Priča o jednoj knjizi (tetralogiji zapravo): Šta je Fante pokušao izvesti »Bandinijevskim kvartetom«

Tri od četiri romana Džona Fantea u kojima je glavni lik njegov alter ego Arturo Bandini, čitao sam, od izvesne tačke, kao literarnu vežbu autora, ogled ako hoćete, ili kao njegove neumorne pokušaje da uspešno napiše svoju verziju jednog čuvenog romana s kraja XIX veka

Volim Italiju i za italijansku reprezentaciju navijam od kad znam za sebe, od kad pratim fudbal volim azzurre — to je ono što obično govorim ljudima. To nije baš cela istina.

Na prvom Svetskom prvenstvu koje sam stvarno gledao, onom u Americi 1994, navijao sam za Brazil, jer mi je rečeno da smo mi „evropski Brazilci”, a pošto smo mi bili pod sankcijama, i pošto mi nacionalne diferencijacije još uvek nisu bile do kraja jasne — Brazil je bio „naša” reprezentacija, koja je u finalu na penale dobila Italiju, za koju sam počeo da navijam na Evropskom dve godine kasnije, čim sam se otresao tuđih uticaja i besmislenih konstrukcija.

Preporučujemo

Ako nema Italije, onda navijam za Argentinu, koja mi je takođe izuzetno draga, i pomalo za Englesku (mada mi je Brazil ostao i drag i gotivan, i kao selekcija, a još više kao zemlja, nikada više nisam za njega navijao); azzurrima sam verniji nego selekciji Fudbalskog saveza Srbije, s kojom imam odnos toplo-hladno, ne toliko zato što je ne shvatam ozbiljno, jer nije u stanju da izađe iz grupe već 23 godine, koliko zbog odnosa FSS prema FKP (poslednja dešavanja u FSS su samo razlog više).

Moj odnos prema Italiji i italijanskoj reprezentaciji je poznat svim mojim bliskim prijateljima, pa je, od nas desetak koji smo kod Fikusa u Sremčici gledali Belgija-Italija u četvrtfinalu Eura pre godinu i po dana, samo njih možda dvoje ili troje bilo iznenađeno mojim urlanjem i vređanjem Slavka Vinčića, koji je delio „pravdu”.

To veče smo mnogo popili: kroz maglu se sećam kraja prvog poluvremena kada je Slavko svirao (nepostojeći?) penal za Belgiju (koju volim zbog Tintina, Spirua, Larga Vinča, Trinaestice, Gastona tj. Gaše Šeprtlje....); celo drugo poluvreme sam vikao da je na delu zavera protiv nas katolika i da im smeta sveti otac papa: pritom ja uopšte nisam katolik, Italija je igrala protiv jedne nominalno katoličke zemlje, a i sudio je čovek iz nominalno katoličke zemlje; sećam se i neke rasprave o etničkom identitetu Petkovića, tadašnjeg selektora Švajcarske, koja je u prvom meču te večeri ispala od Španije.

Sećam se i da su svi krenuli u Dragstor, ali se meni nije izlazilo, klabing je odavno počeo da me guši, a ni Fikus nije hteo nigde da ide, pa sam ostao kod njega da prespavam; pustio mi je neku video-igricu, gledali smo neke kratkometražne filmove na Netflixu, ne sećam se šta tačno, bio je neki div kojeg je more izbacilo na obalu, kojeg su ljudi raščerupali, nakon prvobitnog strahopoštovanja koje su osećali (kroz maglu se sećam i svog tumačenja svega toga, ali bi to zahtevalo predugačku digresiju).

Ujutru sam se probudio oko osam na kauču u dnevnoj sobi (mislim, ali nisam siguran, da su me probudili ljudi koji su imali termin dole na teniskom terenu, tj. njihovi glasovi iz dvorišta), otvorio vrata od hodnika u kojem je spavao Nale—labrador—pomazio ga, pustio ga napolje na zadnja vrata, odlučio da ne dižem zidne roletne, da ostanem u polumraku, popio čašu vode i vratio se u krevet. Spustio sam glavu na jastuk, koji se nalazio na naslonu desne strane kauča, okrenuo je hodniku.

