Slavni engleski pisac odbio da pomogne majci na samrti. Da li odobravate njegov postupak?

Edgar Valas, koji je pred smrt napisao scenario za prvog „King Konga”, bio je toliko produktivan da se krajem dvadesetih prošlog veka govorilo, napola u šali, da je svaka četvrta pročitana knjiga u UK dolazila iz njegovog pera. Pre literarne karijere bio je novinar, pre toga vojnik, a pre toga — dete rođeno „izvan svetinje braka”

Pre nego što je Edgar Valas (1875—1932) postao najproduktivniji i najčitaniji engleski pisac, bio je vojnik, dobrovoljno se prijavio i kasnije tukao u Drugom burskom ratu, a potom i novinar, prvo kao ratni dopisnik iz istog sukoba (izdejstvovao je otpust da bi se posvetio novinarstvu, prethodno radeći u armijskoj press-službi) za „Rojters” i „Dejli mejl”, posle i kao reporter.

1907. godine postao je prvi reporter u istoriji „Dejli mejla” koji je dobio otkaz, zbog članaka u kojima je izneo niz tvrdnji koje nije bio u stanju da potkrepi (prosto rečeno, bile su to izmišljotine), zbog čega je list tužen pred sudom. Pošto zbog problematične reputacije više niko nije hteo da ga zaposli, iste godine je otputovao u Kongo da bi pisao opširno o belgijskim zlodelima u toj zemlji, što mu je omogućilo da preživi.

Kongo je tada još uvek bio privatno vlasništvo kralja Leopolda, tek je 1908. belgijska vlada preuzela kontrolu nad tom teritorijom i pretvorila je u svoju koloniju, što zbog pritiska javnosti što zbog pritiska investitora koji su želeli da eksploatišu tamošnja netaknuta rudna bogatstva. Stoga se može reći da je Valas delimično doprineo promeni statusa te kolonije, mada svakako ne u obimu u kojem je to uradio „Zločin u Kongu” od sera Artura Konona Dojla.

Vremenom je njegova novinarska reputacija počela da se popravlja, ali se on literaturom počeo da bavi mnogo pre toga, još krajem 19. veka kada nije uspeo da objavi svoju prvu knjigu, i početkom narednog stoleća kada je počeo da piše detektivske priče radi brze zarade. Imao je čak i jednu epizodu sa nagradnom igrom u kojoj su čitaoci za prvu, drugu i treću nagradu pogađali ubicu iz njegovog romana, zbog čega je bankrotirao jer nije naznačio da može biti samo po jedan dobitnik svake od tri nagrade, pa je „Dejli mejl” morao da ga čupa da bi spasao svoju reputaciju.

Ali je tek 1921. počeo spisateljsku karijeru ozbiljnije da shvata: više svoja dela nije prodavao u potpunosti, zadržavao je autorska prava i bolje organizovao kontakte, i — mnogo bolje zarađivao.

Razume se da je to na prvom mestu bila direktna posledica njegove novonastale posvećenosti „proizvodnji” literature. Ne postoji adekvatnija reč od „proizvodnje”: Valas je naprosto počeo da štancuje knjige, da piše romane od po 70.000 reči za tri dana, da istovremeno „krstari” kroz tri projekta, sve koristeći voštane cilindre za snimanje (rani diktafon), što su potom njegove sekretarice prekucavale.

Literarna mašina

Skoro da nikada nije sređivao napisano, mrzeo je to: prosto, zatvorio bi se u sobu, tri dana ne bi izlazio, ne bi spavao, malo bi jeo, ispijao bi neograničene količine zaslađenog čaja, pušio paklu za paklom cigareta, i kada bi napokon završio posao, to bi bilo to što se njega tiče, on ide na zasluženi odmor a neka izdavačka kuća proverava pravopisne greške i odstupanja od činjenica.

Toliko je bio produktivan, da je 1928. po nekim ondašnjim procenama svaka četvrta pročitana knjiga u Ujedinjenom Kraljevstvu dolazila iz njegovog pera.

Pisao je romane, kratke priče, pesme, pozorišne komade, filmske scenarije, istorijska dela. Sve u svemu: 170 romana (od toga je 1929. napisao čak 12), 25 komada, šest filmskih scenarija, tri zbirke pesama i 957 pripovetki.

