Srđa Janković o "Ratu svetova" H. Dž. Velsa: Potraga za drugim svetom je želja da bolje razumemo naš

"Uvek se iznova potvrđuje da su vrhunska književna i umetnička dela u isti mah i putokaz i izvor refleksije u našim potragama za saznanjem"

Dr Srđa Janković je trenutno jedan od najvažnijih lekara u Srbiji u koje su protekla dva meseca bile uprte oči cele nacije. No, ovaj imunolog, ranije je koristio svoje znanje i kako bi ukazao na vezu književnosti i medicine, te dao jedinstvenu analizu poznatih dela naučne fantastike, pre svega "Rata svetova" Herberta Džordža Velsa.

Njegov esej objavljen je u časopisu Književna fantastika 2019. godine, a prenosi ga portal Art-anima.

Preporučujemo

- Brojni su i raznoliki motivi naučnofantastične književnosti koji se dotiču tema iz oblasti medicine. Tu nam ponajpre upadaju u oči dobro poznati utopijski i antiutopijski obrasci. Kao katalizator čovekovih najdubljih nada i najprodornijih strahova, naučna fantastika je od samih začetaka uporedo nudila blistave fantazije sveta oslobođenog od bolesti (a katkad i od nekih, ili čak i svih efekata starenja) i jezive košmare kakve bi nam mogle prirediti nauka i tehnologija lišene vrednosne orijentacije i etičkih obzira, te nemilosrdno prepuštene samovoljnom intervenisanju koje zadire u same biološke temelje čoveka i/ili drugih živih bića. U tom smislu nije nimalo teško da se prisetimo čitavog obilja klasika, na čelu sa "Frankenštajnom" Meri Šeli.

No veze između naučne fantastike i medicine dublje su, bogatije i raznorodnije od puke građe za zidanje (anti)utopija. Zanimljiv primer specifične veze nalazimo u znamenitom razrešenju jednog od najznačajnijih klasičnih romana koji se (ne bez ozbiljnog uprošćavanja) ubrajaju u ovaj žanr. To razrešenje doslovno se temelji na najupečatljivijim otkrićima i dostignućima u medicini u doba kada je roman napisan. Govorimo, naravno, o "Ratu svetova" Herberta Džordža Velsa (objavljenom 1898. godine) i o mikroorganizmima naše planete koji su je u Velsovom narativu uspešno odbranili od invazije tehnološki nadmoćnih tuđinskih bića (Marsovaca).

Pre no što se upustimo u analizu, valja napomenuti da je u vreme pisanja "Rata svetova" imunologija bila relativno nova i mnogima nepoznata naučna oblast. Zamisao kako bi stvorenja kadra da izumeju međuplanetarne letelice i uveliko superiorne tipove naoružanja pritom mogla da ostanu blaženo nesvesna ogromnih rizika imunološke nepripremljenosti za susret sa Zemljinom biosferom stoga nikome nije zvučala posebno nelogično ili nedosledno; stvar nije bitno menjalo ni to što su evropski istraživači (i zavojevači) u Novom svetu vekovima pre Velsovog doba sasvim izvesno iskusili slične posledice – mada ih, za razliku od hipotetičnih Marsovaca, to nije zaustavilo u osvajanju i kolonizaciji.

Mikrobiološki posredovana destrukcija je takođe, kada su u pitanju konkvistadori, nažalost nanela daleko veće pustošenje u suprotnom smeru, umnogostručivši stradanje starosedelačkih naroda i kultura od ruke – i mikrobiološke pratnje ‒ Evropljana; dovoljno je da se prisetimo koliko su žrtava odnele male i velike boginje. Procenjuje se da je tokom prve polovine šesnaestog veka zbirna populacija današnjeg Perua i Meksika opala sa oko šezdeset na svega desetak miliona osoba.

Osetljivost starosedelaca Novog sveta na prekomorske patogene mikroorganizme upečatljivo se ukazala pred evropskom javnošću u vidu tragičnog kraja što ga je doživeo Kalaninui kua Liholiho, poznatiji kao Kamehameha Drugi, vladar kraljevstva Havai’i, koji je 1824. godine, prilikom diplomatske posete Engleskoj, stradao od malih boginja zajedno sa svojom suprugom, kraljicom Kamamalu, i najvećim delom njihove pratnje.

