Početak borbe protiv spojlera odigrao se pre 160 godina

Intrigira sličnost između današnjih nas, koji panično izbegavamo društvene mreže kada postoji opasnost od otkrivanja sadržaja neodgledane epizode serije koju pratimo, i devetnaestovekovnih ljudi koji su bili na identičnim mukama

Decenija na izmaku — treba neumorno ponavljati da su dvadesete godine ovog veka već počele, ali ne i treća dekada — donela nam je, između ostalih stvari, potpuni trijumf društvenih mreža koje su zašle u svaki kutak civilizacije, i čitav niz ozbiljnih televizijskih serija koje su uspele da zaokupe pažnju čitave svetske javnosti.

Doduše, oba fenomena su počela da poprimaju svoje sadašnje oblike tokom prve decenije ovog milenijuma, kada su nastale možda najbolje tv serije snimljene po savremenom obrascu — tu pre svega mislimo na „Porodicu Soprano“ (engl. The Sopranos) i „Žicu“ (engl. The Wire), ali i „Rim“ (engl. Rome) — ali je pošteno reći da u trenucima svojih premijernih emitovanja nijedno od pomenutih ostvarenja nije izazvalo ni približnu pomamu kao „Igra prestola“ (engl. Game of Thrones). Finale „Sopranova“ je bilo blizu tome, ali ipak daleko.

Preporučujemo

To ima veze sa razvojem interneta, koji je blisko povezan sa razvojem društvenih mreža na njemu. Prvom velikom bi se možda mogao tretirati mesendžer „ICQ“, koji je na svom vrhuncu 2001. imao 100 miliona korisnika; kod nas se tih godina pojavio forum „Chillout“, potom „Club.co.yu“ pa „Clubotheque-a“, i svi se mogu tretirati kao rane društvene mreže. No tek je sa Majspejsom oko 2006. počela istinska revolucija. Nakon nekoliko propalih kopija (poput sajta „hi5“ koji i dalje neobjašnjivo postoji), došli su Fejsbuk i Tviter, a naročito Fejsbuk, i progutali tržište.

Spoj ove dve strane razvoja društvenog i kulturnog života našeg doba doveo je do eksplozije spojlera (jezički čistunci moraju se već jednom pomiriti sa postojanjem ove tuđice u srpskom jeziku, sem ako ih nije blam da izmišljaju neki neadekvatni domaći izraz, poput reči „kvariša“). Ako pratite neku seriju, društvene mreže su Vam često „zabranjene zone“, virtuelni prostor za izbegavanje, barem dok ne odgledate poslednju emitovanu epizodu, ako niste bili u prilici da prisustvujete premijernom prikazivanju.

Internet je krcat savetima kako izgraditi bespojlerno onlajn-okruženje, a dobre stare batine su ponekad jedino rešenje u stvarnom svetu, kao što je prošlog aprila na svojoj koži osetio jedan bezobrazan žitelj Hongkonga. Naime, on je po izlasku iz bioskopa odlučio da zagalami i da ljudima koji su stajali u redu namerno spojluje film „Osvetnici: Kraj igre“.

Verodostojnost tog događaja nije potvrđena, ali su o njemu izveštavali brojni dalekoistočni mediji, i u krajnoj liniji, zamislivo je da se odigrao. Pozitivna reakcija javnosti na linč koji je usledio demonstrira raširenost spojlerofobije i silinu mržnje prema onima koji uživaju u tome da drugima pokvare doživljaj umetničkog dela (umesto „silinu mržnje“ možda bi bilo prikladnije da napišemo: „obim koji može da poprimi mržnja“).

Elem, zbog svega navedenog deluje da je spojler specifični proizvod našeg doba, u kojem industrija zabave pojačano insistira na periodičnom serijalnom formatu, dok internet istovremeno omogućava munjevito deljenje informacija o svemu i svačemu, pa tako i zapletima i raspletima o kojima bi trebalo da se ćuti do daljnjeg. Međutim, ova pojava je puno starija nego što mislimo:

„buna na spojlere“ svoje poreklo vuče iz sredine 19. veka.

Istina, tada još uvek nije upotrebljavana reč „spojler“, niti bilo koja druga reč, problem je bio u fazi artikulacije, a ključnu ulogu je odigrao pisac Vilki Kolins, prijatelj i štićenik velikog Čarlsa Dikensa, u čijoj je senci bio sve dok novembra 1859. nije počeo da u sedmičnim nastavcima izdaje svoj peti roman, „Žena u belom“. Mešavina intriga, ludila i kriminala, jedan od najboljih „senzacionih“ romana tog vremena — izazvao je opštu pomamu.

