Komemoracija Dejanu Tiago-Stankoviću 29. decembra u Jugoslovenskoj kinoteci

Poznati pisac preminuo je u Lisabonu

Komemorativni skup povodom iznenadne smrti pisca i prevodioca Dejana Tiago-Stankovića biće održan u četvrtak 29. decembra u 13 sati u Jugoslovenskoj kinoteci u Uzun Mirkovoj 1, naveli su iz izdavačke kuće "Laguna".

Rodio se u Beogradu 1965. godine, a nakon završenih studija arhitekture 1991. seli se u London, a potom u Lisabon, gde je prevodio i pisao na srpskom i portugalskom jeziku.

Preporučujemo

Biografiju je sam napisao, obraćajući se čitaocu koji mu je svagda bio važan:

"Rođen sam u Beogradu 1965, gde sam živeo dok nisam diplomirao arhitekturu kojom se potom nikada nisam bavio. Čim sam okončao školu, a pre nego što sam odrastao, iz puke radoznalosti i želje da upoznam svet odselio sam se u inostranstvo, gde nisam nameravao dugo da ostanem, ali okolnosti su odlučile da bude drugačije. U Londonu sam živeo do 1995, kada sam se, umesto da se vratim kući u Beograd, preselio u Portugal. Obitavam u Lisabonu, dobio sam njihovo državljanstvo i gledaju me kao svog.

Spisateljski zanat naučio sam od najboljih, prevodeći književna dela. Tokom godina objavio sam neveliki broj prevoda, ali samo najznačajnijih pisaca, kako portugalskih na srpski tako srpskih na portugalski. Bio sam pionir u tom poslu, pa sam mogao da biram. Posebno se ponosim prevodima Saramaga, Ive Andrića i Dragoslava Mihailovića. Potom sam počeo da pišem i na srpskom i na portugalskom. Sa objavljivanjem sopstvenih dela počeo sam kasno u životu, tek u svojim četrdesetima, kada sam bio siguran da imam šta da kažem. Objavio sam knjigu pripovedaka „Odakle sam bila, više nisam“ i roman „Estoril“, koji je preveden na velike svetske jezike i nagrađen u Srbiji i Velikoj Britaniji, a u Portugalu je, na šta sam osobito ponosan, ušao u školsku lektiru.

Moj drugi roman „Zamalek“, o sudbini i Kairu, dobio je Nagradu Evropske unije za književnost 2020.", napisao je svojevremeno Dejan Tiao Stanković.

Njegova najznačanija dela su "Odakle sam bila više nisam i druge lisabonske priče" (Geopoetika, 2012), "Estoril, ratni roman" (Geopoetika, 2015), "Zamalek, roman o kismetu" (2020.).

Sa uspehom se bavio prevodilačkim poslom. Na portugalski jezik je preveo dela Žozea Saramaga ( "Sedam Sunaca i Sedam Luna", "Jevanđelje po Isusu Hristu", "Slepilo"), Žozea Kardoza Pireša, Fernanda Pesoa, Gregorija Duviviera.

S druge strane, na portugalski jezike je preveo dela Iva Andrića ("Na Drini ćuprija", "Prokleta avlija"), Miloša Crnjanskog ("Embahade"), Dragoslava Mihailovića ("Kad su cvetale tikve"), Dušana Kovačevića ("Profesionalac" (pozorišna predstava)).

Tokom života je dobio brojne nagrade i priznanja. I to:

Za roman "Estoril, ratni roman"

Dobitnik Nagrade Branko Ćopić koju dodeljuje Srpska akademija nauka i umetnosti[1]

Dobitnik Britanske nagrade HWA Crowns Literary Award by The Historical Writers’ Association, 2018.[2]

Uži izbor za NIN-ovu nagradu

Uži izbor za nagradu Isidora Sekulić, za roman Estoril

Uži izbor za nagradu Stevan Sremac, za roman Estoril

Uži izbor za nagradu Janko Veselinović

Finalista za Knjižavnu nagradu Prémio Fernando Namora, Estoril-Sol, 2017.

Širi izbor za Međunarodnu književnu nagradu IMPAC de Dublin 2017.

Za zbirku pripovedaka "Odakle sam bila više nisam"

Uži izbor za Nagradu Dušan Vasiljev”

Uži izbor za Nagradu Zlatni Suncokret

Za roman "Zamalek"

Nagrada Evropske unije za književnost (EUPL)

(Telegraf.rs)