Rat svetova i Zlatni vek mikrobiologije

Mnoge od istančanih ideja i dubljih poruka "Rata svetova" našle su se, nažalost, velikim delom zatrpane nanosima uprošćene popularizacije (a u novije vreme i banalizujućih ekranizacija). Zbog toga nipošto nije naodmet da se još jednom vratimo na ulogu mikroorganizama u raspletu romana, utoliko pre što su njene dalekosežne implikacije ipak znatno manje očigledne čitaocima u poređenju sa drugim stožernim motivima Velsovog dela, kao što su osvajanje i kolonizacija ili borba za „životni prostor“, o čemu je zbilja mnogo toga već izrečeno i ispisano.

Velsovo rečito podsećanje na moć mikroorganizama nad našom sudbinom (ili sudbinom inteligentnih živih bića uopšte) odslikava dominaciju patogenih mikroorganizama – dakle, uzročnika bolesti – u tadašnjim razmišljanjima o ovom domenu živog. "Rat svetova" napisan je u poslednjoj deceniji devetnaestog veka, obeleženog dalekosežnim otkrićima Luja Pastera, Roberta Koha, Džozefa Listera, Ignaca Semelvajsa i mnogih drugih. Ta su nas otkrića učinila svesnim mikroorganizama kao uzročnika zaraznih bolesti koje su kroz istoriju odnosile strahotan danak u ljudskim životima i neretko pustošila čitave zajednice.

U istoj deceniji u kojoj je roman napisan Emil fon Bering i Šibasaburo Kitasato otkrili su postojanje „anatoksina“ u serumu ‒ belančevina koje neutrališu toksin difterije. Danas znamo da su u pitanju specifična zaštitna antitela. Sa druge strane, vakcinacija je već bila stara čitav vek (ako ne računamo njene preteče, već samo vreme koje je proteklo od Dženerovog otkrića). U svetlu svega toga, ništa nije delovalo prirodnije nego da marsovski osvajači stradaju od bakterija sa Zemlje, na koje nikada nisu imali priliku da razviju bilo kakav vid imuniteta. No, kako ćemo videti u nastavku, u svetlu današnjih naučnih saznanja, bilo bi u najmanju ruku podjednako utemeljeno očekivati da Marsovcima dođe glave gubitak ili narušavanje vlastite mikrobiološke pratnje.

(Kada su se, nešto više od pola veka nakon objavljivanja "Rata svetova", i sami zaputili u svemir, Zemljani su se – bilo da je čitanje Velsovog klasika tome doprinelo ili ne – poneli znatno opreznije od Marsovaca. U pamćenje nam se, primera radi, uveliko urezala slika predsednika Sjedinjenih Američkih Država Ričarda Niksona kako posadi Apola 11 čestita pionirsko sletanje na Mesec kroz zaštitno staklo karantinske komore. Nešto docnije, ljudi su shvatili i da moraju da zaštite svemir od sebe, što će reći od nehotične kontaminacije zemaljskim mikroorganizmima; danas u tom pogledu postoje drakonski strogi međunarodni propisi.)

Interplanetarna imunologija?

Ipak, koliko je scenario iz "Rata svetova" realno utemeljen, s obzirom na sve što znamo o imunitetu, imunskim sistemima i imunološkim procesima na našoj planeti? Na to pitanje teže je odgovoriti no što se u prvi mah čini. Jer, s jedne strane, mnogi od uzročnika najopasnijih zaraznih bolesti usko su specijalizovani za vrstu koju napadaju (i na kojoj parazitiraju). Virus velikih boginja, na primer, obitavao je isključivo u organizmu čoveka, što nam je i omogućilo da ga iskorenimo kombinacijom karantinskih postupaka i vakcinacije, a slično važi i za dečju paralizu, male boginje, zauške, rubelu i mnoge druge bolesti.

