"Ja sam pisac bastard, dospeo niotkuda": 85 godina od rođenja Danila Кiša

"U svojim delima Кiš otkriva sopstveni identitet ali i identitet književnosti. Svaka odrednica za Кišovo stvaralaštvo donosi novo čitanje, a svaka njegova knjiga proističe iz one prethodne"

Za sebe je govorio da je "poslednji jugoslovenski pisac", posle afere sa "Grobnicom za Borisa Davidoviča" umesto disidentstva izabrao je "džojsovsko progonstvo". Danilo Кiš bi danas slavio 85 rođendan, pre 55 godina po prvi put su objavljeni "Bašta, pepeo" a ove godine je i pola veka od prvog izdanja "Ranih jada".

O Кišu je kao o malo kom našem piscu napisano nebrojeno knjiga, seminarskih, diplomskih, magistarskih pa i doktorskih radova. Polemičar o kome su mnogi polemisali, liričar koji se odrekao poezije radi proze, dokumentarista čije je glavno književno oruđe ironija.

Preporučujemo

Sa podjednakom strašću o njemu su pisali i oni koji ga vole i koji ga preziru, i oni koji ga osporavaju i oni koji ga cene, prenosi RTS.

Čitava biblioteka naspram, po stranicama skromne, piščeve ostavštine. Ipak, o Кišu je najpoštenije pisao sam Кiš, precizno kao dokumentarista i dovoljno zaigrano da se ne oseti granica između fikcije i zbilje.

- Moj je otac ugledao sveta u zapadnoj Mađarskoj a završio je trgovačku akademiju u mestu rođenja izvesnog gospodina Viraga koji će, milošću gospodina Džojsa, postati slavni Leopold Blum. Mislim da je izvesna liberalna politika Franje Josipa II kao i želja za integracijom navela moga dedu da svom još maloletnom sinu mađarizuje prezime; mnoge pojedinosti iz porodične hronike ostaće, međutim, zauvek nerazjašnjene: godine 1944. moj otac kao i svi naši rođaci biće odvedeni u Aušvic, odakle se skoro niko od njih neće vratiti.

Među mojim precima sa majčine strane nalazi se jedan legendarni crnogorski junak, koji će se opismeniti u svojoj pedesetoj godini i slavi svoga mača dodati slavu pera, kao i jedna "amazonka", koja je iz osvete posekla glavu turskom nasilniku. Etnografska retkost koju predstavljam izumreće, dakle, sa mnom - pisao je on o sebi.

Povodom Кišovog rođendana a u godini jubileja od objavljivanja knjiga "Rani jadi" i "Bašta, pepeo", na tribini u Narodnoj biblioteci Srbije o Кišu su govorili režiser Aleksandar Mandić, pesnik i izdavač Gojko Božović i književne kritičarke i teoretičarke Tamara Кrstić i Irena Javorski.

Polazeći od piščeve rečenice "ja sam pisac bastard dospeo niotkuda" reditelj Aleksandar Mandić kaže da je Кišu, iako je često pisao literarna pisma, u stvarnosti bilo teško da ih sroči zbog čega su njegova pisma retka i malobrojna.

Za Кiša je pisanje podrazumevalo distancu, iskošen pogled, često ironiju kako bi uspostavio kontakt sa unutrašnjim refleksom, bićem.

Za Tamaru Кrstić, Кiš pišući sve vreme pokušava da odgovori na pitanja ko je i zašto, i sve ono što on jeste u svom prisustvu i u svom odsustvu.

U svojim delima Кiš otkriva sopstveni identitet ali i identitet književnosti. Svaka odrednica za Кišovo stvaralaštvo donosi novo čitanje, a svaka njegova knjiga proističe iz one prethodne. Stil, jezik i sve ono što njegova književnost čini zapravo su deo jedne zamišljene Кišove enciklopedije.

Gojko Božović smatra da je za Кiša literatura uznošenje, tren u trivijalnosti života što može da se rekonstruiše iz njegovih eseja kao "poslednje pribežište zdravog razuma".

Svaka Кišova knjiga prožeta je lirskom ekspresijom. Bio mu je potreban patos koji je primirivao ironijom kojom je zatim razarao svaku temu. Čak i kada je reč o autobiografskim događajima. Tako je svoj "Porodični ciklus" nazivao "porodični cirkus".

Ne dekonstruiše već destabilizuje

Кiš je, pre svega, bio modernista a tek možda u dalekom smislu postmodernista, iako mu se to često pripisuje, smatra Irena Javorska.

Iako je prezirao i imao otklon od politike i političara, Кiš je danas i koristan i aktuelan, posebno kada je reč o politici.

- Njegov dokumentaristički način pisanja prisutan je i kada je reč o logoru i kada je reč o autobiografskoj prozi - kaže ona.

Uz pomoć ironije i otklona on uspeva da govori i o onome što je nepredstavljivo, a to je ta strašna stvarnost. On je ne dekonstruiše već destabilizuje.

Bilo kada piše o Aušvicu bilo kada razgovara sa logorašicama sa Golog otoka, on istražuje mehanizme užasa koje politika prouzrokuje, insistirajući na detaljima a ne na emocijama, postavljajući scenografiju cirkusa u kojoj se taj zapanjujući užas odigrava.

Zbog toga je čitanje Кiša, kako je to opisao Gojko Božović, kao kada u najgušćem mraku upalite sveću, kao kada se susretnete sa nečim što je i zastrašujuće i neodoljivo.

Čitati Кiša znači čitati o životu i smrti, bašti i pepelu.

(Telegraf.rs)