Mamuran, nenaspavan, praznjikavog uma, umornog mozga kojim je povremeno sevao oštar bol, kroz sada otvorena vrata, video sam, pored komode uz levi zid, vijugavi stub naslaganih knjiga, pola metra visok, koji ranije nisam primetio. Posle minut-dva sam se nakanio da ponovo ustanem, da vidim čega tu ima — prilično sam siguran da se to tako odigralo, da prostor i raspored nameštaja fizički dozvoljavaju moje sećanje, iako se to možda desilo i kasnije, pod drugačijim okolnostima (možda dok sam doručkovao); sećanja znaju da budu fizički neizvodljiva.

Na vrhu gomile se nalazio Upitaj prah od Džona Fantea. Sve što sam u tom trenutku znao o Fanteu je anegdota iz jednog intervjua Bukovskog, koji je dao negde sedamdesetih, i koji je, kad su ga pitali koji mu je omiljeni pisac, rekao: „Fante”, da bi novinar i njegovi urednici na pomen tog imena zbunjeno odgovorili sa: „Ko?” (Prepričavam taj događaj po dalekom sećanju. Zaista ne znam u kojoj meri ono odgovara tekstu na osnovu kojeg je formirano, ali srž je tačna.)

(Kasnije sam saznao da Fante, mada nepoznat, nije bio baš svima potpuna nepoznanica: prvo, Kopola je posle uspeha Kuma otkupio prava za Bratstvo loze, mada ga nikad nije snimio; drugo, mada je Fante od četrdesetih do šezdesetih u Holivudu lepo zarađivao pišući scenarije za filmove koji uglavnom nisu snimani, 1956. je uspešno adaptirao svoj roman Puna života iz 1952, uz režiju Ričarda Kvina, s Džudi Holidej i Ričardom Konteom u glavnim ulogama, a bio je i koscenarista za Walk on the Wild Side, u kom je igrala mlada Džejn Fonda, My Man and I i još neke.)

Uzeo sam knjigu, vratio se u krevet, otvorio prvu stranu i počeo da čitam. „Jedne noći sedeo sam na krevetu hotelske sobe na Bunker Hilu, dole usred Los Anđelesa”, kaže prva rečenica, kojom me je već kupio, jer ja sam slab na Los Anđeles. „To je bila važna noć u mom životu, jer sam morao da donesem odluku u vezi sa hotelom. ’Plati ili se seli’: tako je pisalo na cedulji koju mi je gazdarica gurnula ispod vrata. Veliki problem, zaslužio je izuzetnu pažnju. Rešio sam ga tako što sam ugasio svetlo i legao u krevet.

Ujutru sam se probudio, smislio da mi je potrebno više gimnastike, i odmah sam počeo. Savio sam se nekoliko puta. Onda sam oprao zube, osetio ukus krvi, video ružičasto na četkici, setio se reklama i rešio da izađem na kafu.

Otišao sam u restoran u koji sam uvek odlazio, seo na barsku stolicu za dugačkim šankom i naručio kafu. Imala je ukus kafe, ali ni pet para nije vredela. Popušio sam dve-tri cigarete, pročitao rezultate bejzbol-mečeva Američke lige, skrupulozno preskočio rezultate druge lige (Nacionalna liga; prim. aut.), i sa zadovoljstvom uočio da je Džo Dimađo i dalje ponos italijanskog naroda, jer je vodio na listi najboljih igrača.

Veliki igrač, taj Dimađo. Izašao sam iz restorana, stao ispred zamišljenog hvatača lopte i zveknuo lopticu daleko iznad ograde terena. Onda sam krenuo ulicom prema Anđeoskom letu, pitajući se šta bih tog dana radio. Ali nije bilo nikakvog posla, pa sam rešio da prošetam po gradu.

Prošao sam ulicom Oliv, pored prljavožutog pansiona, vlažnog kao upijač od noćne magle, pomislio na moje prijatelje Eti i Karla, koji su došli iz Detroita i nekad živeli tu, i setio se noći kada je Karl lupio Eti jer je čekala bebu, a on nije hteo bebu. Ali dobili su bebu i to je cela priča...”

