"Venera iz pakla" je najveća zagonetka postdejtonovske Jugosfere

Ovo je priča o generaciji koja je sasečena u korenu. Generaciji koja je svedočila istoriji patnje i destrukcije. Generaciji koja ne želi da se seća svoje mladosti, ali drugu, naravno, nema. Generaciji kojoj nije pružena prilika da uradi nešto korisno ni sa svojim životom, a kamoli na globalnom planu

Pisac Dejan Katalina objavio je novi roman "Venera iz pakla" (Makart). Roman je nedavno predstavljen na Čumić Bookfestu kao "atipičan triler koji na pametan i svež način uspeva da uposli, ali i prevaziđe uobičajene šeme i elemente žanra".

U intervjuu za Telegraf.rs, autor objašnjava zašto se odlučio da napiše ovaj roman iako i sam tvrdi da je danas više pisaca nego čitalaca i koje to postdejtonovske tajne krije radnja njegove priče o dva brata s margina društva i jednoj bez traga nestaloj misterioznoj devojci.

• Čitalačkoj publici ste poznati kao pisac urbane proze. Na poleđini knjige navodi se zaokret u vašoj poetici, pominje se "izvlačenje junaka iz bloka" kao narativni postupak. Da li biste nam pojasnili šta to znači?

- Priča o meni kao "urbanom piscu" datira još od vremena izlaska moje prve knjige, zbirke priča "Varikina", na čijoj korici su se videli novobeogradski soliteri. Tada je recenzent ove knjige Petar Janjatović napisao da se moje priče naslanjaju na novobeogradsku poetiku Mihajla Pantića, dajući, kako reče, tim tupim betonskim blokovima oblike života. Očigledno se od tada, pa do danas percepcija o meni kao "urbanom piscu" nije mnogo promenila. Međutim, nikad sebe nisam video na taj način. Svoje priče sam prosto smeštao u okruženje koje sam najbolje poznavao. Isto sam učinio i u novom romanu "Venera iz pakla". Počeo sam priču s mesta koje najbolje poznajem, a nastavio na mestima koje sam upoznavao kroz život, koji me je često šetao na razne strane. Moguće je da se sada percepcija o meni promeni, pa postanem bivši "urbani pisac" koji je izvukao svoje junake iz betona na livadu i tako se "prekvalifikovao" u "ruralnog pisca", što bi značilo da kroz svoju književnost pratim urbanističke trendove među kojima je dominantan i taj da se ljudi iz prenapućenih i zagađenih gradova sele u manje sredine i vraćaju na selo.

• Šta vas je inspirisalo da se pozabavite temom koja nije (samo) lokalna, beogradska? Koliko je važno za pisca da izađe iz zone komfora?

- Bret Iston Elis je u romanu "Krhotine" napisao da je knjiga zapravo poput sna koji traži da bude napisan, na isti način na koji se u nekoga zaljubljujemo - tom snu/zaljubljivanju ne možemo da se odupremo. Ni ja nisam mogao da se oduprem ovoj priči. Često sam kao novinar pisao o sukobu u bivšoj Jugoslaviji iz devedesetih godina, razgovarao sa žrtvama ove tragedije i onima koji su u njoj učestvovali s oružjem u rukama. Devedesete su takođe obeležile mladost moje generacije kroz sankcije, hiperinflaciju, ratove, demonstracije, protestne šetnje, redove ispred ambasada, napuštanje zemlje i bombardovanje. Sve to me je navelo da se pozabavim ovom temom, ali kroz perspektivu marginalaca koji slučajno zalutaju u igru koja ne da nije njihov nivo, već je za njih poput druge planete, te postanu njeni taoci. Istovremeno sam se pozabavio i izopačavanjem ljudske psihe kroz dramatične i brutalne devedesete, koje je, na kolektivnom nivou, prisutno i dalje u Jugosferi; možda nije toliko očigledno, ali posledice su tu. Ovo je priča o generaciji koja je sasečena u korenu. Generaciji koja je svedočila istoriji patnje i destrukcije. Generaciji koja ne želi da se seća svoje mladosti, ali drugu, naravno, nema. Generaciji koja je zaista izgubljena i žrtvovana; ona kojoj nije pružena prilika da uradi nešto korisno ni sa svojim životom, a kamoli na globalnom planu. Kao da je ni bilo nije...

• Vratimo se na korice - zbog čega je pred nama "atipičan triler"? Da li će vam ljubitelji stare dobre žanrovske literature oprostiti tu "atipičnost"?

- Nisam ljubitelj žanrovske literature, niti pristalica tih generalizacija u klasifikaciji književnosti. Trileri su nešto što je uveženo sa Zapada. Knjige bez mnogo literarnih kvaliteta, uglavnom rađene po istim obrascima. Kad pročitate roman Ju Nesbea ili Harlana Kobena, koje zovu "majstorima trilera", jasno vam je da pišu sve vreme po istom kalupu i da su apsolutno predvidljivi. Mislim da ti obrasci ne rade na Balkanu. Balkanska društva nisu dovoljno strukturalno uređena da bi funkcionisala po šablonu i bila predvidljiva. Mi smo haos koji ponekad zaliči na kontrolisani, a najčešće eskalira u opšte rasulo. Jedini triler koji kod nas stvarno funkcioniše jeste onaj u glasu pojedininih folk pevačica. Tako da nisam napisao triler - ni tipičan, ni atipičan, nego roman koji u sebi sadrži zagonetke koje čitalac iz stranice u stranicu otkriva, što kod njega povećava napetost i želi što pre da stigne do kraja. Na tom putu ka kraju knjige krije se ono najbitnije - živopisni rukavci priče koji je boje i profilišu, i jednako su značajni kao i glavni tok romana.

