"Čas smrtno crne, čas kô osmeh nežne": Ljubavna pesma Milutina Bojića za koju mnogi nikada nisu čuli

U toku snažnog pesničkog zanosa prerano je napustio ovaj svet...

Milutin Bojić je poživeo samo 25 godina, ali je ostavio neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. U toku snažnog pesničkog zanosa napustio je ovaj svet, preminuvši 1917. u bolnici u Solunu. Bio je sahranjen na vojnom groblju na Zejtinliku, a pet godina kasnije njegovi posmrtni ostaci su preneti u porodičnu grobnicu na Novom groblju u Beogradu.

Preporučujemo

Pesmom "Plava grobnica" za sva vremena je ovekovečio viziju ostrva Vido i Jonskog mora i njihovu povezanost sa srpskim narodom, lično gledajući spuštanje velikog broja tela u morske dubine.

Ovom prilikom prenosimo i njegovu manje poznatu ljubavnu pesmu "Oči" - čas smrtno crne, čas kô osmeh nežne...

Oči - Milutin Bojić

Muče me tvoje oči nikad stalne,

čas smrtno crne,

čas kô osmeh nežne,

Čas modro plave, zeleno opalne,

kristalne i meke k'o pahulje snežne.

-

Njin gospodski pogled svud me prati.

Ja bivam nema i bezvoljna lutka

iznad koje se niz oblaka jati,

a pati što krv će tvoja u nju da se utka.

-

Čujem reč njinu k'o vlastitu grižu,

u zvezdama ih vidim kad se rode;

čelične, one do kosti mi stižu

i sižu razorne, mutne kô proletnje vode.

-

Neizgladive kao večno klete poljane,

koje mrtve use zgrću,

za tuđi ujed na meni se svete

i prete te oči koje ne tamne ni smrću.

(Telegraf.rs)