10 slavnih književnih junaka zasnovanih na stvarnim ličnostima

Mark Tven je u svojoj autobiografiji priznao da nije bio preterano kreativan u oblikovanju lika Haklberija Fina. Popularni junak bio je zapravo kopija njegovog druga Toma Blankenšipa...

Jedan od najčešćih saveta koje pisci dobijaju jeste da „pišu ono o čemu znaju“ i stoga ne bi trebalo da nas začudi to što mnogi od njih prilikom osmišljavanja likova za svoje knjige inspiraciju pronalaze u ljudima iz najbližeg okruženja – članovima porodice i prijateljima, piše Mental Floss.

Preporučujemo

Tvenov prijatelj iz detinjstva kao inspiracija za Haklberija Fina

Mark Tven je u svojoj autobiografiji priznao da nije bio preterano kreativan u oblikovanju lika Haklberija Fina. Popularni junak bio je zapravo kopija njegovog druga Toma Blankenšipa:

- U "Haklberiju Finu" verno sam opisao Toma Blankenšipa. Bio je neznalica, prljav, večito gladan; ali niste mogli pronaći dečaka sa boljim srcem. Njegova sloboda nije poznavala granice. Bio je jedina istinski samostalna ličnost – pod tim podrazumevam i decu i odrasle – u celoj našoj zajednici, što je značilo da njegov mir i sreću ništa nije moglo poremetiti. Na tome smo mu svi zavideli. Činjenica da su nam roditelji branili da se družimo sa njim samo je povećavala značaj takvog prijateljstva. Zato je vreme provedeno sa njim bilo bar tri ili četiri puta vrednije od druženja sa bilo kojim drugim dečakom - jednom prilikom je istakao pisac.

Iz urednikovih napomena u Tvenovoj posthumno objavljenoj autobiografiji saznajemo da je Blankenšip više puta hapšen zbog krađe i da je umro samo pet godina nakon objavljivanja romana „Avanture Haklberija Fina“, prenosi Laguna.

Džek Keruak je pisao o svojim stvarnim saputnicima

Džek Keruak je u romanu „Na putu“ opisao avanture koje je stvarno doživeo putujući kroz Ameriku sa svojim kolegama bitnicima. Na primer, inspiracija za sebičnog Dina Morijartija bio je Nil Kesidi, bliski prijatelj Keruaka, Alena Ginzberga, Kena Kizija i članova benda „Grejtful ded“. U originalnoj verziji romana ime Keruakovog junaka je zapravo bilo Nil. Ali to nije jedini književni lik zasnovan na Kesidiju: život ovog neobičnog čoveka inspirisao je i Kena Kizija, Hantera S. Tompsona i Toma Volfa.

Stvarni Nil Kesidi napustio je ovaj svet 1968. godine u jednoj meksičkoj bolnici, samo nekoliko sati nakon što je pronađen u komatoznom stanju pored železničke pruge u mestu Guanahunto. Imao je samo 41 godinu.

Dešijela Hemeta inspirisala je devojka

Uzor za lik Nore Čarls, junakinje Hemetovog romana The Thin Man i jedne od najoštroumnijih heroina u istoriji književnosti, bila je piščeva dugogodišnja partnerka Lilijan Helman. Poznata američka književnica i aktivistkinja poslužila je Hemetu, kako je sam priznao, i kao inspiracija za nekoliko likova negativaca.

Tri žene kao moguća inspiracija za gospođu Hevišam

Teško je i zamisliti da neko poput ozlojeđene napuštene neveste iz „Velikih očekivanja“ Čarlsa Dikensa može imati dvojnicu od krvi i mesa. Ali ona je ipak postojala – postojale su, štaviše, bar tri moguće kandidatkinje.

Nakon što je Australijanku Ilajzu Emili Donitorn 1856. godine mladoženja ostavio pred oltarom, ona nije dozvolila da se u njenoj kući, u kojoj je trebalo da se održi svadbeni prijem, išta promeni. Hrana je ostala na stolovima sve dok nije u potpunosti istrulila. Legenda kaže da Donitorn do kraja života više nijednom nije napustila svoj dom.

Pojedini veruju da je Dikensu kao inspiracija poslužila izvesna Elizabet Parker iz Šropšira u Engleskoj. I ovu ženu je mladoženja ostavio na dan venčanja, posle čega se retko pojavljivala u javnosti. Dobro je poznato da je Dikens često posećivao Šropšir, a u prilog ovoj teoriji ide i činjenica da se kuća Elizabet Parker zvala Hevišam kort.