Virus gripa, s druge strane, može da se umnožava i u drugim domaćinima (usled čega, između ostalog, pojedine njegove tipove nazivamo „ptičjim“ ili „svinjskim“, što neretko dovodi do zabune, jer je u svakom slučaju reč o virusu patogenom za ljude), ali svakako ne bi bio kadar da inficira, na primer, biljnu ćeliju, a još manje potpuno tuđinski organizam. Zanimljivo je da su pojedini pobornici hipoteze panspermije, poput ser Freda Hojla i Čandre Vikramasingea, svojevremeno spekulisali da bi mikroorganizmi koji dolaze iz svemira mogli da uzrokuju povremene epidemije ili pandemije; ali su takve ideje izgubile i poslednju trunku verodostojnosti sa upoznavanjem mehanizama genske rekombinacije i drugih procesa koji omogućavaju virusu gripa da brzo evoluira i menja antigenska svojstva svog omotača, čime imunitet stečen po infekciji dotad rasprostranjenim tipovima virusa postaje praktično neupotrebljiv; to je ujedno i daleko uverljivije objašnjenje za nastanak epidemija i pandemija od „svemirskih spora“ (a i razlog iz kog vakcinacija protiv ove nipošto bezazlene bolesti svake godine mora da se obavlja iznova, vakcinom prilagođenom antigenskoj strukturi aktuelnih tipova virusa).

Sa druge strane, na Zemlji postoje i takvi mikroorganizmi koji ne žive parazitski, a koji su u stanju da pod određenim uslovima uzrokuju smrtonosnu infekciju. Dobar primer su pojedine amebe, kao što je Naegleria fowleri, koje se redovno hrane bakterijama, ali su u stanju da izazovu smrtonosnu infekciju mozga kod osoba koje se kupaju u jezerima ili drugim vodama gde ove amebe obitavaju; na sreću, u poređenju s brojem osoba koje s amebama potencijalno dolaze u dodir, do obolevanja dolazi izuzetno retko. Ukratko, organizmi kojima to nije deo životnog ciklusa ili strategije preživljavanja takođe mogu da budu uzročnici bolesti, ali je takva pojava pre izuzetak nego pravilo.

Kontingencija ili konvergencija

S obzirom, dakle, da zarazne bolesti najčešće podrazumevaju određeni višegeneracijski period uzajamnog filogenetskog prilagođavanja uzročnika i domaćina (ili drugim rečima, njihovu koevoluciju), odgovor na malopređašnje pitanje umnogome zavisi od naših očekivanja o tome u kojoj bi meri evolucija života na različitim planetama (ako pretpostavimo, razume se, da postoji život na različitim planetama) trebalo da bude konvergentna. Reč je o jednom od najvažnijih zasad nerazrešenih pitanja u evolucionoj biologiji – u kojoj je meri (najuopštenije posmatrano) evolucija sklona da na istovetne situacije uvek iznova stvara istovetna (ili veoma slična) rešenja, a koliko je, naprotiv, svaka forma živih bića koju evolucioni proces iznedri plod jedinstvenih i neponovljivih okolnosti i sveukupne sume već zatečenih datosti (što se u ovom kontekstu naziva evolucionom kontingencijom).

U znamenitom misaonom eksperimentu, Stiven Džej Guld je postavio pitanje šta bi trebalo da očekujemo ako bismo mogli da „premotamo traku“ i pustimo da se evolucija života na Zemlji više puta odigrava polazeći od iste početne pozicije. Odgovor za koji se Guld opredelio na osnovu sveukupne sume raspoloživih dokaza (i s kojim se danas slaže većina naučnika) glasio je da bi se krajnji rezultat svaki put značajno razlikovao, upravo zahvaljujući kontingentnosti koja je prirođena svakom evolucionom procesu.

U prilog kontingenciji svakako govore i epizode masovnog izumiranja živih vrsta uzrokovane spoljašnjim činiocima, kao što je znameniti udar čiksulubskog asteroida (ili komete) koji je pre oko 65 miliona godina, između ostalog, doveo do iščeznuća dinosaura. Uviđanje kontingentnosti evolucije svojevremeno je navelo mnoge naučnike, kao što je znameniti paleontolog Džordž Gejlord Simpson, da dovedu u pitanje čak i svrsishodnost samog traganja za „braćom po razumu“.

