"Nema na tebi nijednog dela da se mome oku mogao da skrije": Pesma poklonika bola i naslade u patnji

Njegove misaone pesme su jasne iako duboke, jednostavne i pored rečitosti, prisne, tople i utešne iako prožete najsnažnijim pesimizmom.

Milan Rakić je svoje prve pesme objavio u "Srpskom književnom glasniku" 1902. Već sledeće godine je javnosti podario prvu zbirku poezije, a onda još dve 1912. i 1924. Francuska škola je imala uticaja na njegov rad, ali je Rakić u temama ostao nacionalan i individualan.

Preporučujemo

Kritičari su govorili kako Rakić ne peva radi lepote kao Dučić, već radi misli; da nije poklonik renesanse i Zapada, već bola i "naslade u patnji".

Uticaj francuskog simbolizma i dekadencije oseća se u njegovoj lirici samo u izražaju. Služi se simbolima za iskazivanje svojih dubokih misli, kao što se služi simbolikom i u svojim rodoljubivim pesmama, ali je njegova filozofija života izraz naše rase, potpuno samonikla.

Njegove misaone pesme su jasne iako duboke, jednostavne i, pored rečitosti, prisne, tople i utešne iako prožete najsnažnijim pesimizmom.

Ovom prilikom prenosimo i pesmu srpskog velikana, koji je preminuo na današnji dan 1938. godine u Zagrebu...

Lepota - Milan Rakić

Jest, nema na tebi ni jednog dela

da se mome oku mogao da skrije,

ni jednog prevoja blistavog ti tela

da se moj poljubac na nj spustio nije.

-

Znam te tako dobro: u rastanka čaše

ti preda me stupaš sva sjajna i živa,

znam kada će suze oko da ti kvase,

znam kad ti se duša miloštom preliva,

-

A kad u njoj nosiš svu toplinu Juga…

Pa ipak si svakog dana nova meni,

uvek nova, uvek tako čudna druga,

i nikad slična jučerašnjoj ženi.

-

Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene

raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.

– Oh, budi jedanput k'o i druge žene.

Da odahnem najzad pred lepotom tvojom…

(Telegraf.rs)