"I svuda gdje je srpska duša koja, tamo je meni otadžbina moja": Najlepše pesme Alekse Šantića

Od svoje majke ko će naći bolju?! A majka vaša zemlja vam je ova

Srpski pesnik i akademik Aleksa Šantić rođen je 27. maja 1868. godine u Mostaru.

Preporučujemo

U tom gradu proveo je većinu života. Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“.

Za talenat koji je pokazivao od ranog doba, trgovačka porodica nije imala mnogo razumevanja. Mladi Aleksa završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, a potom se vratio u Mostar , gde je, nakon nekoliko godina vođenja knjiga u očevoj trgovini, započeo svoj književni i društveni rad.

Aleksa Šantić je stvarao na razmeđu dva veka i više nego drugi pesnici svog naraštaja povezivao je idejne i pesničke patnje XIX i XX stoleća.

U njegovom pesničkom stasavanju najviše uticaja su imali srpski pesnici Vojislav Ilić i Jovan Jovanović-Zmaj a od stranih  Hajnrih Hajne koga je i prevodio.

Svoju najveću pesničku zrelost Šantić dostiže između 1905. i 1910. godine kada su i nastale njegove najlepše pesme. Njegova poezija je puna snažnih emocija, ljubavne tuge a i bola i prkosa za socijalno i nacionalno obespravljen narod kome je i sam pripadao. Njegova muza je na razmeđu ljubavi i rodoljublja, idealne drage i napaćenog naroda.

Njegova rodoljubiva poezija je poezija rodne grude i domaćeg ognjišta ("Moja otadžbina"). U nekim od svojih najpotresnijih pesama Aleksa Šantić peva o patnji onih koji zauvek napuštaju domovinu i odlaze u tuđi svet ( "Ostajte ovdje", "Hljeb" ). Šantić naglašava patnju i mučeništvo kao najvažnije momente u istorijskoj sudbini srpskog naroda ("Mi znamo sudbu").

Ljubavna poezija Alekse Šantića razvila se pod jakim uticajem muslimanske ljubavne pesme, sevdalinke. Ambijent njegovih ljubavnih pesama je ambijent bašta, behara, hamama, šedrvana. Devojke koje su u njima pojavljuju se okićene đerdanima, bajne su i izazovne ali ipak skrivene lepote. Takva je Emina iz istoimene pesme, a duh tih stihova je toliko pogođen da je pesma ušla u narod i peva se kao sevdalinka, te čak mnogi i znaju da ju je Šantić napisao.

Najpoznatije njegove pesme su: "Emina" (1903), "Ne vjeruj" (1905), "Ostajte ovdje" (1896), "Pretprazničko veče" (1910), "Što te nema?" (1897), "Veče na školju" (1904), "O klasje moje" (1910), "Moja otadžbina" (1908).

Šantić je bio je jedan od osnivača kulturnog lista "Zora" kao i predsednik Srpskog Pevačkog Društva "Gusle". Tu je upoznao i družio se sa poznatim pesnicima tog doba: Svetozarom Ćorovićem, Jovanom Dučićem, Osmanom Ðikićem... Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914. godine. Bavio se i političkim radom, koji je uvek bio usmeren ka borbi obespravljenog naroda sa velikim silama koje su htele da ga potlače i iskoriste.

Aleksa Šantić je umro 2. februara 1924. godine u rodnom Mostaru od tada neizlečive bolesti, tuberkuloze.

"Ostajte ovdje"

Ostajte ovdje!…Sunce tuđeg neba,

Neće vas grijat kô što ovo grije;

Grki su tamo zalogaji hljeba

Gdje svoga nema i gdje brata nije.

Od svoje majke ko će naći bolju?!

A majka vaša zemlja vam je ova;

Bacite pogled po kršu i polju,

Svuda su groblja vaših pradjedova.