Tu sam negde stao, i tu sam znao da ću, čim dođem kući, skuvati kafu, sesti za komp i naručiti sve što kod nas postoji od Fantea, po mogućstvu na ćirilici (волим ћирилицу и радије бих ово све њом писао). Ispostavilo se da je kod nas upravo Upitaj prah objavljen na ćirilici (mada postoji i latinično izdanje), kao i novela Moj pas glupi. Kupio sam ukupno sedam Fanteovih knjiga: pored te dve, Put za Los Anđeles i Čekaj do proleća, Bandini, zatim Puna života, Bratstvo loze i Snovi sa Bunker Hila.

Potonjih pet naveo sam hronološki, redosledom kojim su pisane, a ne redosledom kojim su izdavane, ili kojim bi trebalo da se čitaju. Fante je Put za Los Anđeles napisao 1936. ali nikada nije uspeo da ga objavi; rukopis je otkriven posle njegove smrti (1983) i objavljen dve godine kasnije; iako mu je to prvi roman, po konsenzusu je drugi u Bandinijevskom kvartetu, kako se kolektivno nazivaju četiri romana u kojima je glavni lik Fanteov alter ego, Arturo Bandini.

Prvi po konsenzusu je Čekaj do proleća, Bandini , objavljen 1938, treći je Upitaj prah iz 1939, četvrti je Snovi sa Bunker Hila, napisan krajem sedamdesetih ili početkom osamdesetih, a izašao 1982; taj poslednji roman je diktirao svojoj supruzi, posle par decenija nepisanja, a nakon što se, zahvaljujući Bukovskom, obreo pod reflektorima literarne javnosti. Ovo je esej o Bandinijevskom kvartetu.

Meč Belgija-Italija se igrao 2. jula 2021. (veliku važnost pridajem tome što je Fante sin italijanskih doseljenika, a sve je ovo počelo mečom azzurra), Fantea sam na gomili otkrio sutradan, ali sam knjige naručio tek 5. jula (nisam došao kući, skuvao kafu, seo za komp i sve odradio, trebalo mi je tri dana da dođem do stanja u kojem me nešto ne mrzi, znam jer sam proverio na mejlu); pročitao sam ih tek u januru 2022, pola godine kasnije, i to samo Bandinijevski kvartet, ostale tri knjige još nisam takao.

Postoje tri moguća redosleda čitanja ove tetralogije, u stvari četiri, ako računamo i nasumično. Ali tri hronološka: po vremenu pisanja, po vremenu objavljivanja, i po pretpostavljenom uzrastu Artura Bandinija; konsenzus istoričara književnosti i književne kritike, koji sam spominjao, vlada oko poslednjeg. To je bio redosled koji sam izabrao.

Prvi deo, Čekaj do proleća, Bandini, jedini je napisan u trećem licu, ostali su u prvom. Ima i potpuno drugačiji vajb od ostalih delova. Takođe je jedini čija se radnja ne odigrava u Los Anđelesu, već u Roklinu, u Koloradu. Fante je rođen u Koloradu, u Denveru, 8. aprila 1909: otac Nikola, zidar, kockar i pijanica, rodom iz Abruca, liči na Bandinijevog oca Sveva, rodom iz Abruca; majka Marija Kapolungo iz Bazilikate, vatrena katolkinja, liči na Bandinijevu majku Mariju, vatrenu katolkinju. Bandini je Fante (ako je neko sumnjao).

Ali koji Bandini? (Svaki.) Sigurno da postoji nit koja povezuje glavnog lika u sva četiri romana (nesnađeni imigrant, siromašni Italo-Amerikanac, ne još u potpunosti Amerikanac, mada to želi biti, koji se rve s katoličanstvom, voli bejzbol, teži životu pisca, dok pokušava da preživi tokom Velike depresije, itd, uostalom, to je alter ego jednog te istog čoveka), ali ipak postoje četiri različita Bandinija, i pritom ne mislim na različite porodične okolnosti, mada ni to nije zanemarljivo, pošto generiše sasvim drugačiju dinamiku.

Arturo Bandini u Proleću... ima 14 godina, dva brata i živi u Roklinu; u Putu za Los Anđeles je nešto stariji, živi s majkom i sestrom u širem Los Anđelesu (zapravo, ako sam dobro razumeo, negde kod Long Biča, u blizini Bulevara Avalon), ujak isto živi tu negde, a otac mu je mrtav; u Upitaj prah, gde ima 20, i Snovima sa Bunker Hila, gde ima 21, porodica mu je opet u Koloradu: znamo, zato što mu majka šalje novac, iako porodicu više ne vidimo, sem u jednoj kraćoj epizodi pri kraju Snova..., kada ih posećuje u Bulderu (promena lokacije u odnosu na prvi deo).

