Čvor na svetskom putu kojim će se tek prolaziti: Ovako je Isidora Sekulić pisala o Beogradu

- Beograd nije lirski grad. A dela beogradskih umetnika još su uvek najlepša i najraznovrsnija lirikom svojom - pisala je Isidora...

Književnica Isidora Sekulić je, između ostalog, ostala upamćena po vrsnim, pronicljivim, zanimljivim zapisima o državama, gradovima, pejzažima, ljudima...

Preporučujemo

Ovom prilikom smo izdvojili njena zapažanja o starom Beogradu, iz tekstova preuzetih iz Beograd (povodom jedne izložbe) 1935. godine, a iz knjige "Ogledi i zapisi". Kakva je intimna konstitucija Beograda? Kakav mu je duh, lik, ulica, čovek, nebo? Evo šta je Isidora zapisala...

- Gledan s visa, Beograd se vidi uglast, iskidan, siv i tvrd, kao stepeništa od deset jedno na drugo nabačenih naselja, i sve se to miče i penje. Penjanje osećate i kad hodate ulicama beogradskim: pod nogama vam se tle diže, i od vas traži da se penjete. Zidovi kuća beogradskih retko kad su vodoravni pri tlu, i jednako visoki; ili se naglo skraćuju, ili rastu, i nekad je skoro groteskno kako kuća tek utekne u zemlju, ili iskoči iz nje. Redovi drveta nikad ne daju mirnu perspektivu; to je kolona stabala koja maršuju uzbrdo, ili panika lisnatih kruna koje pretežu da polete nizbrdo. Kuće nasedaju jedna na drugu, jer ulice na mnogo mesta jedna drugu na glavi nose. Ulični basamaci između dva terenska pločišta uvek su okomiti i podsećaju na manastirska stubišta. Usred grada iskoči lagum, prenosi Avant Art Magazin.

Taj sabiveni masiv sam sebe modeluje i teško ili nikako ne prima remodelovanje spolja. Dođe vam čisto kao nešto tuđe kad vidite da negde u Beogradu ipak režu žutu zemlju kao sir i rade od Beograda šta hoće. Za darovite inženjere, arhitekte i parkograditelje Beograd je zadatak i inspiracija; nedarovite uvek izifra. Ima već sad dovoljno primera gde je sklad tla i objekata na njemu čovek kvario kako samo može biti, ali se masiv Beograda nije dao ni razbiti ni saviti. Lepotom svog terenskog modelovanja, dostojanstvenog ili kapricioznog, oduzima on ržavoj kompoziciji život; objekti izgledaju kao da su tu slučajno ispušteni ili izgubljeni, i nemaju veze s tlom.

Karakteristično je da u Beogradu ne postoji takoreći nijedan lep trg. Trg je ploča ograničena i umirena, a tu ne može da dođe do izraza karakter Beograda, proizvoljan, složen, suprotan planimetrijskim slikama, zadovoljan kad ulica, čas pološke, čas udupke, igra u tri dimenzije.

Istorijski, pa i društveni život Beograda, do najaktuelnije istorije od danas, jeste jedan dramski proces svoje vrste. Nije to drama koju vreme vuče u svršetak; to je proces tvoračkih promena, s tim da prošla drama ulazi u sadašnju da bi je izmenila, kako nijedna nova faza ne bi ličila na nešto što je već bilo. I tako je Beograd jedan od onih čudesnih istorijskih gradova koji svoje budućnosti stvara i živi, ali ih umapred nikada ne zna. Znaju ih ponekad druge zemlje i varoši. Jer se Beograd izdaleka vidi. Kao što u Evanđelju (po Mateju) stoji: „Ne može se grad sakriti kad na gori stoji.“

Nebesa nad Beogradom zadivljuju u sva četiri godišnja doba. Jutro nad Beogradom, a naročito veće nad Beogradom, pomognuto sutonom dalekih ravnica preko Save, – to su pozorja koja se razvijaju po dva sata, razvijaju se dramski i mistički, u horizontima, pokretima, bojama i podnebesnim znacima. Nisu to pare i isparenja, ni dekorativna platna i mrlje, nego strukture, prostrana polja oblaka, teške gromade oblaka koji se gomilaju, i guše, i opet provaljuju i rastu i bore se sa tajanstvenim energijama. Zora nad Beogradom, to su duše boja.  Uvek su daleko od zemlje, i imena tih boja ljudi ne znaju. Njihov je zemaljski život kratak, smrtan; išćile neopažljivo kao duša pri izdisaju. Ali zato je zapad nad Beogradom mesto, krv i strast boja. TO su kontrasti koji idu do strahota i do veleljepija božanskog. Boje su guste, presićene, teške. Crvenilo je pakleno. Ispod njega se često vide čitave zidine od tučanih boja. Masivni beli oblaci stoje kao brodovi od mramora. To je još jedan grad i još jedan svet nad Beogradom.

Beograd je grad izložen i biće još izloženiji ukoliko se bude više peo i više uspravljao, i istanjivao u zvonike, tornjeve i strele. Izložen je i po tome što se ničim ne može zaštititi. Takvi gradovi su kao one krupne ptice što na stenama žive i svaku nepogodu bez zaklona trpe. Izloženost Beograda je opasnost njegova i ponos njegov i lepota njegova. Sve u Beogradu, i stanovnici Beograda imaju nešto od svojevoljnog ispadanja u nezaklonjenost, izlaska na videlo i na megdan.

Beograd je u otporima izdržljiv i brutalan, kao što je u rezignacijama možda još brutalniji.

Beograd je čvor na jednom svetskom putu kojim će se tek prolaziti.

Politika, istorijska sudbina Beograda nije nikada bila laka, a sada ulazi u faze kakvih ranije nije bilo. Balkanski trougao drži se za Evropu svojom bazom, a visi u more svojim vrhom. Nije bila laka sudbina i politika Vizantije na tom vrhu, u vreme kad su tamo dole dejstvovale velike energije Balkana. Sad je na vrhu trougla pauza u smislu krupne politike koja se tiče Evrope. Mučna vizantijska politika, politika samoodržavanja, samoodbrane, prijateljevanja s neprijateljima, trgovanja i cenjkanja sa prijateljima, ta je politika sad na severu Balkana, u velikoj državi koja je zakoračila s Balkana u Evropu, čija je prestonica Beograd, i čije stvaranje je već dosada stalo milione mladih života i život jednog mladog kralja.

Svet beogradski mnogo guta, mnogo u sebi zadržava, mnogo se šali šalom junačkom koja bol zagovara i ponos i hrabrost bodri. U tipovima beogradskim ima često banalnosti, ima otužnosti; u svetu beogradskom, naprotiv, budno je uvek jedno osećanje mere koje poseca svaku zamlaćenu reč ili delo.

Beograd nije lirski grad. A dela beogradskih umetnika još su uvek najlepša i najraznovrsnija lirikom svojom. Problem je u tom što je Beograd teško savladati i spolja i iznutra. Nema još sinteze u odnosu između grada i njegovih umetnika. Nije se niko, kao El Greko sa Toledom, mistički sporazumeo sa Beogradom o onom što mogu zajednički stvoriti - pisala je Isidora...

(Telegraf.rs)