Pesma srpskog velikana koja idealno oslikava ovaj tmuran dan: Da li se u njoj pronalazite?

"Ko smisao života nije tražio, taj nije živeo. Ali ko ga je tražio, taj nikad nije bio dovoljno srećan..."

Pesma Jovana Dučića, pod nazivom "Dosada", za pojedine bi mogla oslikati aktuelni period koji je zadesio ceo svet.

Preporučujemo

Objavljena je 1929. godine, u zbirci "Pesme sunca", u ciklusu "Duša i noć", a ovako je Dučić govorio o dosadi...

- Jedna porazna stvar za čovekov karakter, to je dosada. Dosada zbog starog i svakidašnjeg, možda dublja nego čežnja za novim i boljim. Uvek sam išao na putovanje više zbog toga da ostavim dotadašnju sredinu nego i da bih video i da bih upoznao neku novu.

Dosada, to znači biti samom sebi nedovoljan; to je i osećanje odvojenosti od svakoga i svačega koje postane isključenjem iz života. Sa porastom dosade, čovek se najzad oseti kao i da je ceo život stao protiv njega. Stoga ovo osećanje postane neprijateljem čovekovog mira i akcije.

Nema leka protiv dosade ako se ona jednom u čoveku nastani kao kod svoje kuće. Ona izopači čovekov duh ubijajući njegovu veselost i ljubav za život. Najdublje su dosade baš kod onih ljudi koji imaju načina da dosadu izbegnu uživanjem i bljeskom, zaboravljanjem i veseljem. Dosada ne dolazi od prezasićenosti i monotonije, nego je dosada jedna obolelost duše - istakao je književnik.

Dosada - Jovan Dučić

Celo posle podne na mom pragu sedi

Dosada, i gleda nalakćena mene.

Oči su joj mutne, čelične, studene,

A usne zamrzle i obrazi bledi.

-

Ne čuje se nikad da pomuti dahom

Ni trenut tišine za to celo doba.

Dan umire mirno: a moja je soba

Ispunjena čudnim slutnjama i strahom.

-

I nemo i sporo osluškuje tada

Neku tamnu jesen u duši, gde tako

Dan gasne bez tuge, bez svesti, polako…

I čujem, u meni list za listom pada.

(Telegraf.rs)