Prevođen je na 28 svetskih jezika, među kojima je i srpski, njegove knjige su prodate u 50 miliona primeraka, Britanci su po njegovim delima snimili 18 nemih filmova (Valas je sam režirao jedan, kao i jednu predstavu po svom komadu) i najmanje 60 zvučnih, kao i dve tv serije, a Nemci od kasnih pedesetih do ranih sedamdesetih čak 38 filmova u okviru svog „krimi”-žanra iz tog perioda (uticaj tih „valasovskih” nemačkih filmova presudno je uticao na razvoj italijanskog „đala”, iako postoje bitne razlike među njima).

Bez njega ne bismo imali „đalo”

Među njegovim najpoznatijim književnim likovima su detektiv Džon G. Rider, i inspektor Elk, ali je mnogo više samostalnih krimića u njegovom opusu, koji nemaju veze sa drugim delima i serijalnim junacima; inače, bio je prvi britanski pisac krimića kojem su protagonisti bili policajci, a ne privatni detektivi.

Mnogo knjiga je smestio na Crni kontinent; optuživalo ga se, a i danas ga se optužuje, za rasizam, paternalistički odnos prema crncima i podupiranje „kolonijalne belačke supremacije”, dok njegovi apologeti kažu da je samo bio populista koji je stvarao za publiku koja je tada većinski imala te i takve stavove.

Ni kvalitet njegovih literarnih uradaka nije čak ni u njegovo vreme nalazio na pozitivnu ocenu; Orvel mu, pored toga što ga je smatrao „obožavateljem siledžija” i „protofašistom”, nije davao književnu vrednost; Trocki, koji ga je čitao dok se oporavljao od bolesti 1935., našao ga je „osrednjim, prezira dostojnim i sirovim”. Međutim, „Oksfordski pratilac za pozorište” piše da je imao oko za detalj, razvijenu narativnu veštinu, kao i dobro poznavanje policijske prakse i psihologije kriminalaca.

Milioner u dugovima do guše

Valas je pisao i naučnu fantastiku, uživajući u tome, ali pošto to nije nailazilo na odziv koji bi ga finansijski opravdao, u te je vode odlazio samo povremeno; no treba pomenuti „Planetoid 127”, roman o zemaljskom naučniku koji bežičnom radijskom vezom stupa u kontakt sa Zemljinom bliznakinjom na suprotnoj strani Sunca, budući da je to kasnije postao jako popularan podžanr naučne fantastike (od onoga što je objavljeno kod nas treba pomenuti „Nepoznatu planetu” od Renea Gija u izdanju „Nolita” s početka devedesetih).

Mnogo je zarađivao — od 1929. pa nadalje, prihodovao je 50.000 funti sterlinga godišnje, što je oko dva miliona u današnjoj protivvrednosti — ali mnogo je i trošio. Celog života je bio u dugovima do guše, živeo boemski i kockarski, sa naročitom naklonošću prema klađenju na konjičke trke.

Oprobao se i političkim vodama, 1931. bio je kandidat za poslanika parlamenta iz Blekpula ispred Liberalne partije, ali je izgubio, nakon čega se preselio u Holivud, gde je dao svoj verovatno najtrajniji doprinos svetskoj kulturnoj baštini: od decembra 1931. do januara naredne godine pisao je scenario za „King Konga”.

Nije ga do kraja izbrusio, omela ga je smrt, koja je došla iznenada 10. februara kao posledica nedijagnostikovanog dijabetesa. Zastave na jarbolima novinarskih redakcija duž celog Flit Strita bile su spuštene na pola koplja, a sahranjen je u zaseoku Fern Lejn u Bakingemširu, nedaleko od njegove seoske kuće u Born Endu.

Majka

Ženio se dva puta. Prvo 1901. u Južnoj Africi za Ajvi Mod Kaldekot; njihovo prvo dete, kćer Elenor, preminulo je od meningitisa 1903., ali su po povratku u London dobili Brajana i Patrišu. Potom 1921. za svoju sekretaricu Etel Vajolet King; sa njom je dobio kćer Margaret Penelop Džun, poznatiju kao Peni Valas, koja je i sama postala spisateljica krimića.

Odmah posle smrti prve kćerke, po povratka iz Južne Afrike u Englesku, odigrao se možda i najkontroverzniji događaj u njegovom izrazito kontroverznom životu, svakako moralno najdubiozniji, mada je moralno dubioznih postupaka bilo pregršt u životu Edgara Valasa: na vrata mu je zakucala majka, koja je živela u bedi, i bila smrtno bolesna, tražeći novac.

Odbio je.

