Ivan Meštrović - Hrvat koji je rastao uz gusle ili mason koji je srušio Žrnov?

Roman "Prokletstvo Vidovdanskog hrama – Zagonetka Meštrović" pokušaj je da se predstavi jedan drugačiji Meštrović

"Prokletstvo Vidovdanskog hrama – Zagonetka Meštrović“ prvi je roman autora Uroša Tutulića u kojem on pokušava da na sasvim drugačiji, neuobičajen način progovori o Vidovdanu kroz kazivanje znamenite generacije umetnika okupljenih oko ideje bratstva i ujedinjenja na Svetskoj izložbi u Rimu početkom prošlog veka (1911. godina),

Preporučujemo

"Prokletstvo Vidovdanskog hrama" nas upoznaje sa stvarnim ličnostima, – umetnicima, političarima, diplomatama, živim ljudima koji su deo vremena u kojem žive, stvaraju, ostavljaju trajni trag u vremenu, ali koji su i u isto vreme svesni budućnosti kojoj su okrenuti. Pre svega, sa Ivanom Meštrovićem.

- Uspeo sam da se identfikujem sa njim kao čovekom i stvaraocem, od krvi i mesa, koji ume nešto da stvori, ali ima i svoje probleme, patnje, nesigurnosti. Talenat ga je prokleo, napravio mu problem, jer mora da ispunjava potrebe tog dara, dok su s druge strane tu i one sopstvene. Između nas dvojice je tačno vek - on se rodio 1883, ja 1983. godine. Imamo nekih "sretanja" u vremenu i prostoru i volim da kažem da sam se s njim upoznao - kaže Tutulić.

Spremajući se za pisanje, prethodno je obavio opsežno istraživanje.

- Pričao sam sa, sada pokojnim, dr Duškom Kečkemetom, njegovim najvećim živim biografom, tu su razne monografije koje se tiču njegove umetnosti, knjige, sajtovi američkih muzeja na kojima se nalaze skenirani prospekti njegovih izložbi, što je kod nas i u Hrvatskoj nemoguće. Želeo sam da to ne bude mitološka priča, već što više zasonovano na dokumentima, prepisakama, a šta je ko šta govorio i mislio, tu sam oslobodio ruku.

Vidovdanski hram

Drugačiji je bio pristup Vidovdanskom hramu, Meštrovićevim najpoznatijim nikad započetim delom.

- Vidovdanski hram je sama ideja. Hram je bio inspiracija za ovaj roman. Planiram i drugi deo koji neće imati veze sa Meštrovićem, već u kome će prokletstvo Vidovdanskog hrama postati stvarno, dešavaće se u 21. veku i oni koji su prokleti snosiće posledice u tom vradžbinskom smislu. To sam tako oduvek zamislio, da je 20. vek bio vek normalnog i realanog, a 21. vek onog irealnog. Uvek mitologiju vezujemo za prošlost, a stvarnost za racionalno, ali može i drugačije.

- Inače, kao dete, deda me je često vodio u Narodni muzej u Kruševcu, gde sam se ja najčešće zadržavao u dvorani u kojoj je izložena maketa Vidovdanskog hrama. Odrastao, poželeo sam da napišem nešto o tome, ali prvo sam morao i da objasnim otkud Vidovdanski hram u Kruševcu, da bi shvatila geneza prokletstva.

- Hram je savest, neko ko upozorava, po neki put to grmim ja na neke pojave u prošlosti, ali smatram da je hram neko ko opominje, predstavlja mudrost i doslednost, od uvređene makete koja nikada nije stvorena postaje neko ko poštuje svoj narod, bez obzira što taj narod ne poštuje i ne razume njega.