Važnije je to što svaki Bandini ima drugačiji karakter, možda ne radikalno drugačiji, ali ipak drugačiji, kao da je Fante u svakom od njih, dominantnom učinio jednu crtu ili stranu svoje ličnosti ili jednu težnju; zato se ti romani ne mogu čitati kao da se nadovezuju jedan na drugi (pošto se i ne nadovezuju; a već se i hronologija njihovog nastanka može protiviti takvom pristupu), dok je glavna spona među njima površna: identitet protagoniste.

Pomenuo sam da Proleće... ima drugačiji vajb od ostale tri knjige; ali ipak je za mene sve počelo od jednog događaja u njoj — incidentom sa „crnom kamejom na zlatnom lančiću”, koju je, bez ikakvog razloga, sem ako kapric nije razlog, zafrljačio preko neke dvospratnice. Kad kažem „sve počelo” mislim na moje percipiranje Bandinijevskog kvarteta, jer je to bila prva scena u kojoj sam pomislio: ovo mi je poznato, ovo, ili nešto slično ovome, već sam negde pročitao, ili video. Ali nisam bio siguran; ipak je počelo da me kopka, iako mi je zvučalo pomalo besmisleno.

Kopkanje se nastavilo i tokom Puta za Los Anđeles, koji je moj omiljeni od ova četiri romana, prepun izvanrednog humora, s Bandinijem koji je srednji adolescent, tipičan granični tinejdžer koji privatnost nalazi u ormanu, nesvestan svog položaja u svetu, pun sebe, malo je čitao Ničea i misli da je popio svu pamet ovog sveta, možda je posredno došao u dodir sa Špenglerom, kojim se razbacuje pred prostim pukom u Džimovom dajneru, kao da ga je apsolvirao, dok luta od jednog posla do drugog, i prezire sve „manje vredne” od sebe.

„Izgledao mi je kao moron”, kaže Bandini u jednom trenutku za čoveka na kojeg je ljubomoran zbog bibliotekarke, koju je pokušao da impresionira iznajmljivanjem Ničeovog Čoveka i Natčoveka. „Da li je čitao Špenglera? Da li je znao da Zapad propada? Šta je preduzeo u vezi s tim? Ništa! Bio je tupa i glupa seljačina. Ko ga jebe.”

Jaki su i smešni opisi kojima nas Fante u tom drugom delu poliva, genijalna su njegova poređenja; kada mu ujak pronađe posao u fabrici ribljih konzervi, u losanđeleskoj luci, desetak minuta autobusom od njegove kuće, njegov prvi susret s novim poslodavcem izgleda ovako (sledi citat mesta gde sam se iskrivio od smeha, doduše, bio sam zagrejan, nisam pročitao ovaj pasus van konteksta, tako da čitaocu ovog eseja verovatno neće biti jednako smešno):

„Devojka se vratila. Bila je sama. Ali ne — nije bila sama. Iza nje, nevidljiv dok se nije uklonila, bio je čovečuljak. Taj čovek je bio Kratki Nejlor. Bio je mnogo niži od mene. I jako mršav. Ključne kosti su mu štrčale. Nije imao zuba vrednih pomena u ustima, samo jedan ili dva koji su bili gori od ničega. Oči su mu bile kao bajate ostrige na listu novina. Sok duvana za žvakanje skoreo mu se u uglovima usta kao sasušena čokolada. Izgledao je kao pacov u iščekivanju...”

Već od prve rečenice Puta... koja glasi: „Radio sam svakojake poslove u losanđeleskoj luci jer mi je porodica bila siromašna, a moj otac mrtav” — imao sam osećaj kao da sam sve to već čitao, ne bukvalno to, ali to; vajb romana, živčanost protagoniste, sve mi je bilo nepogrešivo poznato, i hteo sam da poludim jer nisam znao u šta da uprem prst, dok mi se onaj osećaj zbog događaja s kamejom iz prethodne knjige iznova i iznova potvrđivao.

