, pokazalo se da to savršeno funkcioniše.

A u Nišu dogodine, na proleće, sledeće jeseni, jednom kad i mi i Niš to zaslužimo. Đole bi verovatno rekao “Ma, idi, šta ti je, ni Niš ni ja nećemo propasti za godinu-dve”.

I daj Bože da bude tako - navela je ona.

(Telegraf.rs)