"Ubi me prejaka reč": Smrt Branka Miljkovića u 27. godini je jedna od najmisterioznijih u umetnosti

"Nisu mi potrebne reči, treba mi vreme"

Prema zvaničnoj verziji, u noći između 11. i 12. februara 1961. godine, u jednoj šumi na periferiji Zagreba, pesnik Branko Miljković pronađen je obešen o drvo. Samoubistvo je prihvaćeno kao najverovatniji uzrok njegove smrti.

Preporučujemo

Međutim, pojedini ne misle tako...

- Šta sve nije pisano o Branku koji je uoči tragičnog nestanka u očajanju zbog predstojeće egzekucije zavapio "Sada reči traže moju glavu". A zatim u svojim analitičkim prikazima poezije ukazivao na tragičnost postojanja stalno preispitujući svoje težnje porukom: "Zar umreti a ne saznati! Šta saznati? Svetlost koja ne dolazi izvana, već je u nama samima: ona je tkivo naših žudnji i čeznuće, ona je poreklo vida. Zar umreti, a ne spoznati sebe? - zapisao je Kosta Dimitrijević u svojoj knjizi "Ubijeni pesnik".

Prema rečima savremenika, Branko Miljković je bio dobar prijatelj. Svoj prvi susret sa Brankom, Kosta Dimitrijević je opisao ovako:

- Crnomanjast mladić s tanušnim brčićima i živim, prodornim pogledom, prstima je prihvatio široki obod šešira, i skidajući ga pomalo teatralno, nakloni se k Miletu (pesniku Miodragu Mladenoviću), pa s nišlijskim naglaskom reče:

- Bre, bre, rode moj, što se čudiš, Mile! Jeste, ovde stiže Branko zvani Balzak iz Niš, ali zapamti da on nije k'o ti šabačka čivija. Ako baš hoćeš da se istakneš poznavanjem mog niškog nadimka, moraš zapamtiti i za potomstvo zabeležiti da sadašnji drug Balzak neće pisati Ljudsku komediju nego Ljudsku tragediju. A za nju dovoljno je pogledati kako životinjarimo...

Oduvek je bio oštar na jeziku. Nije prezao ni od koga. Bio je borac koji se izražavao kroz svoje pesme:

- Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo "uprkos svakoj očiglednosti". To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti...

Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika.

Prema mišljenju pojedinih književnika, usled ličnih nesporazuma sa izvesnim brojem pesnika i prijatelja, a prema drugima (kako to u knjizi "Branko Miljković ili neukrotiva reč", navodi Petar Džadžić) zbog problema "uzrokovanih ljubavnim jadom", Branko je napustio Beograd u jesen 1960. godine, i otišao u Hrvatsku kako bi postao urednik Literarne redakcije zagrebačkog radija.

U Zagrebu se ubrzo se odao alkoholu.

Neposredno pre smrti, u januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani, koju su njeni gosti nazivali "Kavkaz", prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića, on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju:

- U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: "Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu?" Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza.

Iako pesnik Tanasije Mladenović, smatra da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo, jer po njegovom mišljenju "…maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika…".

Samoubistvo se i danas uzima kao uzrok smrti Branka Miljkovića, vizionara koji je na današnji dan 1934. godine rođen u Nišu.

Ovom prilikom prenosimo i poslednju pesmu koju je napisao, neposredno pred smrt....

Pesma za moj 27. rođendan - Branko Miljković

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;

Vreme je da sunce kaže koliko je sati;

Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;

Ko loše živi zar može jasno zapevati!

-

Verovao sam u san i u nepogodu,

u dve noći bio zaljubljen noću,

dok jug i sever u istome plodu

sazrevaju i cvokoću.

-

Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!

I grom je pripitomljen pevao u staklu.

Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo,

a poljupcu je mesto u paklu.

-

I hlebovi se pod zemljom školuju;

Ja bih se želeo na strani zla tući;

Pa ipak, po milosti istorije,

povraćajući i ja ću u raj ući.

-

Za prijatelje proglasio sam hulje,

zaljubljene u sve što peva i škodi.

Dok mi zvezde kolena ne nažulje

moliću se pobožnoj vodi.

(Telegraf.rs)