I onda taj kraj romana, način na koji je izveden — ne mogu da oprostim sebi što mi već u tom trenutku nije postalo kristalno jasno šta se zapravo dešava i šta čitam.

Prešao sam na Upitaj prah; ali posle šest-sedam meseci i dva pročitana Fanteova romana, onaj uvod koji me je početkom jula, mamurnog u Sremčaji, onako razbio, nije više imao istu snagu. Nisam više znao ni šta me je konkretno tu privuklo, i to me je dodatno iznerviralo, jer kad sam ga uzeo u ruke, mislio sam da ću ponovo proživeti taj trenutak iz jula, da će postojati neka sentenca, ili čak samo neka reč, koja će opet zaljuljati moju unutrašnju osovinu.

Ništa je nije zaljuljalo, eventualno je malo zavibrirala. Ipak, radi se o odličnom otvaranju tog trećeg dela Kvarteta, koji je Fanteov najčuveniji roman, i najcenjeniji, mada, kao što rekoh, ne i moj omiljeni, jer mi je draži Put za Los Anđeles, zanimljiviji, usudiću se da kažem i bolji (i u naslovu se spominje Los Anđeles, a umetnička ostvarenja koja u svom imenu nose naziv tog grada ili Kalifornije imaju tendenciju ka izvrsnosti: primer 1, 2, 3; ponekad je dovoljno samo da se radnja filma ili serije odigrava u L.A. pa da ostvarenje bude fantastično: primer 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, i usudiću se da kažem 12).

Uostalom, danas su svi mnogo pametni, i o Upitaj prah govore kao o „američkom klasiku”, o „monumentalnom losanđeleskom romanu”, a pre nego što je ponovo objavljen 1980, zahvaljujući Bukovskom, jedva da je neko i znao za njega; sposobnost književne kritike da prepozna vrednost jednog dela je upitna, s obzirom da zavisi od niza faktora — stoga je pitanje koliko i sada ispravno cene Fantea, zaslepljeni Bukovskim (ne ispravno, što se mene tiče; ali o tome posle).

Na početku Praha... razrešio sam enigmu koja me je proganjala. Pomogao mi je događaj s prostitutkom iz drugog poglavlja: majka mu čak iz Kolorada šalje deset dolara, navodno od prodaje neke polise ali ko zna na koji način je uspela da dođe do tolikih para, dovoljnih za „dve i po nedelje kirije, da kupim tri para cipela, dvoje pantalone, ili hiljadu poštanskih maraka za slanje materijala izdavačima”, odvojila je od svojih usta, ta cankarovska mati, da bi on imao, pa makar ona nemala, da on ne bude gladan — a šta on radi s tim parama?

Osam dolara daje prostitutki koja mu je, obučena u stari zeleni kaput, prišla na stepeništu ispred crkve, poklonio joj je osam od tih deset dolara da bi je se otarasio, ne iz dobrote svog srca nego da bi ga pustila da ode, pošto je otišao kod nje u sobu, a kao dobar katolik, još uvek dobar katolik (ili bolje reći: ponovo dobar katolik, pošto je u Putu... maltene militantni ateista), onaj koji se rve sa svojom poročnom prirodom, nije želeo da s njom ima odnos, koji bi koštao dva dolara, a on joj je dao osam, bez ikakvog razloga.

To me je užasno iznerviralo. Da joj je dao tih osam dolara zato što je želeo da joj pomogne, ili da barem nije lik koji se hrani pomorandžama jer nema para ni za šta drugo, koji je na ivici da bude izbačen iz rezidencijalnog hotela u kojem živi, jer nije platio stanarinu, i najvažnije od svega, da mu majka nije poslala te pare, žrtvujući se za njega — ne bih se iznervirao. Ovako jesam.

U tom trenutku sam doživeo epifaniju: zahvaljujući tome što sam zapamtio osećaj besa zbog iracionalnog čina ovakve formule—jadnik, koji pokušava da reši neposredni egzistencijalni problem, iz kaprica se odriče rešenja koje mu se nalazi u rukama, predajući ga drugome—shvatio sam šta je to u šta nisam znao da uprem prst.

To je Hamsunova Glad.