- To je hram univerzalnog junaštva, univerzalne umetnosti, svih vera i nijedne vere, ali suguran sam da bi se Bog više projavljivao kroz Vidovdanski hram, kada bi on jednog dana bio izgrađen, kao stvoritelj svega, bio on nazivan Troličnim bogom ili Alahom, nego kao što to svaka vera parcijalno čini. Zato je Meštrović to i uzeo kao simbol sva tri naroda, nadajući se da će oni moći da se okupe oko tog univerzalnog boga. Ali, to se nije desilo - objašnjava Tutulić kako je on zamislio ovo nezapočeto delo.

Meštrović i masonerija

Meštrović je, ipak, kontroverzna ličnost u široj javnosti, ponegde i u stručnim krugovima. Strastveni poštovalac njegovog lika i dela, Tutulić kaže da neretko nailazi na nerazumevanje zašto je to tako.

- Sa ljudima se najviše sporim ne oko nacionalnosti, već oko masonerije. Uvek me pitaju da li si spomenuo masoneriju, na šta im odgovaram: "Ljudi, nećete naći masoneriju". Nigde nisam pronašao egzaktne dokaze, ni kod njegovih biografa, ni na drugim mestima, da je on bio član neke masonske lože. A drugo, ne verujem da jedno tajno društvo ostavlja spisak svojih članova na forumima da ih svi vide. Suština tajnog društva je da se nikad ne sazna ni ko su mu članovi.

- Ni danas vam to niko neće priznati, poznajem ljude za koje sam siguran da su u ložama, ali sam siguran da nikada neće javno govoriti o tome. Naš narod je iz nekog razloga postao veliki rob mistike i teorije zavere. Postoji nešto što je planirano, ali ne možemo istorijski proces posmatrati kao teoriju zavere. Onda bismo ljudskom biću oduzeli mogućnost da upravlja istorijskim tokovima, pa barem da čini onaj njegov nepredvidivi element, mada pojedinci i grupe u svakom slučaju upravljaju istorijskim tokovima - tvrdi on.

Gusle i narodne pesme o Kosovu usred Hrvatske

Meštrović je vrlo zamiljiv kada ga gledamo kroz prizmu 1954-1990. godine, jer se u nekim stvarima ne uklapa u nacionalno postavljenu matricu, poput Skendera Kulenovića, Meše Selimovića, Iva Andrića, kaže autor.

- Kako to da jedan Hrvat može da bude oduševljen Kosovskim bojem? Svi Hrvati moraju odreda da mrze Kosovski boj! Čak su se i neki hrvatski prvaci pitali šta to Hrvati imaju sa epskim pesmama Kosovskog ciklusa.

- Sa druge strane, Meštrović sam piše da su njegovi zemljaci u Otavici, u Zagori, katolici i pravoslavci jednako guslali. Svi su bili oduševljeni Lazarom i Obilićem. Sad što je danas nekima u 21. veku draži Ante Pavelić od Miloša Obilića ili Alojzije Stepinac od Svetog Save, to je već njihova lična stvar zbog koje su deo svoje kulture, o čijem postojanju svedoči gomila dalmatinskih pisaca, odbacili. To je njihov problem, nije moj, to je istina.

- To je jedna simbioza kulture, koja nije sačuvana, a koja jeste fantastična. Meštrović se u to ne uklapa, one je kreirao i taj Njegošev mauzolej, jedinstveno arhitektonsko delo je postavljeno na Lovćen. Taj odnos je disonantan - malo smo za, malo protiv Meštrovićevog dela. U neku ruku ga jurimo, a u drugoj odbacujemo.

Žrnov i crkvica na Lovćenu

Oni koji Meštrovića odbacuju, kritikuju to čine zbog dve stvari - crkvice na Lovćenu, srušene radi muzeja, i drevnog grada Žrnova, koji je miniran da bi se na njegovom mestu postavio Spomenik neznanom junaku.

Tutulić u knjizi pokušava da ga odbrani.

- Kao što sam i naveo u knjizi, Njegošev mauzolej je isprojektovan pre nego što je prva kapela srušena do temelja, ali kralj nije imao hrabrosti zbog protivljenja Crkve da sazida mauzeloj, pa je obnovio kapelu na Lovćenu. Vlada je to uradila kako je uradila, već posle njegove smrti naurčen je bio mauzolej.

