Otkrivamo šta je pisalo u testamentu Meše Selimovića: Pisac Milivoje Pavlović dao život legendama književnosti

„Ništa nije tako bajato kao novine od juče,“ rekao je svojevremeno legendarni Džozef Pulicer. Ipak, naš pisac, novinar i profesor Milivoje Pavlović, svojim delom Deset portreta i deset razgovora, pokazao je da čak i prošlost može biti izvor svežine i trajne vrednosti.

Kroz ovo stručno oblikovano i inovativno delo, Pavlović nas vodi kroz živote legendi srpske i jugoslovenske književnosti, dok svojim intervjuima i bogatim dodatnim sadržajima oživljava njihovu zaostavštinu. Od poslednjih javnih reči Dobrice Ćosića i završnih misli Danila Kiša pre odlaska u Pariz, do testamenta Meše Selimovića, knjiga nudi neprocenjive istorijske i književne dragulje, uključujući retke fotografije iz privatnih arhiva i QR kodove koji nam omogućavaju da čujemo te velikane kako govore o svom delu.

Preporučujemo

- Ova knjiga rezultat je ambicije da se razuđeni i često zamršeni svet književnosti objasni kroz dijalog, kroz razgovor sa našim velikim, današ školskim piscima, u vreme njihove pune zrelosti. Od oko dve stotine razgovora, izabrao sam deset najboljih, najpotpunijih. Nekima od ovih pisaca to su bile poslednje javno izgovorene reči. Na primer, Dobrici Ćosiću sa kojim sam razgovarao nekoliko meseci pred smrt 2014. godine, ili Danilu Kišu, pred odlazak u “dobrovoljno izgnanstvo”, ili Skenderu Kulenoviću, pre nego ga je ubila lažna vest da je dobio NIN-ovu nagradu za roman - ispričao je za Telegraf.rs Milivoje Pavlović.

U knjizi “Deset portreta i deset razgovora” čitaoci imaju priliku da zavire u život i delo Meše Selimovića, Miloša Crnjanskog, Danila Kiša, Dobrice Ćosića, Branka Ćopića, Skendera Kulenovića, Dušana Matića, Dragiša Vitoševića i Miroljuba Todorovića, koji su svi upravo njemu dopusutili da ih bolje upozna nego mnogi drugi ljudi. Pavlović njihove priče prenosi iskreno, opisujući kako su se autori prema njemu ponašali.

- Svi oni su bili jako pristupačni, za razliku od ovih što ih u knjizi nema. Bilo je manje prijatnih i onih koji su me odbili - rekao je.

Jedan dokaz o pristupačnosti ovih pisaca Milivoje Pavlović izneo je u svom svedočanstvu za Telegraf.rs.

- Sa Mešom sam razgovarao 1969. godine kao student završne godine. U to vreme, pisao sam i povremeno objavljivao intervjue u nedeljniku “Rad” i želeo sam da intervjuišem čuvenog Mešu Selimovića, ali nisam znao kako da do njega dođem. Pročitao sam u “Politici” da će se uskoro održati sednica Glavnog odbora Srpske književne zadruge, čiji je Selimović bio član. Bio sam odlučio da određenog dana dežuram ispred zgrade SKZ. Plan je ostvaren negde oko 11 sati. Iz pravca restorana London nailazio je, visok i prav, pisac “Derviša i smrti”, držeći šešir u jednoj ruci, a drugom pridržavajući omalenu, bucmastu ženu za koju nisam znao ko je. Kad je čuo da sam student i da se izdržavam, odmah je pristao, možda iz sažaljenja. Zakazao mi je sastanak istog dana u restoranu hotela Slavija. Bio je ljubazan i strpljiv, gotovo očinski. Darka, za koju sam saznao da je njegova žena, nije se mešala, samo je ćutala i pila crveno vino - ispričao je.

Taj intervju ohrabrio je Pavlovića da nastavi sa razgovorima sa drugim piscima.

- U suprotnom možda bih odustao od ovog posla i tog razgovora ne bi bilo - objasnio je.

Za potrebe ove knjige, novinar i pisac, ilustrovao je razgovor sa Selimovićem fotografijama iz privatne arhive, komentarima drugih uglednih književnika koji su Mešu poznavali, pa čak i njegovim testamenotom u kom je pisalo:

"Živeo sam svakojako, ali većinom pošteno, i to me ispunjava zadovoljstvom… Želim da Darka, Maša i Jesenka žive u Beogradu jer u Bosni ima ljudi koji su kivni na moje držanje, moju nezavisnost i moj uspeh, pa bi se mogli sitno osvećivati. Važno je i da se uklone jer su sve tri neotporne i preterano osetljive, pa bi se bez potrebe namučile ostajući u sredini u kojoj pojedinci ne praštaju ako se neko izdigne i za sentimetar. Ja sam se mogao nositi sa svakim, a one ne mogu ni sa kim. Niti treba…"

O tome koliko je ova forma značajna za istoriju književnosti i društvo svedoči činjenica, da je upravo Pavlović bio prvi koji je otkrio ko je Darka, žena kojoj je posvećen roman “Derviš i smrt”.

- U tom intervjuu Meša je prvi put govorio o ženi, Darki. Ja sam to zabeležio i objavio. Roman ima kratku posvetu “Darki…”, svi su to znali i niko nije znao ko je to. Čini mi se da sam prvi i koji ga je to pitao. Govoreći o Darki Meša je upotrebljavao najnežnije i najšarmantnije reči - objasio je Pavlović dok nam je ukratko govorio o prvom od deset razgovora u njegovoj knjizi.

Za ovu knjigu Milivoju Pavloviću dodeljena je nagrada “Nikolaj Timčenko”, koja se dodeljuje ua najbolje delo iz oblasti nauke o književnosti.

Već sam naslov “Deset portreta i deset razgovora”,čini ovo delo posebnim, osobenim, originalnim dostignućem, među preko 500 do sada štampanih srpskih knjiga razgovora s velikim našim predhodnicima i savremenicima iz sfere kulture i umetnosti - stoji u obrazloženju.

Pavlović je u razgovoru za Telegraf.rs iskoristio priliku da svoje iskustvo i mudrost podeli sa mlađim kolegama i onima koji to žele da postanu.

- Novinar mora pažljivo da sluša i da na pravim mestima postavlja potpitanja, novinar mora da pažljivo prati odgovore i da ne dopusti sagovorniku da odluta ili skrene na neke velike stvari. Dobar intervju ima relativno čvrstu strukturu, dijalektiku pitanja i odgovora, neku vrstu poente… - objasnio je i poslao poruku nekim mlađim generacijama.

- Od mene jedva i toliko, a ko može bolje, široko mu polje - zaključio je.

(Telegraf.rs)