U stvari, ni Hamsunova Glad koliko ekranizacija Hamsunove Gladi, ona iz 1966, prva dansko-švedsko-norveška koprodukcija u istoriji filma, s Perom Oskarsonom u glavnoj ulozi, za koju je dobio nagradu u Kanu.

(Ta godina je velika u istoriji svetske kinematografije: Andrej Rubljov, Persona, Bitka za Alžir, Dobar, loš, zao, Đango, Ko se boji Virdžinije Vulf, kod nas Povratak i San, pa čak i Buđenje pacova, čiji nastanak možemo uvrstiti u tu kalendarsku godinu, s obzirom da je premijerno prikazan krajem januara 1967... Moram, iz ličnih razloga, spomenuti i prvu ekranizaciju Modesti Blejz s Monikom Viti, kao i Plavog Maksa.)

Poslednji put sam taj film gledao pretprošle decenije, i zato mi je neverovatno da mi se scena sa ćebetom, koja je drugačije obrađena nego u knjizi (da ne kažem romanu, pošto je Hamsun insistirao na tome da je to knjiga a ne roman), tako duboko urezala u pamćenje: a čak ne toliko ni sama scena (zapravo, kada sam sada ponovo pogledao film, ustanovio sam da sam je potpuno pogrešno zapamtio) koliko formula događaja i osećaj besa prema glavnom liku, koji, posle neuspešnog pokušaja da založi ćebe, koje mu je, prvo, neophodno da se ne bi smrzao, drugo, jedina stvar koju poseduje (mada zapravo i nije njegovo), isto stavlja u ruke prvog čoveka na kojeg naleće na ulici (u knjizi ga vraća u svoj sobičak).

U knjizi je najbliža stvar tome, koje mogu da se setim, scena u kojoj glavni lik založi sopstveni prsluk, da bi prosjaku dao pare, kako bi, valjda, sebi u tom trenutku dokazao da nije spao na tako niske grane kao taj bednik, iako je svestan da jeste, tako gladan i otupeo ali prepun nadanja da će poslepodne dobiti neki novac za članak koji je napisao — zbog čega ga i ljuti sumnjičavo i nepristojno zagledanje prosjaka u njegova izlizana kolena, a onda i odbijanje da primi novac.

Ta scena postoji i u filmu, ali s obzirom da je složena i donekle proračunata, da možda jeste kapric ali ne totalni kapric, jer morao je otići do zalagaonice, založiti prsluk, lagati zalagaoničara da to radi samo zato što mu je omalio, uzeti novac i vratiti se prosjaku da bi mu taj novac dao — ne može se uporediti s poklanjanjem ćebeta (koje predstavlja vrhunac grozničavog, iracionalnog ponašanja glavnog lika), koje je bilo potpuno sumanuto i neočekivano, i bespotrebno, ili s davanjem osam od deset dolara prostitutki, sumanuto, neočekivano i bespotrebno.

Dakle, zapamtivši emociju koju je ta scena iz filma u meni proizvela, i formulaičnu okolnost koja je do te emocije dovela, evocirao sam je kada sam naleteo na to u Upitaj prah. Zašto me takav postupak ljuti? Možda je u pitanju sebičnost, ili nagon za samoodržanjem, možda me iritira takav tip ugrožavanja vlastite egzistencije, ne iz plemenitih, već iz potpuno iracionalnih pobuda. Da su bile plemenite, ne bih se iznervirao, možda bih pustio i suzu. (Između ostalog i zato što je u stanju da proizvede takvo osećanje, Hamsun je jedan od najvećih pisaca; ali suditi o Fanteu na osnovu ovoga ne mogu na isti način, jer vidim podražavanje.)

Paradoksalno, Upitaj prah je nastao bezmalo tri decenije pre ekranizacije Gladi, i ta scena s prostitutkom je verovatno napisana pod utiskom više različitih scena, i one s prosjakom i prslukom i one s ćebetom, što znači da je Fante pronikao u duh i srž Gladi, izvodeći dalje događaje, anticipirajući i projektujući ono što se moglo desiti glavnom liku, koji u knjizi ostaje neimenovan (u filmu se zove Pontus).