- Što se tiče Žrnova, nije nam prvi put da razorimo tako nešto. Koliko znam, ideja da Spomenik neznanom junaku bude na Avali dolazila je od kralja Aleksandra. Tadašnji intelektualci bili su vrlo ljuti što se taj spomenik ne nalazi u centru grada. Nušić je govorio da se Spomenik nezanom junaku postavlja tamo gde kurvari vode svoje ljubavnice i da zbog toga treba da se smramimo. On je tražio da spomenik bude u centru grada.

- Gledao sam jednu obrazovnu emisiju na RTB, koja je govorila o spomenicima vezanim za eru posle Prvog svetskog rata i Spomenik nezanom junaku se ne uklapa u to. U zemljama koje nisu oslobođene u Prvom svetskom ratu, već su se nakon njega ujedinjavale, poput Srbije i Crne Gore, spomenici posvećeni Prvom svetskom ratu su staveni u zapećke. Tipa, spomenik vojvodi Vuku nalazi u parku u Topličinom vencu, a mislim da osim ljudi koji žive u tom delu Starog grada, ali neko s Novog Beograda verovatno nema pojma.

- U novooslobođenim teritorijama, tipa u nekadašnjem Petrovgradu, a sada Zrenjaninu, spomenik kralju Petru bilo je u centru grada. U Skoplju su spomenici kralju Petru i Aleksandru bili kod Dušanovog mosta. Spomenici ujedinjenju bili su u centru, na vidnim mestima, dok su spomenici junacima tih ratova u Srbiji i Crnoj Gori stavljani u ćoškove i mimo trgova.

- S jedne strane smatralo se da se insistiralo na ujedinjavanju naroda, a sa druge smatralo da iako mi poštujemo junake, ne moraju baš braća iz drugih država kada nam dođu u posetu prvo da vide te koji su najviše stradali za njihove zemlje i da se to naglašava. U tu lošu matricu uklapa se i Spomenik nezanom junaku, primetili su istoričari umetnosti. Žrnov, kao najviši vrh na Avali, bio je logičan izbor - smatra Tutulić.

Kako napominje, Meštrović je pre svega bio umetnik čiji je uticaj na ovdašnje stvaralaštvo neosporan.

- Bio je revolucionar te monumentlane umetnosti, nešto što nije oponašanje zapadnog stila, već je naše epske junake uzimao za inspiraciju. Mnogo mi je drago što je na Kosovu i Metohiji podignut spomenik Milošu Obiliću, ali bilo bi lepo da se neko setio da ode do muzeja i uzme odlivak Miloša Obilića Ivana Meštrovića i da se postavi takav spomenik. To bi bilo fantastično, ali mi danas nemamo osećaj koji smo imali.

- Izložba koja se sada nalazi u Narodnom muzeju išla je po celoj Velikoj Britaniji za vreme Prvog svetstkog rata i oduševila ceo svet. To je ljude fasciniralo. Evo predlog za Kancelariju za KiM:  Zamisli da sada izložbu koja je zimus prikazana u Narodnom muzeju počnemo da šaljemo po celom svetu i da na taj način lobiramo protiv nezavisnosti Kosova.

- Nećemo da lobiramo mi, već najveći jugoslovneski, i hrvatski, i srpski vajar Ivan Meštrović. Kako bi to danas zaprepastilo moderne Parižane da neko ko je deklarisani katolik i Hrvat pojavi na nekoj takvoj izložbi i govori o slavi kosovskih junaka? Zašto se ne bi prošetali po svetu, sa sve maketom Vidovdansnkog hrama, da im pokažemo šta to branimo na Kosovu i da je ta kultura oduševila jednog čoveka koji iz današnje perspektive, nikakve veze sa tim na Kosovu nema. Iako on ima veze, itekako - kaže Tutulić.

(D.D.S.)