Tradicionalno seosko olajavanje i bosanski verski fanatizam u dve pripovetke Svetozara Ćorovića

Spasavamo zaborava bisere srpske kulturne baštine

Nakon što smo nekoliko sedmica lutali, baveći se, ako krenemo unazad, prekrasnim iluminacijama iz Miroslavljevog jevanđelja; izvrsnim Vinaverovim esejom o kafanama; pripovetkom Vinaverove majke Ruže koju smo, zaboravljenu, igrom slučaja otkrili u listu „Balkanski rat“ iz 1913, i prvi je svrstali među pripovetke, uvereni da joj je tu mesto; insertima iz TV serije koja je proslavila Miju i Čkalju; tekstom zbog kojeg je režim Karađorđevića likvidirao „Zenit“; starogradskim pesmama; boemskom poezijom Đure Jakšića; Predićevom slikom „Vesela braća, kukala im majka“ — odlučili smo da se vratimo pripovetki kao formi. U svakom slučaju, onome što je nesporno pripovetka, koja je kao takva objavljena.

Zato ćemo vam danas u rubrici „Spasavamo zaborava bisere srpske kulturne baštine“ preneti dva kratka književna dela danas praktično zaboravljenog, a u stvari izuzetno značajnog sprskog pisca iz Bosne i Hercegovine, koji je živeo i stvarao tokom perioda austrougarske okupacije, kao savremenik Alekse Šantića, Petra Kočića, Jovana Dučića... Radi se o Svetozaru Ćoroviću, deset godina starijem bratu istoričara Vladimira Ćorovića.

Nazvati Svetozara Ćorovića zaboravljenim autorom verovatno će kod nekih izazvati negodovanje; napokon, ne postoji li od 1997. Ćorovićeva nagrada, koja se dodeljuje svake godine prilikom susreta pisaca u Bileći? Smatramo, bez obzira na to, da je u pitanju žalosna ali ispravna konstatacija, ne samo što se tiče opšte populacije, koja je nečitalačka, i kojoj ako neko nije poznat automatski prelazi u domen zaboravljenog (uvereni smo da bi, prilikom ankete, tek možda svaki dvadeseti žitelj Republike Srbije znao za njega), već i mlađe čitalačke populacije, koja po pravilu nije konzervativna, što se ne može reći za nagradu „Svetozar Ćorović“ (dovoljno je samo baciti pogled na njene dobitnike da bi to postalo jasno).

Ne radi se o tome da je Ćorović sam po sebi bio konzervativan, on je prosto živeo i stvarao u svom hercegovačkom miljeu, budući da je u Mostaru rođen i u Mostaru umro. Ovo prvo se desilo 29. maja 1875, mesec i po dana pre početka Nevesinjske puške čiji je krajnji i neželjeni ishod bila okupacije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske, a ovo drugo 17. aprila 1919. godine, četiri i po meseca nakon proglašenja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Tako je Ćorović, pisac i nacionalni kulturni i politički radnik, svojim životom simbolično obuhvatio ključni istorijski period svoje zemlje, onaj koji je presudno uticao na savremene odnose u njoj.

U rodnom gradu završio je osnovnu i trgovačku školu, a radove je objavljivao u raznim listovima, „Golubu“, „Luči“, „Nevenu“, „Otadžbini“, „Bosanskoj vili“, „Brankovom kolu“, bio aktivni član društva „Gusle“, koje je delovalo u Mostaru, dve godine radio kao urednik almanaha „Neretljanin“ (tada se to u našem narodu nazivalo „kalendar“), bio pokretač i urednik lista „Zora“ i saradnik „Naroda“. Bio je i politički radnik; tokom Aneksione krize 1908. izbegao je u Italiju, da bi pobegao od austrougarskih vlasti, a nakon što se vratio, bio je 1910. izabran za poslanika u Bosanskom saboru. Nakon izbijanja Prvog svetskog rata bio je uhapšen i interniran, potom mobilisan u vojsku i poslat u Mađarsku, odakle se 1917. vratio ozbiljno bolestan, od čega je naposletku i preminuo.