Sa druge strane, s pravom očekujemo da živa bića ponikla na različitim lokalitetima u Vasioni moraju da ispolje određeni stepen konvergencije, u najmanju ruku onda kada postoji okvirna sličnost preovlađujućih uslova. Razume se, dokle god imamo uvid samo u jedan primer biosfere – onu na našoj planeti – nismo u poziciji da pouzdano kažemo koliki bi taj određeni stepen trebalo da bude. Pojedini naučnici, kao što je Sajmon Konvej Moris, uvereni su da je opseg uslova koji dopuštaju razvoj i opstanak života dovoljno uzak, i sledstveno broj mogućih evolucionih putanja dovoljno ograničen, da bismo mogli da očekujemo takozvanu jaku konvergenciju. Tada nam vanzemaljski oblici života zapravo i ne bi bili strani, već naprotiv, manje ili više prepoznatljivi. Većina naučnika je ipak skeptična prema takvoj postavci, a „tačna mera“ evolucione konvergencije koju treba očekivati u kosmičkim razmerama predmet je kako dugotrajnih polemika tako i mnogobrojnih tekućih istraživanja.

Kako se sada sve ovo odražava na interplanetarnu imunologiju? Na prvi pogled bi se možda očekivalo da krajnja kontingencija povećava izglede za mikrobiološki izazvani pomor zavojevača (jer bi se time maksimalno uvećao „tuđinski karakter“ tuđinskog). No ako uzmemo u obzir da su uzročnici najubojitijih bolesti to postali upravo određenom evolucionom adaptacijom na svoje žrtve ili domaćine, nameće se zaključak da bi u uslovima maksimalne kontingencije do smrtonosne epidemije među Tuđincima moglo doći jedino na osnovu malo verovatne slučajnosti (kao kod retke infekcije amebama koje žive slobodno u jezerima); konvergencija pak, ni u krajnjem slučaju, ne bi omogućila dovoljno preciznu i specifičnu prethodnu adaptaciju na mikrobe slične novopridošlim da bi to obezbedilo zaštitu od njih; na kraju krajeva, čak ni unutar jedne jedine vrste – ljudske – populacije na različitim kontinentima nisu se mogle osloniti na evolucionu konvergenciju u odbrani od patogena tuđih njihovom delu sveta.

Rat i mir

Za razliku od Velsovog doba, danas znamo da mikroorganizama (posebno bakterijskih) koji su za nas blagotvorni – pa i neophodni – ima neuporedivo više nego onih koji nam čine nažao (mada razgraničenje između ove dve grupe nije sasvim oštro). Štaviše, živimo u simbiozi sa velikim brojem mikroorganizama koji zajedno tvore naš mikrobiom.

Očuvanje našeg zdravlja i pravilan razvoj imunskog sistema umnogome zavise od stalnih interakcija sa ovim našim simbiotima, a sve je više dokaza i da su mnoga oboljenja današnjice delom potaknuta ili pospešena poremećajima ili manjkavostima čovekovog mikrobioma, na ovaj ili onaj način proisteklim iz promena ishrane, navika i uslova života koje dugujemo razvoju civilizacije. Posebno je bitno istaći da je nizom naučnih istraživanja pokazano kako se boravak u svemiru potencijalno štetno odražava na zdravlje mikrobioma astronauta.

Tome se mogu pridodati i drugi eksperimenti, kojima je otkriveno da dugotrajan boravak u vanplanetarnoj sredini umnogome slabi imunski sistem. Marsovce bi, dakle, podjednako moglo da ubije slabljenje ili stradanje vlastitih simbiotskih, marsovskih bakterija koliko i susret sa Zemljinim sićušnim braniocima.

Naučnici su sve više spremni da naprave i korak dalje u pravcu uopštavanja pitanja unutrašnje simbioze (endosimbioze) na celokupno stablo života na Zemlji (a time, mada veoma oprezno, i na potencijalne oblike života na drugim planetama, pod uslovom da i njih krasi analogna ćelijska ili višećelijska građa). Reč je o konceptu holobionta – biološke celine koju tvori višećelijski organizam sa skupinom jednoćelijskih (ili prostijih višećelijskih) simbionata. Sve se više ispostavlja da i u evolucione procese jedinka (a time i populacija ili vrsta) umnogome ulazi upravo kao holobiont. Posmatrano Velsovim očima, holobiont Marsovaca bio je isuviše krhak pri dodiru sa Zemljinom biosferom.

