Julca je 25 godina odbijala prosce i čekala Lazu Kostića: Oženio ju je pod starost, sanjajući Lenku

Laza Kostić preminuo je pre tačno 110 godina, 26. novembra 1910.

Veliki pesnik romantizma Laza Kostić, čija je ljubav prema Lenki Duđerski dala jednu od najlepših i najpoznatijih pesama srpske poezije, oženio se Julijanom Palanački kada je njemu bilo 54, a njoj 46 godina.

Preporučujemo

Nikakav paralelizam između Lenke i Julce nije moguće uspostaviti, a da ne naškodi i ne naudi dobroj zeni običnih osobina, piše istoričar književnosti Milan Kašanin.

Julca je bila "do dirljivosti dobra i predobra žena", ali nije mogla da "nadomesti" Lenku i njeno užasno odsustvo. Ta dobrodušna Somborka mogla je da ga pobedi samo "čistim i u potpunosti njemu posvećenim životom", ali u njihovoj kasnoj vezi, prirodno, nije moglo biti mnogo "misterije".

Julijana je svoga raspuštenog genija prvi put ugledala u nekakvim svatovima, i otada ta začarana devojka više ništa nije videla do njega, iako ga je srela 25 godina pre njihovog venčanja. Dotle je energično odbijala prosce, kao Penelopa, koji su jurišali i na miraz, i na kapiju njenog bogatog, prebogatog doma, a nikome nije govorila koga to ona čeka.

Genij joj je konačno došao u kuću, pod starost, a to njena majka, razumljivo, ni najmanje nije volela: njena jedinica udala se za "starca" (iako ni njena kćer, svakako, nije bila baš u prvoj mladosti), boema, kockara koji je rasuo veliko bogatstvo. Ušunjao se porebarke u kuću svoje žene, a imanjem i velikim bogatstvom gospodarila je njegova tašta od čijeg jezika je odmah pobegao u manastir Krušedol, i vratio se u Sombor i u ženinu kuću tek kad joj je majka umrla.

Kostić je poštovao i voleo tu svoju ženicu, ali među njima u tim godinama nije bilo burnog organskog jedinstva. Godinama on uopšte nije osećao da se ta "otmena, bogata, lepa i čestita somborska devojka" smrtno i odavno zaljubila u njega, pa su na to morali da ga upozore rođaci brižni zbog njegove sudbine, poznanici i prijatelji. Zapravo je njega oženila starost, i to ne govori dobro o odluci genija da se tako oženi i skrasi.

Smerna Julijana (pisao joj je pisma koja je počinjao ovako: "M.d. J", "Moja draga Julo"), bila je presrećna što je uopšte dočekala svoga genija, što ga je mogla nazvati svojim, i mirno je umrla u Beču, 1909. godine.

Iduće godine već, i njen Laza je zamenio prolazni i propadljivi svet nepropadljivim, i takođe u Beču (kao da je Beč grad smrti za Kostiće i Dunđerske!). Otišao je L. K. zauvek tamo "gde svih vremena razlike ćute", piše Kašanin.

Dok je Julijana ležala smrtno bolesna, mrtva Lenka "odlučuje" da u snu posećuje velikog pisca kao da je živa, a on - suštinski više ne razlikujući san od jave i živeći ostatke svoga tragičnog života bez nje, u "beznjenici" - zapisuje odmah posle buđenja svoje snove u dnevnik koji drži pod ključem. Pisao ga je na blistavom francuskom jeziku, da ga ne bi dešifrovali ukućani ili nepozvani — pre svih, naravno, tašta i Julca.

-Nikakav hrišćanin, sav paganinon, zamišlja raj ne kao bestelesni svet duhova, nego kao čulan svet, kao nastavak ovozemaljskog života u kome ga čeka ljubav - piše Milan Kašanin o Kostiću.

Laza Kostić preminuo je pre tačno 110 godina, 26. novembra.

(Telegraf.rs)