Pisma bratu Teu: Van Gog o snazi ljubavi i umetnosti, borbi sa depresijom i optimizmu

Van Gog napisao je svom bratu Teu mnogobrojna pisma u kojima je ostavljao svedočanstva o najvećim strahovima, najdubljim mislima i najjačim osećanjima ljubavi

Dok je stvarao neke od najpoznatijih i najuticajnijih umetničkih dela svih vremena, Vinsent van Gog se borio sa svojim mučnim psihičkim bolestima: čestim napadima depresije, parališućim osećajima teskobe i – prema nekima – simptomima bipolarnog poremećaja, zbog čega će na kraju oduzeti sebi život 1890. godine, ubrzo nakon njegovog 37. rođendana.

Van Gogov najdirektniji i najiskreniji prikaz njegovih psihoemocionalnih previranja nalazi se u pismima njegovom bratu Teu, koja su prvi put objavljena 1937, u povelikom tomu pod nazivom Dragi Teo: Autobiografija Vinsenta van Goga. U jednom od njih on kaže da su njegov "život i ljubav jedno". To potiče iz naročitog pisma koje je napisao tokom jednog od predaha od mentalnih bolesti, u kojem se ispovedio svom bratu: "Život mi je postao veoma drag i veoma mi je drago što volim. Moj život i moja ljubav su jedno." U jednom od ranih pisama Van Gog je izrazio jednu aspiraciju koja mu je ostala značajna tokom celog života:

-Zadržimo hrabrost i potrudimo se da budemo strpljivi i nežni. I da nam ne smeta da budemo ekscentrični i da pravimo razliku između dobra i zla.

Ova gorka misao podrazumeva saosećanje prema sebi zbog toga što se u njoj nalazi podrazumevanje bivanja ekscentričnim. Godinama kasnije, baš tu ekscentričnost komšije će tumačiti kao ludilo, izbacivši ga iz njegove kuće, što je dovelo do toga da van Gog bude smešten u ludnicu.

U međuvremenu, njegovi napadi depresije, kad god bi ga ophrvali, bili su nemilosrdni. U jednom drugom pismu svom bratu Teu, piše:

-Tako sam ljut na sebe, jer ne mogu da radim ono što bih želeo, i u takvom trenutku čovek se oseća kao da leži vezanih ruku i nogu na dnu dubokog mračnog bunara, potpuno bespomoćan.

Ali u osnovi njegovog dubokog očaja leži suptilni osećaj optimizma koji ga nosi i omogućava mu da nastavi da slika uprkos duševnim mukama:

-Ovo je moja ambicija koja se temelji manje na besu a više na ljubavi, više na spokojstvu nego na strasti. Tačno je da sam često u najvećoj bedi, ali u meni ipak počiva mirna, čista harmonija i muzika. U najsiromašnijim kolibama, u najprljavijem ćošku, ja vidim crteže i slike. I neodoljivom snagom moj um je privučen tim stvarima. Veruj mi da se ponekad nasmejem od srca kad ljudi sumnjaju da u meni postoje najrazličitije vrste zloćudnosti i apsurdnosti, čega nema niti u jednoj dlaci sa moje glave – ja, koji zaista nisam niko, već prijatelj prirode, učenja, posla i posebno ljudi.

Poput umetnice Majre Kalman, koja je gotovo vek i po kasnije tvrdila da su rad i ljubav dva ključa punog života, van Gog počinje svoje delo da doživljava kao svoj nepokolebljivi osećaj svrhe, svog spasa:

-Koliko tuge ima u životu! Ipak, čovek ne sme postati melanholičan. Čovek mora drugim stvarima skrenuti sebi pažnju, a prava stvar za to je rad.

Pošto se u jednom trenutku hranio uglavnom hlebom, kafom i apsintom, prihvata rad kao najvišu životnu nagradu vrednu svake žrtve:

-Sve više verujem da je rad radi rada princip svih velikih umetnika: da se ne obeshrabre iako skoro umiru od gladi i iako se moraju oprostiti od svake materijalne udobnosti.

Ali razmišljajući o onome što život čini ispunjenim, čini se da van Gog, umesto da prenese bratu svoja uverenja, pokušava da uveri samog sebe:

-Imam prirodu i umetnost i poeziju, a ako to nije dovoljno, šta jeste?

Pa ipak, van Gog na kraju vidi svoju psihološku borbu ne kao nešto što treba poreći, već kao svoju umetničku istinu, kao vitalni deo iskrenosti svog iskustva, što je neophodan temelj velike umetnosti:

-Da li znate da je vrlo, vrlo neophodno za poštene ljude da ostanu u umetnosti? Teško da iko zna da se tajna lepog rada u velikoj meri krije u istini i iskrenim osećanjima.

U jednom pismu van Gog veliča prizemni, samosmirujući kvalitet suštinske mudrosti ljubavi:

-Svako ko radi s ljubavlju i sa inteligencijom pronalazi u iskrenosti svoje ljubavi prema prirodi i umetnosti svojevrsni oklop protiv mišljenja drugih ljudi.

