Od Oskara Vajlda do Fride Kalo: Ovo su nastrastvenija ljubavna pisma velikih umetnika

Ljubav piše romane i stvara velika dela

Od umetnika, muzičara, književnika, pisaca... svi su ostavili neizbrisiv trag, a u stvaralaštvu vodila ih je strast i emocija koje su ostale zabeležene u njihovim delima.

Preporučujemo

U ovim ljubavnim pismima možete osetiti koliko su autori voleli svoje srodne duše. Izrazili su ljubav o kojoj svi sanjamo jednog dana. Čak i stotinama godina kasnije, ova ljubavna pisama još uvek nas ne ostavljaju ravndušnima. Dakle, svi bismo odavde trebalo da uzmemo određene smernice i kažemo svom partneru koliko ga volimo.

Gustav Flober

"Pokriću vas ljubavlju kada vas sledeći put vidim, milovanjem, zanosom. Želim da vas izobličim svim telesnim radostima da biste se onesvestili i umrli. Želim da me smatrate posebnim i da priznate sebi da nikada niste ni sanjali o ovakvom putovanju... Kad ostariš, želim da se setiš tih nekoliko sati, želim da ti suve kosti zadrhte od radosti kad pomisliš na njih."

(Od Gustava Flobera za Lujze Kole, 1846)

Oskar Vajld

"Moj dečače,

Tvoj sonet je prilično divan i čudo je što te tvoje usne od crveno-ružičastih listova ne bi trebalo da budu ništa manje za ludilo muzike i pesme nego za ludilo ljubljenja. Tvoja tanka pozlaćena duša šeta između strasti i poezije. Znam da je Hijacint, koga je Apolon tako ludo voleo, bio iz grčkog vremena. Zašto si sam u Londonu i kada ideš u Solsberi? Idi tamo da rashladiš ruke u sivom sumraku gotičkih stvari i vrati se ovde kad god poželiš. To je divno mesto i nedostajete samo tebi, ali prvo idi u Solsberi.

Uvek, sa nesmrtnom ljubavlju,

Tvoj Oskar"

(Od Oskara Vajlda za lorda Alfreda Daglasa, 1893)

Franc Kafka

"Ne, Milena, još jednom te molim da izmisliš još jednu mogućnost mog pisanja tebi. Ne smeš uzalud ići u poštu, čak ni tvoj mali poštar - ko je on? - ne sme to činiti. Ako ne možeš da nađeš drugu mogućnost, čovek to mora da podnese, ali bar se malo potrudi da je nađeš.

Sinoć sam te sanjao. Šta se dogodilo u detalju, jedva se sećam, znam samo da smo se neprestano stapali. Ja sam bio ti, ti si bila ja. Na kraju, nekako smo se zapalili. Sećam se da je jedno od nas ugasilo vatru odećom, uzeo sam stari kaput i prekrio te njime.

Ali, opet su počele transmutacije i to je išlo toliko daleko da više nisi ni bila tamo, umesto toga ja sam goreo, a takođe sam gasio vatru kaputom. Nije pomoglo i samo je potvrdilo moj stari strah da neke stvari ne mogu ugasiti požar.

Međutim, u međuvremenu je stigla vatrogasna ekipa i nekako si spašena.

Ali ti si se razlikovala od ranije, kao da si nacrtana kredom u tmini, i pala si, beživotana ili možda onesvestivši se od radosti zbog spasenja, u moje ruke.

Ali i ovde je ušla neizvesnost transformacije, možda sam ja pao u nečiji zagrljaj".

(Od Franca Kafke za Milenu Jesensku, 1921)

Virdžinija Vulf

"Gledaj, Vita - odbaci svog čoveka, a mi ćemo otići do Hampton Kaunta, večerati zajedno na reci i prošetati se vrtom po mesečini i vratiti se kući kasno, popiti flašu vina i napiti se, reći ću ti sve stvari koje imam u glavi, milioni, nebrojene - Neće se mešati s danom, samo mrakom na reci.

Razmisli o tome. Odbaci svog čoveka, kažem, i dođi."

(Od Virdžinije Volf za Vitu Sekvil-Vest, 1927)

Ludvig van Betoven

"Moj anđeo, sve moje, samo nekoliko reči danas, i to takođe olovkom (tvojom) - do sutra je moj smeštaj definitivno spreman. Kakav gnusan gubitak vremena u takvim stvarima - čemu ta duboka tuga, tamo gde nužnost govori?

Može li naša ljubav potrajati drugačije nego kroz žrtve, ako ne zahteva sve? Možeš li to promeniti, tako da nisi u potpunosti moja, a ja nisam u potpunosti tvoj?

O, Bože, pogledaj prelepu prirodu i priredi svom umu neizbežno. Ljubav zahteva sve i sasvim je u redu, pa tako je i sa mnom s tobom, samo što tako lako zaboravljaš, da moram živeti i za tebe i za mene - da smo bili prilično jedinstveni, primetila bi ovaj bolni osećaj...

...Verovatno ćemo se uskoro upoznati, čak ni danas ne mogu da prenesem svoje primedbe koje sam tokom ovih dana izneo o svom životu - da li su nam srca bila blizu, verovatno ne bih smeo da dajem takve primedbe.

Moja su nedra puna, da ti kažem mnogo - ima trenutaka kad shvatim da govor uopšte ne znači ništa. Razvedri se - ostani moje istinsko i jedino blago, sve moje, kao i ja tebi. Ostalo što bogovi moraju poslati, ono što mora biti za nas i biće.

Tvoji verni,

Ludvig"

(Ludvig van Betoven svojoj "Besmrtnoj ljubavi", 1812)

Ernest Hemingvej

"Najdraži kiseli krastavčiću,

Tako da sada izlazim na brod sa Pakteom i Don Andresom i Gregorijom i ostajem vani po ceo dan, a zatim uđem i budem siguran da će biti pisama.

A možda i bude. Ako ih ne bude, biću tužan. Ali znaš kako se s tim nositi, naravno? Traješ do sledećeg jutra. Pretpostavljam da bi bilo bolje da pomislim da do sutra uveče neće biti ništa i onda večeras neće biti tako loše.

Molim te piši mi. Da je to posao koji bi morala da raditš, radila bi ga. Pakleno je teško bez tebe i trpim to dostojanstveno, ali nedostaješ mi da bih mogao i umreti. Ako bi ti se nešto dogodilo, umro bih na način na koji bi životinja umirala u zoološkom vrtu kada bi se nešto dogodilo njegovom paru.

Mnogo volim moju najdražu Mariju i znam da nisam samo nestrpljiv. Jednostavno sam očajan.

Ernest "

(Ernest Hemingvej za Meri Velš, 16. aprila 1945)

Frida Kalo

"Diego, ljubavi moja,

Zapamti da ćemo jednom, kad završimo fresku, zauvek biti zajedno, bez argumenata i bilo čega, samo da bismo se voleli.

Ponašaj se pristojno i radi sve što ti Emi Lu kaže.

Obožavam te više nego ikad.

Tvoja devojka, Frida

(Piši mi)"

(Od Fride Kalo za Dijega Riveru, 1940)

(Telegraf.rs)