Ovo je važno zato što se to onda reflektuje na Artura Bandinija kao glavnog lika Fanteove Gladi — tako ja, sebi dajem tu slobodu, nazivam tri dela Bandinijevskog kvarteta koji se odigravaju u Los Anđelesu i Južnoj Kaliforniji (dvojka, trojka i četvorka), zato što su sva tri u stvari razrada Hamsunove Gladi, pokušaji Fantea da napiše Hamsunovu Glad u drugom kontekstu, drugom vremenu i drugom prostoru, umesto u ledenoj Kristijaniji XIX veka, u fizički vreloj ali duhovno ledenoj Južnoj Kaliforniji međuratnog perioda.

Spomenuo sam da me je utisak poznatosti, posle događaja sa crnom kamejom, naročito proganjao od prve rečenice Puta...; ali sam vezu sa Hamsunom morao skapirati već u poslednjem pasusu tog romana, koji neću citirati (zbog spojlovanja, mada mislim da to nema nikakve veze) — on ima svoju direktnu paralelu u poslednjem pasusu Gladi, koji je ceo jedna rečenica: bitna razlika je samo u pravcu zagledanosti, tj. pravcu kretanja (od naspram ka), a postoji i trivijalna, transportna razlika.

Čim sam svega toga postao svestan, dalje čitanje je bilo pomalo bizarno iskustvo, imao sam osećaj kao da sam skinuo skramu s očiju, čitav taj dotad neuhvatljivi vajb mi je postao jasan i očigledan, shvatio sam da čitam Fanteove literarne vežbe i oglede, i u svemu sam video Hamsuna; ali trudio sam se da mi to ne pokvari doživljaj, i dalje sam čitao bez predrasuda, a dokaz za to je činjenica da su mi se i Upitaj prah i Snovi sa Bunker Hila dopali, inače im ne bih pridavao ovoliku pažnju.

(U tom smislu, nije bez značaja to što u sva tri romana Fanteove Gladi pronalazim duh Kalifornije tridesetih, Kalifornije ar dekoa, španske neokolonijalne arhitekture, elegantnih crnih limuzina zaobljenih karoserija koje krstare širokim bulevarima i avenijama, palmi u sutonu, džez-barova, zlatnog doba Holivuda, kada je vladao studijski sistem, razbijen 1948. antimonopolskom presudom Vrhovnog suda SAD. Fante duh te Kalifornije oslikava na sjajan način, a pošto je meni Kalifornija slaba tačka—to sam već par puta rekao—verovatno ću mu se vratiti u narednim godinama.)

Iako su Snovi sa Bunker Hila definitivno najlošiji od četiri romana; vidi se da je napisan decenijama kasnije, da je nekako usiljen, da nije autentičan, da autor pokušava ponovo proživeti mladost, oživeti davno prošlo vreme i svoju karijeru pisca, pošto ga je Bukovski probudio — ali uprkos tome, kao što rekoh, ja sam i u tom romanu uživao, jer, svestan šta čitam, prosto sam se isključio i prepustio događajima. Šteta je što je Fanteova pisaća mašina toliko dugo ćutala.

Svakako nisam prva osoba koja je primetila uticaj Hamsuna na Fantea, niti ovaj esej donosi neko epohalno otkriće; uostalom, sâm Fante na kraju Snova sa Bunker Hila izričito spominje Glad, nazivajući je „dragocenom knjigom”, koja je „uvek uz mene od onog dana kada sam je ukrao iz biblioteke u Bulderu. Toliko sam je puta pročitao da sam mogao da je recitujem”, što je bila konačna potvrda mog utiska, mada je u tom četvrtom romanu zapravo najmanje primetan pokušaj podražavanja Gladi, ako je uopšte i primetan (ovde možda uskačem sebi u usta). Možemo pretpostaviti da ju je Fante ukrao iz biblioteke u Denveru, jer je poslednji deo citata sigurno tačan: ko zna koliko ju je puta pročitao.

Fante Glad takođe spominje i u Prologu za Upitaj prah, koji se u srpskom izdanju nalazi na kraju knjige, pošto nije zamišljen kao prolog, mislim da se radi o pismu pronađenom među njegovim papirima i objavljenom posle njegove smrti; ali meni je lično važno da sam do ovog zaključka došao samostalno, iako možda ne na najsrećniji način: evocirajući emociju koju je kod mene proizvela ekranizacija (Platon bi možda bio užasnut tim odrazom odraza odraza).

