Medalja SANU uručena književniku Ljubomiru Simoviću, on otvorio važno pitanje o budućnosti knjige

Simović pri dobijanju nagrade je rekao da se ne može nada u opstanak knjige bazirati na eventualnom nestanku ili nestajanju audio-vizuelnog nasleđa

Svečanost povodom obeležavanja Dana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) održana je juče u Beogradu kada je nagrada "Medalja SANU" uručena istaknutom srpskom književniku, pesniku, dramskom piscu i akademiku Ljubomiru Simoviću.

Pozdravnu reč je imao predsednik SANU - akademik Vladimir S. Kostić, koji se prigodnim govorom oprostio od te funkcije koju je obavljao osam godina.

Preporučujemo

Umetnički program u Svečanoj sali SANU je bio sadržajan, tako je izvedeno delo “Oče naš” Josifa Marinkovića (1851-1931), “Blagosloven jesi Hriste Bože naš” - Nikole Srbina (XV vek), “Voskresenije Hristovo” - akademika Svetislava Božića (1954), i na samom kraju - čuveni autor kompozitor Davorin Jenko (1835-1914) i delo “Bože bratimstva”.

Hor Hrama Svetog Save uz dirigenta dr Katarinu Stanković izveo je navedene kompozicije.

Svečana dodela nagrade „Medalja SANU“ za 2022. godinu iz oblasti umetnosti upriličena je na skupu povodom obeležavanja Dana Akademije.

Nagradu je Ljubomiru Simoviću uručio odlazeći predsednik SANU Vladimir S. Kostić.

- Najsrdačnije zahvaljujem na priznanju kojim me je Srpska akademija nauke i umetnosti danas počastvovala. Međutim, ne mogu da se ne upitam šta ovakva priznanja znače u vremenu u kome se knjige sve manje čitaju, kada se dela štampaju u sve manjim tiražima i kada književni život, onakav kakav je nekada bio, i kakav pamtimo, više ne postoji - pomalo setno i pesimistično počeo je svoje obraćanje nagrađeni akademik Ljubomir Simović, laureat “Medalje SANU”.

Članovi Predsedništva SANU, na sednici održanoj 29. septembra, usvojili su predlog Komisije za dodelu nagrade „Medalja SANU“ da „Medalja SANU” za 2022. godinu iz oblasti umetnosti bude uručena akademiku Ljubomiru Simoviću.

Kako je navedeno u obrazloženju odluke, akademik Simović je antologijski pesnik srpskog jezika i dobitnik najvećih nacionalnih priznanja za književni rad i antologijski dramski pisac čije su drame sa velikim uspehom prikazivane i nagrađivane u pozorištima kod nas i u drugim zemljama - “Čudo u Šarganu”, “Putujuće pozorište Šopalović”, “Hasanaginica”, “Boj na Kosovu” (poznat je film iz 1989. u režiji Zdravka Šotre).

Takođe, akademik Ljubomir Simović je istaknuti pisac književnih eseja i dokumentarne proze; istaknuti tumač likovne umetnosti i autor velikog broja eseja o slikarstvu i vajarstvu.

Kako se dalje navodi u obrazloženju, on u svojim intervjuima i ostalim javnim pojavljivanjima iznosi jasne ocene društvene stvarnosti i intelektualac je od ugleda i uticaja u Srbiji, te jedan od najaktivnijih članova SANU još od 1988. godine. Istaknuto je i to da ovogodišnji lauret i kao pesnik i kao dramski pisac uspostavlja stvaralačku vezu sa Jovanom Sterijom Popovićem, osnivačem Srpske akademije u delovanju Društva srpske slovesnosti.

- Knjigu potiskuju nove tehnologije, što je dobilo takve razmere da su futorolozi došli do zaključka da će knjige potpuno iščeznuti - rekao je u svojoj besedi Simović i dodao da je kanadski filozof Maršal Makluan (1911-1980) naše vreme video kao “poslednji čin i kraj civilizacije knjige”.

Nagrađivani pesnik, dramski autor legendarnih pozorišnih komada osvrnuo se na činjenicu da takvi zaključci nisu ostajali bez odgovora, tako je na Makluanov stav slavni italijanski književnik Umberto Eko (1932-2016) ranije imao razgovor na temu sudbine knjige sa Žan Klodom Karijerom, francuskim piscem, dramaturgom i scenaristom.

Oni su zajedno objavili knjigu kao rezultat tog razgovora pod nazivom “Ne nadajte se da ćete se rešiti knjige”, što prema rečima Simovića, naslov može da se čita kao poruka.