• Kome se obraćate?

- Po svemu sudeći, obraćam se Onom odozgo i potencijalnoj večnosti, jer ljudi imaju sve manje interesovanja za knjige, uglavnom skroluju i upijaju prijemčive banalnosti. Nadam se da ću pronaći i ponekog čitaoca koji veruje da autošovinizam zapravo nije kul i koji bez predrasuda uzima u ruke knjige domaćih pisaca iako na korici ne piše da su "Bestseler Njujork Tajmsa".

• Nedavno ste dobili nagradu Zlatni Hrast za najbolji rukopis poezije na godišnjem konkursu IK Nova Poetika. Koliko vam je iskustvo pisanja poezije pomoglo pri pisanju "Venere iz pakla", i na koji način?

- Prvenstveno sam prozni pisac. Beg u poeziju desio se u periodu života kad nisam imao vremena, zbog posla i porodičnih obaveza, da pišem duža prozna dela. Čak ni novele. Beležio sam svoje misli usput, noseći sa sobom malo, crno blokče. Te misli sam počeo da poetizujem i eksperimentišem sa stilovima. U početku nije ličilo ni na šta. Vremenom sam uspeo da pronađem svoj izraz i da sve lakše misli i emocije oblikujem u stihove. Sticajem okolnosti, moja supruga je videla taj konkurs na nekoj društvenoj mreži i ja sam poslao rukopis bez ikakvih očekivanja. Ispalo je da se žiriju dopala moja poezija i dobio sam svoju prvu književnu nagradu. Posle tolike ispisane proze, prepoznat sam, izgleda, kao dobar pesnik. U romanu "Venera iz pakla" ima poetskih momenata. Oni su čak jako bitni za samu srž priče. Ali, da ne kvarim onima koji će je tek čitati...

• Kako je tekao proces nastanka knjige: od ideje do gotovog proizvoda?

- Ova knjiga je zapravo trebalo da bude roman u nastavcima, prvobitno pisan za jednu aplikaciju koja se bavi elektronskim knjigama. Tako sam i počeo da je pišem. Aplikacija je usred mog rada prestala da radi na srpskom tržištu, koje se očigledno pokazalo neplodno za ovu vrstu književnosti. Nisam hteo da odustanem od priče jer mi se učinilo da ima dobar potencijal da preraste u kvalitetan roman. Bitno sam je proširio, skrenuo sa žanrovske putanje, i kroz lik nepouzdanog i konfuznog naratora pokušao da ispričam napeto štivo o posledicama mira iz devedesetih godina. Mnoge knjige su napisane o uzrocima i posledicama tih ratova, i beletrističke i publicističke, a meni je fokus bio -iznuđeni mir. Ovim ne želim da kažem da je rat trebalo da se nastavi, naprotiv - pokušavam da objasnim da nije trebao ni da se desi, ali i da je mir sklopljen nakaradno. Ratno-huškačka mašinerija se nakon Dejtonskog sporazuma transformisala u mirnodopsku, zamrzavajući sukob, koji je nastavio da tinja ispod tih naslaga lažnog instant-pacifizma i još lažnijeg pomirenja zaraćenih strana. E, tako je Venera iz pakla - a ko je ona ili šta je ona saznaćete ako pročitate knjigu - postala najveća zagonetka postdejtonovske Jugosfere.

• Šta možemo da očekujemo od vas u budućnosti? Šta mislite, da li će na vaš budući rad uticati (tržišna) recepcija "Venere iz pakla"?

- Smatram da je vreme knjiga neumitno prošlo i da danas imamo više pisaca nego čitalaca. Kao da su jedini čitaoci book-blogeri sa Instagrama, koji svoj trud umeju da unovče, i mali procenat introvertnih emotivaca kojima su knjige prolaz u neki drugi, lepši i smisleniji, svet. Stoga ne razmišljam o budućnosti svog pisanja. Ako budem osetio potrebu, pisaću ono što budem smatrao da je vredno oslikavanja rečima. Mislim da na ovu moju odluku neće bitno uticati ni, kako rekoste, tržišna recepcija knjige, odnosno neko veće interesovanje čitalaca, jer i da ga bude, to u igri prostih brojki ne menja moj egzistencijalni položaj. Verujem da sam ovom knjigom postavio neka važna pitanja i pozabavio se temama aktuelizovanim i u dnevnoj politici. Iako knjiga donosi razrešenje na nivou glavnog toka priče, sve pritoke i dalje ostaju zagonetka. A na te dileme odgovore ćete dobiti u vrlo bliskoj budućnosti. Zato je danas dobro makar ih mapirati.

(Telegraf.rs)