"Dnevnik jednog proleća": Dani bombardovanja kroz sećanja devetogodišnje Adrijane pretočeni u zbirku

- Ja sam taj period doživela prilično stresno i sasvim sam sigurna da određene strahove koje imam vučem upravo od tada - navela je autorka zbirke Adrijana Mrvić, koja je sada u tridesetim

Bombardovanje naše zemlje 1999. godine je nešto što definitivno ostalo u našim sećanjima. Mlada književnica Adrijana Mrvić odlučila je da napiše zbirku pod nazivom "Dnevnik jednog proleća", gde je opisala taj nemili događaj koji je trajao 78 dana.

Preporučujemo

Ekipa portala Telegraf.rs kontaktirala je Adrijanu, a ona nam je detaljno odgovorila kako je došla na ideju da napiše ovakvu knjigu, kao i koje situacije iz tih 78 dana neće nikada zaboraviti.

• Kažite nam nešto o svojoj knjizi i projektu?

Moje ime je Adrijana i imam 31 godinu. Tokom bombardovanja 1999. godine sam bila devetogodišnjakinja. 2019. godine sam započela projekat “78 dana” sa željom da na jednom mestu objedinim sećanja ljudi koji su tokom bombardovanja bili deca i da to bude jedan dokumentarni, emotivni zapis kako rat izgleda kroz najnevinije oči – dečije. Dve godine kasnije moj san se ostvario. Zbirka “Dnevnik jednog proleća – 78 dana” je konačno tu, a prvi primerci su se već smestili u svoje nove domove.

• Kako ste došli na ideju o ovoj knjizi? Je li imala izvesni terapeutski efekat na vas? Je li vam jedan od ciljeva da ima i na druge?

Dugi niz godina se bavim turizmom, a poslednjih pet sam radila u jednom od najpopularnijih beogradskih hostela. Kroz naša vrata je svakodnevno prolazio veliki broj ljudi, a mnogi od njih su došli u Beograd upravo zbog naše burne bliže istorije. Posebno ih je kopkao period bombardovanja i želeli su da čuju sve o tome iz prve ruke, od nekoga ko se živo seća svega. Tu smo nastupali moje kolege i ja. I tako dan za danom, ponavljanje za ponavljem me je inspirisalo da zapravo zapišem ta sećanja i da ih na taj način sačuvam od zaborava.

Zapisivanje sećanja devetogodišnje Adrijane je definitivno imalo terapeutski efekat na Adrijanu u tridesetim. Ja sam taj period doživela prilično stresno i sasvim sam sigurna da određene strahove koje imam vučem upravo od tada. Dok su neki doživeli ta tri meseca kao dodatak najdužem raspustu ikada ja sam mislila da ćemo zaista nestati u blještavoj svetlosti tokom tih dugih noći koje, čini mi se, nisu imale kraja.

Pored čuvanja od zaborava drugi cilj mi je bio oslobađanje. Želela sam da svako stavi na papir svoje dečije strahove i strepnje i da se na taj način možda oslobodi nekog tereta za koji nije ni bio svestan da postoji. Papir trpi sve, a ja mislim da smo svi uspeli da se oslobodimo tih demona koji su čučali u nama sve ove godine.

• Koliko se tu istinitih detalja našlo, koliko je bilo umetničkih intervencija?

Apsolutno sve je istina. Ova zbirka nije fikcija – to su stvarna sećanja ljudi koji su tokom bombardovanja bili deca. Bez ulepšavanja, bez šminkanja. Čiste dečije duše prosute pred čitaoce.

• Gde Vaša knjiga može da se nađe?

Trenutno se knjiga može kupiti putem mog Instagram profila adri_doing_things, mejla adrijanamrvic89@gmail.com kao i na sajtu izdavačke kuće Prometej.

• Zbog čega je važno da generacije koje su kao deca proživele bombardovanje sada o njemu govore?

Svi smo mi deo te nesrećne generacije koja je doživela ratove, osetila sankcije, inflaciju, koja je gledala svoje roditelje kako se muče i grcaju zarad našeg boljeg sutra. Mislim da to zaslužujemo, da je vreme da bar jedan deo tog teškog bremena skinemo sa svojih pleća. Na ovaj način smo se oslobodili, a budućim naraštajima ostavili u amanet ono kroz šta smo prošli tih 78 dana. Da se ne zaboravi.

• Koje situacije iz tih 78 dana Vi nikada nećete zaboraviti? Koje privatne, a koje događaje koje je propratila cela zemlja?

U mom sećanju najupečatljivije je prvo veče bombardovanja. Taj 24. mart 1999. godine. Sećam se da sam sa dedom gledala “Boj na Kosovu”, jer smo bili od retkih koji u to vreme nisu imali Pink te se ne mogu poistovetiti sa čuvenom scenom pada s konja glavnog junaka telenovele i pada prve bombe. Znam da je vazduh krenuo da treperi i da su bakine figurice u vitrine počele da zveckaju. Mene je obuzela neka čudna drhtavica koju sam osetila jedino tada. Negde u daljini je tupo lupilo. Baba je uspaničeno trčala uz i niz hodnik i ponavljala: ”Ma nije to ništa, to je kamion prošao pa je lupilo!” Majka je te večeri spakovala torbu koju smo preskakali naredna tri meseca.

Ono što je ostavilo najdublji trag je vest o pogibiji male Milice iz Batajnice. I dan danas je se često setim. U njenoj smrti se ogleda sav besmisao rata.

• Koji su Vam sledeći planovi?

Nakon ovog iskustva želela sam da na neki način nastavim da se bavim prikupljanjem priča te sam započela projekat vezan za globalnu pandemiju korona virusa koja još uvek traje. Sama sam prošla kroz izazovan period tokom karantina obzirom da sam tada postala majka te sam želela da čujem i priče drugih ljudi. Ceo svet se našao u situaciji na koju nikako ne može da utiče i jako je zanimljivo osvrnuti se na taj period godinu dana kasnije. Takođe, pišem i poeziju za bebe i roditelje, a inspiraciju pronalazim u svakodnevici sa mojom jednogodišnjom ćerkicom.

• Kako biste opisali sebe? Na svom Instagram profilu često objavljujete preporuke knjiga?

Tako je. Kao i većina ljudi otvorila sam Instagram profil privatne prirode kada se aplikacija tek pojavila. Međutim, malo po malo sam pored svojih fotografija počela da delim i slike i utiske sa putovanja, razne stvari koje volim, a najviše preporuke knjiga. Zapravo bih sebe opisala kao nekoga ko živi sa glavom u oblacima i nosem zabijenim u knjigu.

(Telegraf.rs)