Za ovu zemlju oni bjehu divi,

Uzori svijetli, što je branit znaše,

U ovoj zemlji ostanite i vi,

I za nju dajte vrelo krvi vaše.

Kô pusta grana, kad jesenja krila

Trgnu joj lisje i pokose ledom,

Bez vas bi majka domovina bila;

A majka plače za svojijem čedom.

Ne dajte suzi da joj s oka leti,

Vrat’te se njojzi u naručju sveta;

Živite zato da možete mrijeti

Na njenom polju gdje vas slava sreta!

Ovdje vas svako poznaje i voli,

A tamo niko poznati vas neće;

Bolji su svoji i krševi goli

No cvijetna polja kud se tuđin kreće.

Ovdje vam svako bratsku ruku steže –

U tuđem svijetu za vas pelen cvjeta;

Za ove krše sve vas, sve vas veže:

Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta,

Ostajte ovdje!… Sunce tuđeg neba

Neće vas grijat kô što ovo grije –

Grki su tamo zalogaji hljeba

Gdje svoga nema i gdje brata nije…

"Emina"

Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,

Prođoh pokraj bašte staroga imama;

Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,

S ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,

Stid je ne bi bilo da je kod sultana!

Pa još kad se šeće i plećima kreće…

– Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!…

Ja joj nazvah selam. Al’ moga mi dina,

Ne šće ni da čuje lijepa Emina,

No u srebren ibrik zahitila vode

Pa po bašti đule zalivati ode;

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste

Rasplete joj one pletenice guste,

Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,

A meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,

No meni ne dođe lijepa Emina.

Samo me je jednom pogledala mrko,

Niti haje, alčak, što za njome crko’!…

"Moja otadžbina"

Ne plačem samo s bolom svoga srca

Rad zemlje ove uboge i gole;

Mene sve rane moga roda bole,

I moja duša s njim pati i grca.

Ovdje, u bolu srca istrzana,

Ja nosim kletve svih patnji i muka,

I krv što kapa sa dušmanskih ruka

To je krv moja iz mojijeh rana.

U meni cvile duše miliona –

Moj svaki uzdah, svaka suza bona,

Njihovim bolom vapije i ište.

I svuda gdje je srpska duša koja,

Tamo je meni otadžbina moja,

Moj dom i moje rođeno ognjište.

"O klasje moje"

O klasje moje ispod golih brda,

Moj crni hljebe, krvlju poškrapani,

Ko mi te štedi, ko li mi te brani

Od gladnih tica, moja muko tvrda?

Skoro će žetva… Jedro zrnje zrije…

U suncu trepti moje rodno selo.

No mutni oblak pritiska mi čelo,

I u dno duše grom pada i bije.

Sjutra, kad oštri zablistaju srpi

I snop do snopa kao zlato pane,

Snova će teći krv iz moje rane –

I snova pati, seljače, i trpi…

Svu muku tvoju, napor crnog roba,

Poješće silni pri gozbi i piru…

A tebi samo, kô psu u sindžiru…

Baciće mrve… O, sram i grdoba!…

I niko neće čuti jad ni vapaj –

Niti će ganuti bol pjanu gospodu…

Seljače, goljo, ti si prah na podu,

Tegli i vuci, i u jarmu skapaj!

O klasje moje ispod golih brda,

Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,

Ko mi te štedi, ko li mi te brani

Od gladnih tica, moja muko tvrda?!

"Veče na školju"

Pučina plava

Spava,

Prohladni pada mrak.

Vrh hridi crne

Trne

Zadnji rumeni zrak.

I jeca zvono

Bono,

Po kršu dršće zvuk;

S uzdahom tuge

Duge

Ubogi moli puk.

Kleče mršave

Glave

Pred likom boga svog —

Ištu. Al’ tamo,

Samo

Ćuti raspeti Bog.

I san sve bliže

Stiže,

Prohladni pada mrak,

Vrh hridi crne

Trne

Zadnji rumeni zrak.

(Telegraf.rs)