U vreme kada je Hamsun pisao Glad (1890) i četiri godine kasnije Pana, Kraljevina Norveška je bila u personalnoj uniji s Kraljevinom Švedskom (zajednički su bili samo monarh i spoljna politika, sve ostalo je bilo odvojeno, čak i vojska), ali je književni jezik bio danski, dok norveški još nije bio kodifikovan; tako su oba ova velika norveška romana napisana na danskom (ovde, na Balkanu, to je neshvatljivo; ali u Danskoj nećete naći nikoga ko bi rekao da je to danska književnost).

Pominjem ovo zato, što je ukazano na to, da je naslov Upitaj prah referenca na rečenicu iz Hamsunovog Pana, koja na danskom glasi: „Spørg Støvet paa Vejen og Løvet, der falder”, odnosno (kaže Gugl): „Pitaj prašinu na putu i lišće koje pada”, ali koje u srpskom izdanju Pana, barem onom koje ja imam, a koje je posredno izdanje, dakle, u prevodu s engleskog (uvek žalosno, ali šta je tu je), glasi: „Pitaj prašinu na putu i opalo lišće”.

Naše izdanje je koristilo noviji engleski prevod Džejmsa Mekfarlana; Fante je Pana čitao u izdanju kuće Alfred A. Knopf, koja ga je 1921. izdala u prevodu Britanca V. V. Vorstera (to je prvo američko izdanje), kod kojega ta rečenica počinje sa: „Ask the dust”, što je ujedno i engleski naslov Fanteovog dela. Možda i očekivano, kod nas nema takve sinhronizacije; ali je neobično da je nema kod Danaca, koji naslov romana prevode sa I støvet, tj. U prašini, dok Norvežani logično roman zovu Spør støvet tj. Pitaj prašinu.

Stičem utisak da mi je ova spoznaja hamsunovskog izvora, ali pre svega činjenica da sam do tog zaključka autonomno i spontano došao tokom čitanja Kvarteta, omogućila da steknem realniju sliku o Fanteu kao piscu.

Fante nije loš pisac, dapače, Fante je dobar pisac, ali ne treba od njega praviti ono što on nije. Fante nije kalifornijski Hamsun; Fante je hteo da bude kalifornijski Hamsun, ali to nije isto; nije čak ni kalifornijski Ficdžerald. Prvih četrdesetak godina Fantea su potcenjivali; u poslednjih četrdesetak godina ga precenjuju. Od njega se pravi mit, upravo zato što je tako dugo bio zakopan i zaboravljen, što mu daje izvesnu auru mističnosti.

Ne mogu da pričam o ekranizacijama Fanteovih romana, nijednu nisam pogledao. Neke sam već pominjao; 1989. je snimljen Čekaj do proleća, Bandini, u režiji Dominika Derudera, s Majklom Bakalom kao Arturom Bandinijem, i Džoom Mantenjom, Fej Danavej i Bertom Jangom u ostalim glavnim ulogama; 2006. Upitaj prah, u režiji Roberta Tauna, s Tomom Kruzom kao koproducentom, te Kolinom Farelom i Selmom Hajek u glavnim ulogama (ocena na IMDb-u sugeriše katastrofu; pogledaću ga u jednom trenutku); 2019. Moj pas glupi, kao francuska komedija.

Konačno, moram reći da bi možda bilo logično da sam prvo pisao o ovoj tetralogiji, pošto ove serije eseja ne bi ni bilo, svakako ne u ovom obliku, da nije bilo Fantea, zato što mi je drugarica—petnaestak dana pre nego što mi je urednica predložila da počnem da pišem nešto o knjigama—čuvši moje tumačenje ovih romana, rekla da bi trebalo da se bavim književnom kritikom, što sam odbio, jer to nije moj put, moj put je pisanje, ili pokušaj pisanja; ali sam tim putem došao na zamisao za ove eseje.

(Dvoumio sam se kako da na srpski jezik prevedem The Bandini Quartet; pošto sam siguran da „Bandini” u nazivu tetralogije ima funkciju prisvojnog prideva, Bandinijevski mi se učinilo kao jedino ispravno rešenje.)

(Telegraf.rs)