Na pitanje - “da li će knjiga nestati zbog pojave interneta?”, Umberto Eko je tada odgovorio - “Knjiga je poput kašike, čekića, točka, ili makaza. Knjiga je pokazala koliko vredi i ne vidim kako bismo za istu svrhu mogli napraviti nešto bolje od nje”, što je Simović ponovio više puta tokom govora, da naglasi da se bez knjige ne može opstati.

Sa druge strane, Karijer je ukazao na činjenicu da se tehnologija danas razvija neverovatnom brzinom, da mi danas ne možemo da vidimo tekst napisan na nekoj disketi ili CD-Romu, starom jedva nekoliko godina, ali zato još uvek možemo da čitamo neki tekst štampan pre pet vekova.

Francuski književnik je naglasio da se knjige mogu čitati pri dnevnoj svetlosti ili uvecde uz svećučak i kada čitavo audio-vizuelno nasleđe bude iščezlo.

Navodeći reči razgovora italijanskog i francuskog pisca, Simović se osvrnuo uporavo na tajj veliki problem pojave digitalizacije, gde online knjige zamenjuju u velikoj meri štampana izdanja, te navedeno delo goivori i to da nije ni izvesno da li ćemo u budućnosti imati dovoljno energije na raspolaganju za funkcionisanje svih naših uređaja, tako da bi bez struje sve otišlo u nepovrat.

- Potvrdu da knjige možemo čitati i bez struje, ako to već nismo znali, dobili smo i ovih dana na način koji nikoga nije mogao obradovati - u razorenim gradovima Ukrajine. Više od jednog veka pre nego što je jedan od modernih filozofa zaključio da je čovek čoveku - vuk, Sava Mrkalj je zaključio da je čovek čoveku - strava - naveo je Simović i pročitao odlomak iz pesme: “Čovek, strava čoveku, ah, veća, Goni pravdu što je sviju sreća, goni mir iz sveta sav. Vuk ne lomi reč ni veru svoju: Top i kartač ne privezu k boju anakonda, ris i lav”.

U nadahnutom govoru na ovu tešku temu o sudaru interneta i književnog stvaralaštva, Simović pri dobijanju nagrade je rekao da se ne može nada u opstanak knjige bazirati na eventualnom nestanku ili nestajanju audio-vizuelnog nasleđa.

- Drugim rečima, možemo li nadu u opstanak knjige zasnivati na njoj samoj, na njenim vrednostima i mogućnostima, nezamenljivosti, nezavisno od svega drugog - od nestanka interneta, disketa i pametnih telefona. Problem je što današnjem čoveku nije stalo do te svrhe, o kojoj je govorio Umberto Eko - “Knjiga je pokazala koliko vredi i ne vidim kako bismo za istu svrhu mogli napraviti nešto bolje od nje”. A kada čoveku nije stalo do takve svrhe, onda mu nije stalo ni do knjige koja toj svrsi služi. Više nego sve drugo, kao što je razvoj tehnologije, presudan je naš odnos prema knjizi - govorio je Ljubomir Simović pri dodeli nagrade „Medalja SANU“ za 2022. godinu iz oblasti umetnosti.

- Ipak bih pokušao da budem manje pesimističan i da ovaj razgovor podsećajući na jedan neobičan gest Horhe Luisa Borhesa na jednom od velikih skupova PEN-a. Borhes je tada svoj govor održao tako što je od početka do kraja izgovarao samo jednu reč: Šekspir, Šekspir, Šekspir, Šekspir, Šekspir. To i danas dopire do nas, kao odgovor, kao argument, kao poruka i opomena - zaključio je akademik, književnik Ljubomir Simović u svom obraraćanju Akademiji.

Plodni autor objavio je mnoge pesničke knjige - “Slovenske elegije" (1958), "Veseli grobovi" (1961),"Poslednja zemlja" (1964), "Šlemovi" (1967), "Uoči trećih petlova" (1972), "Subota" (1976), "Vidik na dve vode" (1980), "Um za morem" (1982),"Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj" (1983),"Istočnice" (sa crtežima Marija Maskarelija, 1983),"Gornji grad" (1990), “Igla i konac" (1992), "Ljuska od jajeta" (1998), "Odlazak Rastka Nemanjića na Svetu Goru".

Sabrane pesme Ljubomira Simovića objavljene su u izdanju „Stubova kulture“ 1999. godine.

Drame su mu izvođene na mnogim našim scenama, kao i u inostranstvu.

Najviše uspeha postiglo je "Putujuće pozorište Šopalović", koje je postavljeno na scenama Poljske, Češke, Slovačke, Francuske, Švajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozorištu u Maroku, u Kazablanki. Simovićeve drame su izvođene i u pozorištima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije.

(Telegraf.rs/Tanjug)