Bili su u zatvoru kad su ih pisali: Potražite mudrost u vanvremenskim delima stvorenim u izolaciji

Zar ne postoje knjige koje bi mogle da nam pomognu da se izborimo sa izolacijom i dugim periodom samoće provedenim u karantinu, koje bi nam pomogle da napredujemo, ako ne samo da preživimo period u toku kojeg smo prinuđeni da se ponašamo kao isposnici?

Pojedini ljudi u poslednje vreme uopšte ne nauštaju svoj dom, već privremeni predah od svoje anksioznosti nalaze u reorganizaciji garaže i hrpe knjiga koju nazivaju svojom ličnom bibliotekom. Drugima, noću, dok leže u mraku, često u mislima naviru prijatelji, kolege i rođaci koje dugo nisu videli. Bez mnogo truda postajemo iznenađujuće emotivni, piše The Washington Post.

Preporučujemo

Paskal kaže da sav naš jad i patnja proističu iz nesposobnosti da mirujemo – sami sa sobom. "Sav naš jad i patnja" je možda preterivanje, ali nema sumnje da su ljudska bića u dubini duše društvena. Uživamo u proslavama. Hitamo ka sportskim i koncertnim dvoranama. Prisustvujemo čak i političkim mitinzima, koliko god to bilo neobjašnjivo. Zato ne čudi što se delo Čarlsa Makeja "Neverovatne opšte zablude i ludilo mase" objavljuje više od 150 godina, prenosi Laguna.

Ipak, zar ne postoje knjige koje bi mogle da nam pomognu da se izborimo sa izolacijom i dugim periodom samoće provedenim u karantinu, koje bi nam pomogle da napredujemo, ako ne samo da preživimo period tokom kojeg smo prinuđeni da se ponašamo kao isposnici?

Bez mnogo razmišljanja, prvo delo na koje ćemo pomisliti jeste „Robinzon Kruso“ Danijela Defoa (biblija o preživljavanju), a potom na klasičnu polarnu avanturu „Sam“ Ričarda I. Berda (zapis petomesečnog života provedenog u šatoru na Antarktiku) i naposletku na „Brodolomac“ autorke Lusi Irvin (vrtoglavo emotivno svedočenje o životu na zabačenom tropskom ostrvu iz 1983. godine). „Valden“ Dejvida Henrija Toroa dovešće u pitanje užurbanost društva koje nas odvlači od zaista bitnih stvari u životu:

- Otišao sam u šumu jer sam želeo da živim svrsishodno, da se susretnem samo sa osnovnim činjenicama u životu, i vidim da li mogu da naučim ono što me one imaju naučiti, a ne da kada mi dođe vreme da umrem, otkrijem da nisam ni živeo.

Ta misao o istraživanju sebe samog i o obnavljanju duše prožima široki spektar književnih dela koja govore na temu zatočeništva. Osvrnimo se na Džona Banjana, koji je započeo rad na svom delu „Put hrišćanina“ u toku dvanaestogodišnje zatvorske kazne, ili na Žana Ženea i njegovo revolucionarno remek-delo „Gospa od cveća“, koje je napisao iza rešetaka. Utamničen u kaznenom zatvoru u Masačusetsu, Malkolm Litl je svoj put preobraćenja kroz učenje i veru zabeležio u „Autobiografiji Malkolma X“. Džek London u svom delu „Zvezdana lutalica“ piše o osuđeniku na smrt koji pronalazi način da oslobodi svoju dušu i pošalje je u potragu za prethodnim inkarnacijama.

Pojedine najpopularnije knjiea za decu govore o mladim junacima koji su prinuđeni da se brinu o sebi. Skot O'Del je 1961. godine nagrađen za roman koji se danas smatra klasikom – „Ostrvo plavih delfina“, koji govori o indijanskoj devojčici Karani koja živi na ostrvu u Tihom okeanu. Geri Polsen je 1986. godine nagrađen za roman o trinaestogodišnjem dečaku koji se suočava sa kanadskom divljinom imajući uz sebe jedino alatku koja će dati naziv ovom uzbudljivom delu – „Sekirica“. Jedna od najboljih slikovnica Vilijama Stajga „Ejbelovo ostrvo“ govori o avanturama jednog miša kog je zadesila sudbina Robinzona Krusoa, na glodarski način.

Ograničenja, protivno opšteprihvaćenom mišljenju, često oslobađaju maštu. U maestralnom delu „Kći vremena“ Džozefine Ti, inspektor Skotland Jarda preispituje slučaj Ričarda III koji je ubio dva sina Edvarda IV, slučaj Prinčeva iz Tauera, kako bi prekratio lečenje u bolnici. Zatvoren u svojim odajama nakon dvoboja, Ksavije de Metr je 1794. godine napisao parodiju u vidu vodiča pod nazivom „Putovanje po mojoj sobi“, u kom nas vodi u „posetu“ svom nameštaju, umetninama i biblioteci, kao da su popularne turističke destinacije u stilu Grand tura.

Ipak, u ekstremnom ušuškavanju leže i velike opasnosti. U kratkoj priči E. M. Forstera „Kada mašina stane“, koja je prvi put objavljena 1909. godine, ljudi žive u zasebnim odajama nalik saću duboko pod zemljom i za komunikaciju se skoro u potpunosti oslanjaju na ekrane. Ogromna, nevidljiva mašinerija uslišava svačije potrebe. Međutim, kada mašinerija počne da se kvari, ubrzo nastupa haos zato što su ljudi počeli da zavise od tehnologije.

Kako je Žan-Pol Sartr zaključio u svom komadu „Iza zatvorenih vrata“ – „Pakao – to su drugi.“ Možda upravo zato mistici, monasi i mudraci – oni najvatreniji i najistrajniji u potrazi za rajem – provode toliko vremena u samoći, molitvi, u divljini ili meditaciji na planinskim vrhovima. U Floberovom romanu „Iskušenje svetog Antonija“, asketski isposnik se bori sa teološkim sumnjama i putenim zanosom kraljice Šibe:

- Nisam ja žena, ja sam svet... Posedovanje najmanjeg dela mog tela će vas ispuniti radošću većom od pokoravanja carstva.

Časni pustinjak će odlučno odbaciti ova izuzetno privlačna, premda đavolska nagovaranja. Upravo taj vid čelične volje se gradi nakon nekoliko decenija provedenih u osami, daleko od ljudi i gungule. Kako se ispostavlja, Antonije je svetac kome je poverena zaštita od zaraznih bolesti. Sada bi nam njegova pomoć svakako dobro došla.

(Telegraf.rs)