Ljudi su se tiskali u redovima da bi prvi došli u posed novog nastavka, kladili se na „tajne“ protagonista i antagonista, nazivali po romanu parfeme i plesove. Vilijam Gledston, tada kancelar blagajne (ministar finansija) a kasnije u četiri navrata premijer Ujedinjenog Kraljevstva, otkazao je jednom prilikom posetu pozorištu zbog nastavka „Žene u belom“ koji je hteo neodložno da pročita — nečuveno! Deset meseci je trajala ta pometnja, dok Kolins priču nije priveo kraju. Onda je roman krajem 1860. izdao u knjiškoj formi.

Kolins je tada uradio nešto krajnje neubičajeno: napisao je molbu kritičarima koji će pisati recenzije. U njoj je stajalo sledeće: „Ako kritičar sve otkrije, na bilo koji način, da li čini uslugu čitaocu tako što unapred uništava dva glavna elementa privlačnosti svih priča — interes znatiželje, i uzbuđenje koje donosi iznenađenje?“ Nama je danas teško da pojmimo koliko je u stvari ovo bio neobičan zahtev, i koliko je ondašnjoj intelektualnoj eliti bilo nepojmljivo da raspravlja o delu bez otkrivanja njenog sadržaja.

Ali je većina kritičara uslišila molbu. Nedeljnik „Egzeminer“ se zbog toga namučio, ali ipak priznao da bi otkrivanje detalja radnje moglo smanjiti interesovanje čitalaca. „Saturdej rivju“, koji je negativno ocenio delo, složio se da razotkrivanje ne bi bilo „pošteno prema priči“. Mnogi su dali sve od sebe da ništa bitno ne otkriju, iako bi našim današnjim standardima ipak izazvali bes i osudu: prosto, kretali su se po tada potpuno nepoznatoj teritoriji i mora ih se razumeti.

Kolinsov primer sledila je Meri Elizabet Bradon.

Samo dve godine nakon „Žene u belom“, ova spisateljica ostvarila je ogroman uspeh „senzacionim“ romanom „Tajna ledi Odli“, čija se radnja vrtela oko slučajne bigamije, zamenjenih identiteta i davnih zločina; potom 1863. sledi svojevrsni nastavak u vidu „Orore Flojd“, a 1864. roman „Henri Danbar: priča o odmetniku“, koji je mogao biti načisto pokvaren preranim otkrivanjem „tajne“ sa poslednjih stranica.

Ne bi li sprečila takvu nesrećnu okolnost, lošu i po iskustvo čitalaca i po njene prihode, gospođa Bradon je posegla za „kolinsovskim“ apelom. Da li zato što je bila žena u mizoginom društvu, ili jednostavno autor slabijeg uticaja od Kolinsa, tek, reakcija kritike je bila potpuno drugačija. Može li roman podložan spojlovanju biti uopšte vredan čitanja, pitali su se jedni, da li otkrivanje detalja zaista ima negativni efekat na čitalačko iskustvo, pitali su se drugi.

„Egzeminer“, tako rad da izađe u susret Kolinsu, sada se pitao kako radnju romana „istovremeno skriti i kritikovati?“ Uostalom, dodali su, čemu frka, čitalac će ionako lako unapred pogoditi tajnu Henrija Danbara. „Tajms“ je čak otišao tako daleko da je tvrdio da uživanje u ovakvim literarnim uradcima uopšte ne zavisi od „neznanja“ o raspletu, već od razvitka zapleta i raspleta (istina je da uživaju u obe stvari).

Ali apeli Kolinsa i Bradonove brzo su postali prihvatljivi. Već 1871. saradnik „Saturdej rivjua“ priznaje da njemu neizvesnost ne godi, ali da on nije „većina čitalaštva“ za koju je strepnja do samog kraja bitniji aspekt fikcije. Uslovno rečeno, 1886. prvi put u ovom kontekstu biva upotrebljena reč „spojler“, kada ilustrovani nedeljnik „Grafik“ u uvodu recenzije romana „Izvodljiva lukavština“ piše: „Izbegavaćemo da pokvarimo (engl. spoiling) efekat dajući čak i najmanju naznaku o radnji, koja u potpunosti zavisi od spremnosti čitaoca da joj pristupi potpuno svežeg i otvorenog uma“.

Kao što vidimo, ova reč je tada još bila u izvornom glagolskom obliku. Na pojavu imeničkog oblika je razumljivo čekala dosta dugo, sve do aprila meseca 1971. godine, kada ju je u časopisu „Nešnl lampun“ upotrebio komediograf Daglas Keni. Ali da zaživi i da uđe u širu upotrebu, da svi znaju njen smisao, da se svi štrecnu kada vide natpis „SPOILER ALERT“, na to je morala da sačeka pojavu interneta.

(P. L.)