Desetak knjiga pripovedaka objavio je za života Ćorović, nekoliko drama, a od romana se izdvajaju „Majčina sultanija“ (1906), zatim „Stojan Mutikaša“ (1907), čiji je glavni lik siromašni seoski dečak koji postane bogati trgovac i zelenaš pogane naravi, potom „Jarani“, u kojem se bavio bošnjačkim stanovništvom tokom turbulentnog perioda kada se turski režim menjao za austrijski, te „Ženidba Pere Karantana“ (1905) i „Zulumćar“ (1913).

Prva pripovetka koju prenosimo danas je „Posvadbica“, čiji su glavni likovi dve mlade žene koje jutro nakon svadbe idu u posetu domaćinima, da pozdrave mladu i njenu svekrvu; u njoj je Ćorović vrlo lepo prikazao mentalitet neobrazovanog i neprosvećenog seoskog stanovništva, oličen u Mari i Jovanki, koje neretko ogovaranjem i opanjkavanjem drugih ispunjava svoje duhovne potrebe.

Druga pripovetka je „Latinka“, koja se bavi ljubavlju pravoslavca i katolkinje u Mostaru; u pitanju je delo slabijeg kvaliteta, naizgled na brzinu napisano, nedovoljno razrađene radnje i nerazrađenih likova, čiji su krajnji postupci potpuno neshvatljivi, pa se stiče utisak da je Ćorović propustio priliku da se ovom temom od velike važnosti za ondašnji društveni život Bosne i Hercegovine možda temeljnije pozabavi. Kažemo ondašnji, ali nažalost to važi i za sadašnji; vekovima su unazad etnoreligijske bračne granice u BiH neporozne, i sem tokom perioda SFRJ (a i tada u ograničenom obimu i mahom po gradovima), njihov prelazak je kroz istoriju bio sušta definicija anomalije, a čak i kada se odigravao, uglavnom ga je pratilo preveravanje, to jest, prelazak jednog partnera na drugu veru. Zbog toga i prenosimo „Latinku“, da bi barem nekome možda „došlo iz d****a u glavu“.

Posvadbica

Razdanilo se. Sipljivi mujezin sa Hadžibegove džamije tek što je ukujisao sabah, a već se čaršijom počelo razlijegati kravarevo podvikivanje kravama: „Huja-a, vuk te izio”, praćeno krupnim psovkama hamala ranoranilaca i neispavanih metlara, što čiste čaršiju. Alke na starinskim kanatima zvekeću, kanati se otvaraju, i čupave, neumivene domaćice ispuštaju krave, koje nesnosno mučući zastaju pred vratima, pa lijeno, polako kreću za ostalima na pašu. Mara Markanova, pošto ispusti svoju, ne htjede se vraćati u avliju. Ona je bila ne samo umivena i očešljana, nego i potpuno obučena. Obukla svoje najljepše ruho, čak i dibetli dimije, što joj ih Markan prije šest godina skrojio, i što ih nosi samo u crkvu o Hristovim praznicima, a obukla i kanicama izvezenu, lisičinom postavljenu ćurdiju, ne mareći što je ljetnji dan i što će se malo više oznojiti.

Mara izađe za kravom i lagano se prekrstivši, a to je red, kad se iz vrata izlazi, krenu niz čaršiju. Dimije malko pokupi u šaku, da joj tur ne mete testu i tu ruku zadrža na pojasu, a drugom je lagano mahala pored sebe, idući kao što se pristoji i ne okrećući se ni na koju stranu.

Kod jednih razlupanih vrata, na vrhu Krivoga Sokaka, zastade. Lagano kucnu alkom na njima i poče provirivati kroz ključanicu.

— Jesi li ti, Mare? — zapita iza kanata tih, šapatljiv ženski glas.

— Ja sam.

— Odavno te čekam. Bojala sam se da nećeš ni doći.

Iza kanata izađe malena, mršava ženica, sa licem prepunim pjega kao ćurkino jaje, a obučena lijepo kao i Mara. Obje se poljubiše. Raspitaše se za zdravlje, za dobro spavanje, potužiše se na kravara kako im je i opet pomuzao krave, i zajedno pođoše dalje...

Sinoć su bile obje na svadbi. Ženio se Luka Jagodić, a on im kao neki rod, pa ih pozvao. Kasno u noć razišle su se kućama, ne imajući čak dovoljno vremena ni da se narazgovaraju o svadbenim utiscima. Zato su jutros i uranile i pošle na posvadbicu: da vide mladu kakva je jutros i da sa svekrvom joj popiju kahvu.

