Ove pesme Desanke Maksimović odsada se neće učiti u školi, a možda nam trebaju više nego ikad

U zbirci "Tražim pomilovanje" njen glas je glas naroda, duh humanizma, dobrote i shvatanja drugog

Vest da je Desanka Maksimović izbačena iz školskog programa za treći i četvrti razred gimnazije izazvala je gomilu negodovanja kako među prosvetnim radnicima, tako i među piscima i kritičarima književnosti i postavila pitanje - ko to, i sa kakvim ciljem, uređuje školske programe novim naraštajima?

Preporučujemo

Desanka Maksimović, zajedno sa Isidorom Sekulić, najznačajnija je pesnikinja koju je srpska književnost XX veka dala. Stvarala je od ranog detinjstva (provedenog u Brankovini kod Valjeva), pa sve do smrti, postavši tako jedna od naših najplodnijih stvaralaca.

- Da se nisam sordila već u detinjstvu sa jezičkim blagom našeg jezika, ko zna da li bih ispevala onolike meldoije slične melodijama kakve se čuju u prirodi. Bez moga detinjstva ko zna da li bi bilo stvaralačko utočište, inspiracija, najprisniji životni prostor - govorila je.

Veoma svesna svog detinjstva, ali i u čestom kontaktu sa decom kojima je predavala upravo u srednjim školama, Desanka je umela da prepozna psihologiju i tananost mladih osećanja. Njene pesme su jednostavne, bistre i nadasve iskrene, a njene teme raznovrsne. Pisala je o ljubavi, rodoljublju, Srbiji, životu...

Pevala je o svojim zemljacima, ljudima iz Brankovine, o seljačkim brigama i nevoljama koje ne prestaju ni u času smrti, o volovskim kolima na kojima umiru porodilje na putu od sela do grada, o srdačnosti i spontanosti običnih ljudi iz naroda. Kada je pisala o rodoljublju, u njenim pesmama dominirala je ustanička tema, a glavni junak je bila Srbija, zemlja velikih tajni, u kojoj neprijatelja uvek očekuju neprijatna i opasna iznenađenja.

"Tražim pomilovanje", "Predosećanje", "Verujem"...

Jedno takvo rodoljubivo delo upravo je "Tražim pomilovanje", koje je Komisija Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja odlučila da izbaci iz školskog programa.

U pitanju je nesvakidašnja zbirka pesama, svojevrsna diskusija sa Dušanovim zakonikom. U zbirci se smenjuju dva glasa: glas cara Dušana i glas pesnikinje. Glas cara simboliše zakon, propis, normu, a glas pesnikinje čovečnost, razumevanje i praštanje. Car propisuje zakone, a pesnikinja traži pomilovanje. Njen glas je glas naroda, duh humanizma, dobrote i shvatanja drugog. Sve ono što nam, u svetlu događaja koji trenutno kroje istoriju i međuljudske odnose, treba više nego ikada do sada.

"Za neshvaćene" (Tražim pomilovanje)

Tražim pomilovanje

za neshvaćene

koji ne umeju da premoste

ni kapilarskih razdaljina

do majke i sina,

do svakodnevne stvari proste;

za one koji ostaju strani

rukama što ih drže u naručju,

suncu pred kojim se sve razdani,

sobnoj, kao košulja bliskoj, tami.

Za sopstvene duše tamničare,

za radosti svojih trovače,

za one što viču kad im se plače,

kad u nežnosti greznu,

što uhode sebe kao tuđina,

za puškarnice srca njina,

za svačiju dušu zatvorenu

i opreznu.

"Tražim pomilovanje" dosada je bila u programu za četvrti razred srednje škole, dok se na spisku lektira za treći razred nalaze neke od njenih najpoznatiji pesama - "Predosećanje", "Verujem" i "Prolećna pesma".

"Predosećanje"

Poznala sam te kad sneg se topi,

topi, i duva vetar mlak.

Blizina proleća dušu mi opi,

opi, pa žudno udisah zrak.

S nežnošću gledah stopa ti trag,

trag po snegu belom;

i znadoh da ćeš biti mi drag,

drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,

dan pijan, svež i mek.

Činjaše mi se već davno znan,

znan kad te poznadoh tek.

S nežnošću gledah stopa ti trag,

trag po snegu belom;

i znadoh da ćeš biti mi drag,

drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,

led, dok se budi proletnji dah;

kad dan je čas rumen, čas setan, bled,

kad sretno se i tužno u isti mah.

S nežnošću gledah stopa ti trag,

trag po snegu belom;

i znadoh da ćeš biti mi drag,

drag u životu celom.

"Verujem"

Stala sam poslednji put pred staru slikovnicu

i ispovedila se šapatom:

verujem u proleće ljubavi i njegove bujice,

verujem u nebesa lepote,

verujem u dušu duge, praskozorja i sutona,

verujem u antene što ih nosim u snovima,

verujem u slutnje, strepnje i nagoveštaje,

verujem u prizvuke,

verujem u bolove koji se zorama leče,

verujem u srca koja može sve raniti,

verujem u sećanja na detinjstvo omađijano,

verujem u radost praštanja,

verujem u bezazlenost ljudi, zmija i zveri,

verujem u nevinost prvih grehova,

verujem u časovnik što kuca u zemljinom središtu,

verujem u duhove koji žive u osmesima,

verujem u vasionu srca koja se bude,

verujem u nepovratnost i rastanke kraj voda,

verujem u reku zaborava i njenu beskonačnost.

Poslušajte kako je Desanka Maksimović recitovala svoju "Prolećnu pesmu":

(Telegraf.rs)