Da bismo uopšte pokušali da razumemo taj njegov postupak, moramo se vratiti unazad, na sam početak života Edgara Valasa, ili, bolje reći, na okolnosti koje su dovele do početka života Edgara Valasa.

Začet u „ostavi za metle”

Njegova majka bila je Meri Džejn „Poli” Bler, rođena u irskoj katoličkoj porodici u Liverpulu 1843. godine, koja se 1867. udala za kapetana trgovačke mornarice Džozefa Ričardsa, takođe irskog katolika, takođe iz Liverpula. Ričards, kojem je čitava familija bila pomorska (i otac mu je bio kapetan, a i majka je poticala iz istog miljea), poginuo je na moru naredne godine. Meri Džejn je tada bila trudna.

Ali nije tada rodila Edgara Valasa već njegovog starijeg polubrata. Da bi preživela, vratila se na pozorišne daske (time se bavila pre udaje) i uzela umetničko ime Poli Ričards. Prišla je teatarskoj trupi porodice Mariot, kojom su rukovodili Alis Mariot, njen suprug Ričard Edgar, dvoje njene odrasle dece iz prvog braka, Grejs i Adelajn, te zajednički sin Ričard Horejšio Mariot Edgar.

Alis Mariot, glumica i teatarska upravnica, zapravo je veliko ime engleskog i britanskog pozorišta 19. veka; njen otac, Džejms Henri Mariot, bio je engleski i kasnije novozelandski pozorišni radnik, glumac, pisac, tekstopisac, graver, knjižar i optičar. Najveći uspeh njenog sina Ričarda Horejšija Mariota Edgara bilo je to što je u „ostavi za metle” napravio dete Poli Ričards.

Frimanovi

Dete, koje nikada nije video. Ali jedva da ga je videla i Poli. Nakon što je otkrila da je trudna, izmislila je neku obavezu u Griniču koja će je tobože zaokupiti za narednih pola godine, iznajmila sobu u nekom pansionu i tamo živela dok na svet nije donela sina, 1. aprila 1875.

Još dok je čekala porođaj, babicu je zamolila da pronađe nekoga ko bi bio voljan da preuzme brigu o detetu. Ona je pronašla gospođu Friman, majku desetoro dece, čiji je suprug Džordž prodavao ribu u Bilingsgejtu (jedan od 25 vordova londonskog Sitija, dakle, jezgra Londona).

9. aprila predala im je dete koje je dobilo ime Ričard Horejšio Edgar Friman, uz dogovor da će ga svako malo posećivati te redovno donositi novčanu nadoknadu za izdržavanje. Ali tri godine kasnije je prestala da donosi novac, verovatno zbog finansijskih nedaća. Mogla je, međutim, da dođe da se objasni sa tim ljudima, da bi mogla nastaviti da viđa svoje dete.

Može li se njegov čin opravdati ili barem razumeti?

Nije. Nikada više nije došla da vidi Edgara, da li zbog stida ili nemanja stida, ne znamo. Naredni put sina je videla 1903., kada on više nije bio dete a ona bila smrtno bolesna. Kao što već rekosmo, nemajući od čega da živi, zakucala mu je na vrata i zatražila novčanu pomoć, i bila odbijena. Preminula je u bolnici u Bredfordu iste godine.

Uzgred budi rečeno, po ondašnjim standardima imao je on srećno detinjstvo u domu Frimanovih. Kad je novac presušio nisu ga dali u sirotište već usvojili, a posebno se njihova 20-godišnja kćer Klara vezala za njega i bila mu majka umesto majke. Džordž Friman je bio rešen da mu obezbedi obrazovanje, ali već nije bilo do njega to, što je Edgar napustio školu sa 12 godina, nakon čega je radio kao prodavac novina, dostavljač mleka, radnik u fabrici obuće, pomoćnik obućara, brodski kuvar.

I još nešto: Edgar Valas je postao 1894. kada je prekinuo veridbu sa devojkom iz Deptforda, Idit Enstri, i pod tim se imenom prijavio u vojsku, čime smo se vratili na početak priče a „krug se zatvorio”, da se izrazimo hamsunovski.

Ali ostaje dilema oko njegovog postupka. Kakvo je vaše mišljenje o tome, može li se odbiti majka koja umire i moli za pomoć? Postoji li opravdanje za to, bez obzira što mu je ona majka bila samo biološki i ni na jedan drugi način? Da li izraz „majka je majka” vredi u ovom slučaju?

(P. L.)