— Boli li tebe glava? — zapita Jovanka (tako je bilo ime pjeguljino) Maru, osvrćući se oko sebe i pazeći da je kogod ne čuje.

— Boli bogme... — tiho odgovori Mara. — Boli puno.

— I mene, seko. Boli, boli, boli da prsne... On’lika huka...

Mara joj zagleda u oči i namignu.

— Da ti nijesi popila koju čašu više? — zapita.

— Jok... Đe bi ja to?... — dočeka Jovanka prijekorno kao uvrijeđena. — Nego da nijesi ti?

— Bože me ubrani i sačuvaj od toga!

Jovanka uspi gubicama i uzvi nosom naviše.

— A plaha svadba bila! — reče podrugljivo. — Plaha!

— Plaha! — reče i Mara i nasmija se.

— Nit’ se znalo ko pije, ni ko plaća ...

— I Bog od njih pusulu izgubio... Zaboravio ih i on!...

— Kako neće zaboravit’, kad su onaki!

Mara uzdahnu.

— Ništa im nije bilo u redu — reče. — Vjeruj mi, seko, ostala sam gladna... Čorba im smrdila nečijem, pilav im se skašio, a u červišu (staro srpsko predjelo od belog pilećeg mesa, nekada nezaobilazno o slavljima; prim. nov) našla sam crva...

Jovanka napravi kisjelo lice i strese se.

— Crva?

— Duše mi.

— Uh, kako si mogla... Ja bi’... Eh, fala Bogu, ja i tako červiša nijesam jela... Dva zalogaja svega sam okusila, pa bacila kašiku... Ni slasno, ni masno...

Mara pokupi dimije još više i hod udesi zgodniji, lakši.

— A jesi li viđela haljine na mladi? — zapita. — Jesi li viđela kakve su?

— Bruka!

— Fistan joj, tokorse, svilen, a nije svile ni viđeo... Ni boja mu ne valja... Crvena, seko, pa dreči, k’o da će bikove njome dražiti...

— Pa oni tetrejici niza nj’, k’o na sojtariji...

— A peši joj otpečeni, k’o da je malo gurava...

— Ja bi’ i rekla, da je malo gurava.

— Nije malo, nego puno!

Mara zastade.

— Pa jesi li viđela kako se poklanja?

— K’o šebek — upade Jovanka. — I nalik je na šebeka.

— Baš k’o i svekrva joj Stana.

Jovanka se zasmija i odmahnu rukom.

— Ostavi Stanu — reče. — Kad gođ mi pane na pamet, nasmijala bi’ joj se... Blazna jedna!... Svakoga lagodi!... A mrska mi, mrska...

— Mrska je i meni, ama šta ću?... — dočeka Mara živo. — Trefila se u rodu, pa trpi, dušo, Boga radi...

Razgovarajući se dođoše do Lukine kuće. Uljegoše u neveliku avliju, zasađenu mladim voćkama i samom paparosom, alkatmerom i fesliđenom. Između cvijeća su čeprkale nekolike kokoši i kočoperio se stari pijevac. Na avliji je stajala i Lukina mati Stana, stara, slabačka žena, „sama kost i koža”, što naši vele, i potkresavala voćke. Opazivši njih, naširoko raširi ruke i pođe im u susret.

— Poznaju se prave prije, pa uranile! — reče smješkajući se i tresući glavom. Baš vam, po stotinu puta, fala, kad me ne zaboravljate!

I Jovanka i Mara zagrliše se i poljubiše triput sa njome.

— A kome bi prije uranile, nego tebi, — kao prijekorno reče Mara. — Ko nam ima draži od tebe!... Ja baš velim Joki: „Hajdemo malo u naše Stane”...

— Jes’, veli mi Mara: „Hajdemo malo u naše Stane”, — upade brzo Jovanka, ne dopuštajući Mari da dogovori — „da vidimo mladu”... A ja velim: „Hajdemo, e je Stana k’o naša sestra...”

— Jakako nego sestra — veselo prihvati Stana, uhvativši ih za ruke. — Zar mislite drukčije?...

Pa ne prekidajući govora uvede ih u sobu i sjede ih na šiltu.

— Milko, Milko! — viknu blago vrteći se po sobi i kao tražeći nešto. — Hodi, srce moje, evo nam prija!...