To mu je sigurno bio oklop koji mu je trebao – živeo je siromašno, a stanovnici grada u kome se nastanio u svojim poslednjim godinama tražili su deložaciju komune umetnika u kojoj je bio i Pol Gogen i još dvojica umetnika, a zbog njegovog ludila. Ubrzo se preselio u azil, gde je nastavio da slika. Još jedno pismo bratu Teu odzvanja paradoksalnom dirljivošću očaja i otpornosti:

-Šta sam ja u očima većine ljudi? Beskoristan, ekscentričan i neprijatan čovek, neko ko nema položaj u društvu i nikada ga neće imati. Dobro, čak i da je to tačno, svojim radom bih želeo da pokažem šta je u srcu tako ekscentričnog čoveka, takvog nikogovića.

A kakvo je to srce bilo. U drugom pismu, Vinsent govori Teu o sposobnost ljubavi da proširi svest, a koja mu se događa u zoru nove ljubavne veze:

-Od početka ove ljubavi osećao sam da, ukoliko se ne predam u potpunosti, bez ikakvih ograničenja, svim srcem, za mene nema šanse, čak ni veoma male. Ali šta meni znači da li je moja šansa mala ili velika? Mislim, moram li ovo uzeti u obzir kad volim? Ne, nema proračunosti: čovek voli zato što voli. Tada nam je glava bistra a misli nepomućene, ne skrivamo svoja osećanja, ne prigušujemo vatru i svetlost, već jednostavno kažemo: Hvala Bogu, volim.

Van Gog je sa razboritošću prepoznao da je prijateljstvo podjednako velik dar kao i romantična ljubav. U drugom pismu, on piše bratu:

-Znaš li šta oslobađa iz ovog zarobljeništva? Svaka duboka ozbiljna privrženost. Prijatelji, braća, ljubav, oni otvaraju zatvor vrhovnom moći, nekom magičnom silom. Tamo gde se obnovi saosećanje i život se obnavlja.

A u drugom pismu stoji i ovo:

-Voleti prijatelja, voleti ženu, nešto, šta god želimo, ali čovek mora voleti uzvišenom i ozbiljnom intimnom naklonošću, snagom, inteligencijom i uvek mora pokušati da sazna dublje, bolje i još mnogo toga.

Ovaj sveobuhvatni pristup ljubavi – ovo širenje privrženosti – nešto je u šta je van Gog zdušno verovao i nešto što će Rej Bredberi izreći vek i po kasnije, govoreći ambicioznim piscima: "Želim da vaše ljubavi budu mnogostruke." Vinsent piše Teu:

-Dobro je voleti mnoge stvari, jer u tome leži istinska snaga, a ko mnogo voli, mnogo čini i može mnogo postići, a ono što se uradi u ljubavi dobro je učinjeno!

A kasnije:

-Najbolji način da spoznamo Boga je da volimo mnoge stvari.

Van Gog vidi ljudsku sposobnost za ljubav kao sastavni deo kreativnog procesa:

-Da bi se radilo i postalo umetnikom potrebna je ljubav. Barem onaj ko želi osećajnost u svom poslu mora prvo da to oseti sam i da doživi svojim srcem.

Zaista, upravo ta sposobnost ljubavi – za život iz srca – održava umetnika tokom borbi i odbacivanja. U posebno strastvenom pismu Teu od 2. oktobra 1884. godine van Gog piše sledeće:

-Ako neko želi da bude aktivan, ne sme se plašiti da ponekad učini nešto pogrešno, ne sme se plašiti da upadne u neke greške. Mnogi ljudi misle da će postići da budu dobri tako što neće činiti nikakvu štetu – a to je laž (…) To dovodi do stagnacije, do osrednjosti. Samo pljusni nešto po belom platnu kada ga vidiš da nekako imbecilno bulji u vas.

Ne znaš koliko je to parališuće, to zurenje praznog platna koje slikaru govori da ne može ništa da uradi. Platno ima idiotski pogled i hipnotiše neke slikare tako da se i sami pretvore u idiote.

Mnogi slikari se plaše praznog platna, ali prazno platno se BOJI istinski strastvenog slikara koji je smeo i koje je već jednom odagnao tu magiju koja naređuje "ne možeš".

I sam život se uvek okreće na jednu beskrajnu besmislenu, obeshrabrujuću, uznemirujuću praznu stranu na kojoj nema ničega, ničega više od onoga što postoji na praznom platnu.

Ali koliko god besmislen i isprazan bio, koliko god se činilo da je život mrtav, čovek vere, energije, topline i ko nešto zna, ne dozvoljava da bude obmanut time.ko mazne. On prstupi i učini nešto, i drži se toga, ukratko, lomi, "krši" (…)

(Telegraf.rs/PR)