Ilajza Džumel, treća kandidatkinja i druga supruga američkog političara Arona Bera, ostala je upamćena po tome što je pomalo preterivala u svojim pokušajima da se dopadne pripadnicima njujorškog visokog društva. Nakon što joj je konačno pošlo za rukom da organizuje uspešan prijem u čast Žozefa Bonaparte, prostorija u kojoj je održan banket je, po njenom nalogu, decenijama ostala neraspremljena, kako bi je podsećala na dan trijumfa.

Uzor za lik u „Staklenom zvonu“ bila je dobrotvorka Silvije Plat

Lik bogate Filomene Gini u romanu „Stakleno zvono“ Silvije Plat zasnovan je na Oliv Higins Pruti, ženi koja je finansirala pesnikinjino školovanje na prestižnom ženskom koledžu Smit. Pruti je i sama bila romansijerka i pesnikinja, a njeno verovatno najpoznatije delo je roman „Now, Voyager“, čija je filmska adaptacija glumici Beti Dejvis donela nominaciju za Oskara.

Natanijelu Hotornu je kao inspiracija za Hester Prin verovatno poslužio jedan nadgrobni spomenik

Skromni grob Elizabet Pejn na bostonskom groblju Kings čepel krije tajnu. Pretpostavlja se da je slovo „A“ na nadgrobnom spomeniku trebalo da služi kao podsetnik na to da je ova žena bila osuđena na bičevanje zbog nebrige o svom detetu. (Pejn je zapravo izvedena pred sud zbog smrti deteta, ali je ta optužba odbačena.) Prema pojedinim teorijama, ova oznaka je Natanijelu Hotornu poslužila kao inspiracija za lik Hester Prin u „Skerletnom slovu“.

Ima i onih koji smatraju da je pisac ime svoje junakinje pozajmio iz sačuvanih dokumenata o izvesnoj Hester Kroford, koja je 1669. godine surovo kažnjena bičevanjem zbog „bludničenja“ sa čovekom po imenu Džon Vedž.

Komšinica Luize Mej Alkot inspirisala je lik jedne od sestara Marč

Elizabet Hor, komšinica porodice Alkot, poslužila je kao uzor za lik Bet Marč u „Malim ženama“. Hor se družila i sa Henrijem Dejvidom Toroom i Ralfom Valdom Emersonom, koji su je zvali „Elizabeta Mudra“.

Daglasu Adamsu je inspiracija bio automobil

Daglas Adams je u „Autostoperskom vodiču kroz galaksiju“ napisao da njegov vanzemaljac Ford Prefekt „nije posvetio dovoljno vremena pripremnom istraživanju“, zbog čega je bio ubeđen da je izabrao neupadljivo ime. Pisac je kasnije objasnio da je Prefekt po dolasku na Zemlju prvo primetio mnoštvo automobila na putevima i da ga je to navelo da greškom zaključi da su oni dominantna forma života na ovoj planeti. Ford prefekt je, uzgred, model automobila koji je u Britaniji proizvođen između 1938. i 1961. godine.

Severus Snejp podseća na nekadašnjeg nastavnika Dž. K. Rouling

Ime nastavnika Dž. K. Rouling bilo je skoro čarobnjačko: Džon Netlšip. Iz načina na koji je jednom prilikom opisala Severusa Snejpa, može se zaključiti da autorka nije naročito uživala na njegovim časovima:

- Snejp je profesor-sadista, koji u izvesnoj meri podseća na jednog od mojih nastavnika. Deca su uvek svesna – i zavaravamo se ako mislimo da nisu – toga da nastavnici ponekad zloupotrebljavaju svoj položaj, a ovaj profesor to redovno čini. On je izuzetno neprijatna ličnost.

Netlšip nije bio oduševljen kada je saznao za poređenje. „Znam da sam bio strog nastavnik, ali nisam mislio da sam bio toliko loš.“ Izgleda da ga mišljenje bivše učenice ipak nije previše uvredilo, jer je kasnije napisao knjigu „Čepstou Harija Potera“, u kojoj je opisao niz zanimljivih lokacija u rodnom kraju Dž. K. Rouling, za koje je smatrao da su poslužile kao inspiracija prilikom pisanja popularnog serijala. Umro je od raka 2011. godine.

Svakome ko ima mlađeg brata ili sestru jasno je odakle Oinu Kolferu inspiracija za roman „Artemis Faul“

Kolferov mlađi brat Donal u detinjstvu je bio „nestašni genije, koji je umeo da se izvuče iz svake nezgodne situacije“. Kada je video fotografiju na kojoj ulickani Donal pozira u odelu za prvo pričešće, Kolfer je shvatio da njegov brat liči na minjaturnog negativca kakav bi se mogao pojaviti u filmu o Džejmsu Bondu.

(Telegraf.rs)