Obje prije upiljiše očima u vrata i neko vrijeme gledahu u sam stari, žuti kanat, išaran sitnim jekserima. Dok se iza njega pojavi Milka, visoka, vitka, lijepa, zarumenjena, sa bujnom, neuređenom kosom i modricom ispod podvoljka.

— A-a, evo nam je! — zagrajaše obje prije, sko-čivši da se poljube s njome. — Evo naše ljepoti-ce!... Živa bila!... Živa bila!...

I tokorse branjahu se od njezina navaljivanja da ih poljubi u ruku.

— Evo moje golubice! — reče i Stana, poljubivši je u čelo. — Ovo je zlato moje!

Mara je pogleda.

— Bogme i jes’ zlato! — upade. — Sretna si i presretna, kad si se namjerila na tako čeljade...

Jovanka namignu na Maru i obje se nasmijaše.

— A kako si spavala? — zapita Milku.

Milka se poče uvijati kao šibljika, osmjehujući se. Ne odgovori ništa.

— Čini mi se, slatko — dočeka Mara. — Prvu noć slatko se spava.

— Eh, a što ti je kosa zamršena?

— A koluti ispod očiju?

— A modrica na grlu?...

Mlada se zastidi, pokri lice boščom i kao poplašena ptica odleti iz sobe.

— Postidiste mi je! — reče Stana meko. — Postidiste mi dijete.

Mara se nasmija.

— Ne smeta, nek se još malo zacrveni... Biće ljevša! — odgovori.

— Lijepa je ona i onako! — dočeka Jovanka gotovo oduševljeno. — Juče u onoj haljini bila je k’o upis... Velim ja jutros Mari: „Lijepa joj i haljina”...

— Ja, ona to meni veli, — upade Mara — a ja velim: „Baš lijepa. Lijepo je i sašiveno, pa i one trake niza nju i sve lijepo!...”

— Daj dva oka da je se nagledaju!

Stana, topeći se od miline, uze rubac pa ga poče vrtiti i gnječiti među dlanovima, okrećući se čas jednoj, a čas drugoj...

— Skupo smo i platili! — reče poluglasno. — Ama ne žalim!... Samo nek’ je bilo lijepo i u redu... Bilo je mnogo posla, pa ja, bogme, ne znam je li svak bio zadovoljan...

— Svak! — dočekaše obje u jedan glas. — Ko bi još mog’o bit’ nezadovoljan!

—... Ne znam, bogme... — nastavi Stana još tiše. — Sama nijesam mogla svukud doprijeti, pa ne znam kakva je bila kahva, kakvo je jelo...

— Sve lijepo! — dočeka Mara ozbiljno i otsječno kao vještak kakav. — Ne znam, seko, kad sam ti ljevše ručala ... Eh, červiš ti je bio červišom!... Lijep, lijep, lijep, ne može čojek da ga se najede... Velim ja Jovanki...

— Veli mi Mara: „Červiš valja”, ama ja velim: „Nije toliko ni červiš, koliko čorba i pilav...”

— I japrak (sarmice od zelja, u Hercegovini se tradicionalno prave od mlade zelene raštike, posebne sorte kupusa; prim. nov)...

— Sve lijepo!... — upade Jovanka. — Ni car ga nije mog’o ljevše ručat’ od nas... Ja, bogme, evo i danas sita, pa ne mogu da se mičem od sitosti...

— Bogme ni ja... — prošapta Mara razvlačeći.

Pa duboko uzdahnu:

— Ah, da mi je i danas ’nako ručati!

Latinka

Svi su je zvali lijepa Mara.

Ama nije to da je ona bila lijepa, kao što su lijepe i druge cure, nego je to bila baš prava pravcata vila — pa eto ti...

Oči joj kao trnjine, usta kao pârom prorezana, a obraščići kao da su joj mlijekom naliveni, pa se još zarumenili čisto kao da su joj se dvije ružice rascvale na njima. A stas? E, to se beli opričati ne može, nego treba viđeti pa da čovjeiku pamet stane i da ne digne oči s nje. Ama, brate, to ti je prava sevlija. A kad ona prošeta kroz čaršiju, nije drukčije, nego se polome i stari i mladi! I baš bi se mogla udati u našu najbolju kuću u Mostaru, da joj samo jedno nije falilo, pa se zbog toga niko nije smio usuditi da je zaište, makar svi za njom i trčali, jer je ona bila — latinka.

