"Čovek je nomad po srcu svom...": Citati legedarne književnice Isidore Sekulić

Koji vam se najviše dopada?

Na današnji dan, 5. aprila 1958. godine preminula je jedna od najpoznatijih srpskih književnica, legendarna Isidora Sekulić. Rođena je 16. februara 1877. godine u Mošorinu kod Titela.

Preporučujemo

Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum), a radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine.

Položila je 1898. godine ispit za građanske škole iz francuskog jezika i književnosti, a posle toga radila je u Šapcu (1909-1912) i Beogradu.

Isidora Sekulić je doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije.

U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Neka od njenih najvažnijih dela su: "Saputnici" (1913), "Pisma iz Norveške",(1914), "Iz prošlosti" (1919), "Đakon Bogorodičine crkve" (1919), "Kronika palanačkog groblja" (1940), "Zapisi" (1941) "Analitički trenuci i teme" (1941), "Zapisi o mome narodu" (1948), "Njegošu knjiga duboke odanosti" (1951) , "Govor i jezik, kulturna smotra naroda" (1956).

Isidora Sekulić je poznata i po svojim izrekama i mudrim mislima, a prisetimo se nekih.

1. Čovek je nomad po srcu svom, po misli svojoj, po idealima svojim. On je nomad po volji Božjoj, koja ga je stavila među ogromna prostranstva neba i zemlje. Davnašnja i današnja strast, da se leti, putuje bez putanja i stanica i granica, to je proboj nomadstva čovečje prirode. Volja Božja: to su staze i rijeke, putovanja i sretanja i nizovi života i drugova; a ne države i granice, kolje i bajoneti, palanke-tamnice u kojima slobodnog čoveka kao miša davi gospodar, sused, običaj, kritika. Tristan od množine želja nije mogao da umre; a svaki čovek ima krik onog pesnika koji je zapisao: Ili asketstvo ili putovanja, jer ništa drugo nema!...

2. Engleski pesnik Šeli je pisao da su san i smrt deca tamne noći. Na severu, kad nastanu mjesecima dugi dani ili bele noći, bogme se i san i smrt dešavaju pri osvetljenju, Mučno je to. Sjeverno osvetljenje ne samo da čoveku svetli, ono čoveka gleda i vidi kao neko nad prirodno oko. Čovek se i na to strasno zagleda, i samo gleda. Vid živi u čoveku odeljenim životom, i to užasno muči. Čovek se divi, boji se i muči se. Jesu li te raskošne boje na nebu zračne varke, ili su to neke stvarne – mi, ljudi, neobično volimo i cenimo reč stvarno – neke stvarne objektivnosti. Mali čovek, čovek s juga naročito, koji tu severnu svetlost ne shvata, oseća pod njom i pred njom neku raskošnu, neku uzaludnu svečanost. Što je to? Možda će malo posle početi novo stvaranje sveta. Možda se to mi, ljudi, preobražavamo...

3. Pitaćeš me: da li mi je teško u zemlji kamenja, leda i siromašnih ljudi? Pitaćeš me: zašto sam opet na severu kad ima krajeva gde se gazi cveće, gde sunce i stenu može da užari, i čoveku pravo u srce sija! Zašto! Zato što volim muku i anatemu. Volim kad treba skakati za svaku mrvicu života i uspeha. Volim kad čoveka iz dana u dan glođe neki strah, a čovjek se ume iscjeliti; kad mu aveti svaki dan nešto uzmu, a on se ume odreći. Volim onoga koji kamen ore a ipak ima kruha. Onoga koji kaže da je sramota uvući jedrilo kad zatrube vjetrovi i bure, i koji otvorenih očiju smije da gleda kako u peni talasa kotrlja brodolom.

4. Čudni su četinari. Bog šalje kišu, a njihovo se lišće ne ukvasi, Bog šalje sunce, a oni se ne raduju. Bog šalje vetar, a oni se ne ljuljaju, Bog šalje san i smrt drveću, a oni se zelene. Ali kad uđeš u šumu, ti osetiš da se tlo pod tvojim korakom ugiba i noga ti upada u nešto mekano i trulo. To su milijarde iglica koje su, kao suze ponositog čoveka, nečujno i nevidljivo pale. I vidiš sitne točkice stvrdnute smole koja je, preko noć, u času crnog mraka, kad ni najbliži susjed ne može da vidi, potekla iz srca koje se u bolu steglo. A izjutra, kad probuđeni fjur potera stotinu vetrova na sve strane, dremljiva stabla se u nekoj vrtoglavoj liniji povedu za strujom, ali vrhovi njihovi su i tada budni i mirni kompasi u neke neslućene predele i daljine.

5. Jezgrovito je misliti: kakav je to trenutak kad se silesija žive vode ukoči, kad trenutno isčeznu sve boje, na prečac otme huknjava i trasak koji se kilometrima daleko čuju. I kakav će biti trenutak kad će se odjedared protegliti, poplavjeti, i procuriti sve strašne klice, kad će opet skočiti i prorikati vodene energije. Kakve su to metamorfoze, kakva su to vaskrsenja!

(Telegraf.rs/izrekeicitati.com)