Danas je godišnjica smrti Maksima Gorkog: Evo kako je te 1936. o njemu govorio Branislav Nušić

Na komemoraciji održanoj u Beogradu, povodom smrti ovog velikog pisca, naš najveći komediograf održao je govor. Interesantna je počast koju on usred Kraljevine Jugoslavije odaje jednom sovjetskom piscu i komunisti

Aleksej Maksimovič Peškov, poznatiji kao Maksim Gorki (1868—1936), pet puta nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, jedna je od najvećih gromada ruske literature 20. veka.

Mi bismo ispred njega stavili Bulgakova, kojeg je Gorki pokušavao da zaštiti i čiju je karijeru pratio, a tu su negde i Pasternak, Majakovski, Šolohov, Bunjin, možda i Solženjicin, ako zanemarimo političku prirodu njegove Nobelove nagrade (uostalom i Bunjinova je bila donekle politička).

Preporučujemo

Gorkoga je Staljinov režim proglasio za „utemeljivača socijalističkog realizma”, nakon povratka velikog pisca 1932. godine u SSSR, posle decenije provedene u fašističkoj Italiji, gde je u Sorentu od 1922. živeo u egzilu, usled sukoba s Lenjinom i Trockim zbog montiranog procesa protiv 12 esera (socijal-revolucionara).

Okolnostima njegovog povratka nećemo se ovde baviti, mada se može reći da se prodao; ipak, činjenica da ga Musolini nije dirao, vodeći računa o međunarodnom imidžu svog režima, i da je njegov povratak u Rusiju bio velika propagandna pobeda Sovjeta, pokazuje njegov značaj u globalnim književnim krugovima.

Evo kojim se biranim rečima, na komemorativnoj večeri u Beogradu krajem juna 1936. godine (Gorki je preminuo 18. tog meseca), od njega oprostio Branislav Nušić, koji će i sam preminuti dve godine kasnije. Preneo je to tada, uz Nušićevu dozvolu, beogradski mesečnik „Naša stvarnost”:

„Umro je veliki pisac i veliki čovek, Maksim Gorki; iščezla je jedna od najvećih i najmarkantnijih figura sadašnjice, koja je sobom, kao velika granitna piramida, obeležavala granicu dveju epoha i razmeđavala dva doba.

Gorki nije razmaženi pesnik pariskih salona, koji plovi po dalekim morima i sanja sladostrasne snove pod senkom čežnjivih čempresa na obalama bosforskim, ili pod širokim palmovim lišćem, strašću zažarenih Havajskih ostrva; on nije ni kulturom zasićeni degenerik, koji brutalne nagone oblači u koketno i raskošno odelo poezije; nije ni pesnik uzavrelih osećaja razmažen obiljem sunca, koji na vojničkome aeroplanu oružanome mitraljezima uzleta na Parnas.

Gorki je čovek sa dna, on niče iz dubina ljudskih nevolja, ali i iz dubina ljudske duše i iznosi odande, ne svoje već bolove svoga vremena, bolove celoga čovečanstva, i iz tih bolova on u duši svojoj izgrađuje jednu veliku ljubav prema čoveku i prema čovečanstvu.

U tome i jeste njegova moć i nadmoć nad onima koji osećaje, crpene iz sebe, nameću čovečanstvu, dok Gorki osećaje celoga čovečanstva zbira u sebe i kroz sebe ih iskazuje kao vapaj toga čovečanstva. Moć njegove reči ne leži u snazi poezije, već u snazi istine; moć njegova duha ne leži u snazi izraza, već u onoj njegovoj velikoj ljubavi prema čoveku i prema čovečanstvu.

Ovakva beskrajna ljubav prema čoveku i čovečanstvu uopšte, mogla se pojaviti kod ovoga džinovskoga samouka kao dar dopr’o ko zna iz kakve misteriozne istorijske prošlosti.

Nežan dečko iz ranih godina, sukobio se sa lepotama i surovom stvarnošću rada; on je vidovitim očima zagledao u život, njegova stvaranja i mene, a naročito u život čoveka — njegovog nosioca, borca i stradalnika, triumfatora i socijalnog preporoditelja.

Iz beskrajne plejade svetskih književnih velikana teško je izvući jasniji primerak genijalnog samoučilaštva i rekao bih determinisanih sposobnosti, kao što je to kod Maksima Gorkog. Čovek bi morao da zadre, i protiv svoje volje i ubeđenja, u fatalistička shvatanja genijalnog porekla, kroz koje, u određena istorijska vremena, progovara čitav vek stremljenja i rada.

Postavlja se pitanje: da li bi Gorki kroz redovno školovanje, koje ukovržava um u norme i mogućnosti, mogao da progovori ovako slobodno kao medijum čitave jedne civilizacije? Ili bi, možda, harmonično odnos škole i urođene sposobnosti dao još viši stepen veličine stvaralaštva?

Za gorostasni uzlet svoga duha sa dna do stratosferskih duhovnih visina, Gorki blagodari knjizi, koja mu je proširila vidike. Čitajući knjigu, veli on, u njegovoj je duši rastao osećaj prema čoveku, zbiralo mu se uvaženje prema čovekovom radu i ljubav prema njegovome nemirnome duhu, i život mu se ispunjavao velikim smislom.

Koja li je to knjiga iz koje se Gorki učio; koja li je to knjiga koja ispunjava život velikim smislom i odgaja u duši ljubav prema čoveku? Sam Gorki nam odgovara na to pitanje, on za tu knjigu veli: „Neka ona bude i neprijateljska vašim verovanjima, ali ako je napisana pošteno i iz ljubavi prema čovečanstvu, iz želje za opšte dobro — onda je to prekrasna knjiga.”

Takvoj poštenoj knjizi, napisanoj iz ljubavi prema čovečanstvu, iz želje za opšte dobro, koja je Gorkom ispunila život velikim smislom — odužio se on svojim delom, najrečitijom knjigom života. Takvo pošteno delo napisano iz ljubavi prema čovečanstvu sa željom za opšte dobro, dao je Maksim Gorki svome i budućem dobu.

Poštovaoci te poštene knjige; poštovaoci velikoga duha Maksima Gorkoga; poštovaoci onih velikih istina i velike ljubavi, koju je on propovedao za sve i svakoga; poštovaoci napretka čovekovog, za koji je Gorki zalagao sve svoje napore — sakupili su se danas ovde da odadu poštu, ne prahu uzidanome pre neki dan u zidine Kremlja, već onome velikome duhu njegovome, uzidanome u duše celoga čovečanstva.

Meni je, pripadniku Gorkove generacije, ukazana po starosti čast da ovu današnju akademiju otvorim, što ovim i činim uz poklič:

Slava Maksimu Gorkom!”

(Telegraf.rs)