Astrobiološka perspektiva

Iako to Velsovim savremenicima nije obavezno bilo očigledno, razrešenje "Rata svetova" neposredno upućuje na mnoga današnja razmišljanja u domenu astrobiologije – interdisciplinarne naučne oblasti koja se odnosi na poreklo, evoluciju, raznolike mogućnosti i krajnju sudbinu života, sagledanog u univerzalnom kosmičkom kontekstu. Gotovo čitav vek pre no što će vrtoglavi napredak na ovom polju na prelazu iz dvadesetog u dvadeset prvi vek zavredeti naziv „astrobiološka revolucija“, Vels je, dakle, pored motiva međucivilizacijskog sukoba (koji je opsežno i detaljno analiziran u književnoj kritici, pa i filozofiji nauke), čeono dotakao još jedan klasični astrobiološki motiv – odnos makroorganizama i mikroorganizama, „infekcije“ i „imuniteta“ pri susretu oblika života koji su nezavisno evoluirali. (Zanemarićemo na trenutak mogućnost da život na Zemlji i onaj na Marsu imaju zajedničko poreklo, što je moguće u slučaju da je život u nekoj od ranih etapa prenet s jedne planete na drugu krhotinama nastalim tokom kosmičkih sudara; no čak i tada bi evolucija na dve planete tekla uporedo milijardama godina, te se postavka misaonog eksperimenta ne bi suštinski razlikovala.)

Interakcije između patogena i domaćina svakako pružaju bitan doprinos odigravanju evolucionih procesa, što posebno dobija na težini kada se prisetimo da pojedini virusi, primera radi, ugrađujući svoj genetički materijal u genom ćelija domaćina, doprinose horizontalnom genskom transferu, što na dugim vremenskim lestvicama najverovatnije doprinosi stvaranju preduslova za nastanak evolucionih inovacija. U isti mah, smrtonosne epidemije izazvane organizmima visoke virulencije predstavljaju značajan regulacioni mehanizam unutar biosfere – što je u potpunoj saglasnosti sa Velsovim završnim komentarom da je ljudska vrsta milionima godina stradanja od zaraznih bolesti, u izvesnom smislu, izborila pravo na opstanak na rodnoj planeti, pravo koje su isti ti mikroorganizmi „odbranili“ od agresivnih Marsovaca.

Ova nit neposredno povezuje svršetak "Rata svetova" sa današnjicom u kojoj raspolažemo narastajućim saznanjima o bogatstvu i raznolikosti svetova koji postoje u galaksiji (u trenutku pisanja ovog teksta dokumentovano je otkriće više od četiri hiljade planeta izvan Sunčevog sistema, dok se naučne procene njihovog broja zasnovane na ekstrapolaciji uveliko mere milijardama). Sve smo više u stanju da razmatranja o mogućem životu na tim svetovima podignemo sa nivoa puke spekulacije na nivo utemeljenih naučnih i filozofskih razmatranja koja se barem delimično mogu podupreti pouzdano prikupljenim empirijskim podacima.

Umesto zaključka

Uvek se iznova potvrđuje da su vrhunska književna i umetnička dela u isti mah i putokaz i izvor refleksije u našim potragama za saznanjem. To u potpunosti važi i za "Rat svetova" i njegov rasplet, ne najmanje u svetlu – iskonske i savremene – naučne pustolovine traganja za životom na drugim planetama. Ta pustolovina je, opet, neodvojiva od traganja za dubljim razumevanjem suštinskih svojstava života kao takvog i za univerzalnim načelima koja se podjednako odnose na nas, Zemljane, na Velsove naučnofantastične Marsovce, i na zasad nepoznata bića koja – na osnovu manje ili više razumnih očekivanja ‒ možda prebivaju negde u neizmernim kosmičkim prostranstvima.

(Telegraf.rs)