Zbog toga je mnogi i mnogi uzdahnuo ali nije fajdilo... I tako, pored sve njezine ljepote, ne bi se o njoj više ni riječi progovorilo, da se ne desi nješto što je čitav Mostar uzbunilo.

Božo gazda Petrov, jedan od najljepših i najfinijih mladića u Mostaru, ugledao jednom ovu latinku — onako malo iz bliže, pa se mladić čisto promijeni. Prije bijaše veseljak, šaljivčina, ništa mu draže ne bijaše od džumbusa, a otkad nju ugleda, ama ni da mu čuješ riječi iz usta.

Sjedi taj momak po čitav dan pa se samo misli i misli, a mi opet govorimo i premišljamo koji mu je belaj? Njeki vele ovo, neki ono, ama svi smo rekli da ga je omanđijala.

Dok jednom puče glas po Mostaru:

»Božo ide latinki.«

E tada da viđeste čudo!

Ama nije to drukčije nego i malo i veliko govori samo o Boži. Makar đe bilo ako si zatek'o dvije žene, odmah si znao da ćeš čuti kako o njemu govore...

— Znala sam ja da to nije čis' pos'o. Momak ko trijes' zdrav, pa eto kakav dođe! Nije nego ga ona nesretnica baš omanđijala.

— A znala sam ja davno da on gleda nju.

— Pa joj je dao i prsten.

— Jes' i prsten.

I svi tako, te tako, dok jednom dođe i do ušiju gazda Petru. Starac umalo ne posrnu od čuda kad mu to reče baba Anica.

— Ama vi lažete! Nije moj Božo taki, dere se stari.

— Bogme jes' baš taki, moj Petre, nego ti njega kako gođ odbi od nje, jer ako ostane 'vako, eto ti latinke u kuću...

— Šta? Zar u moju?

— U tvoju, u tvoju, moj Petre, nego ti gledaj pa ako možeš pomrsi đavolu konce.

— Ama kako ću?

— Lijepo, lijepo. Oženi ti njega odmah, pa eto ti. Ima ti on ovđe prilika baš krasnijeh pa sve da izabira kao jedan po jedan. Eto ti moje Milke, pa Stakića Soke, pa Pršutove Gaše, sve su ti to đevojke da ih ni u Sarajevu nema takijeh...

I tek pošto baba Anica ode, stari se Petar osvijesti. Siromah starac! Ni pomislio nikad nije na tako što, pa eto kako se desi... I ta latinka baš nikog drugog da ne zamanđija nego njegova Božu...

I tako je starac premišljao gotovo puna dva sahata, a ne zna šta će raditi... Da okrene onako — rđavo, da okrene onako — rđavo, biva baš nije drukčije nego da učini kao što mu reče baba Anica, pa što gođ veliki i milosni bog naredi...

Pa tako mijenjajući cigar po cigar čekao je on Božu, dok jednom evo ti i njega pa se sav zacrvenio ko kukurijek.

— A đe si ti bio? pita Petar.

— Pa... bio sam u šetnji.

— A kakva ti je sad šetnja?

— Pa kad se nema posla ne znam šta ću drugo.

— Ne znaš, ne znaš, a znaš tražiti latinke, aj?

— Nijesam ja...

— Šta ni'jesi? Misliš ti ja to ne znam? Bre, velim ti ja okani se ti đavola, jer ću ja okrenuti drukčije, jesi li čuo?

Božo je šutio.

— Zar hoćeš pod staras' da me obrukaš, aj?

— Neću.

— Pa što iđeš latinki?

— Pa... tako.

Starac se bijaše baš naljutio pa skoči.

— A šta ćeš ti reć tako i ovako? Rekoh ti ja. momče, okani se ti nje, jer će drugo bit'...

— Ne mogu.

— Ne možeš?

— Volim je pa ne mogu. Ubi me, zakolji me, učini od mene šta hoćeš ali me samo nemoj odbijati od nje.

Starac se zapanjio od čuda.

— Zar tako, jadan sinko?

— Tako.

— E onda ti velim, nećeš je uzeti pa makar šta bilo. Ja ću ti sutra isprosit' Milku Aničinu pa se ženi...

I starac ljutito iziđe iz sobe, a Božo ostade sam samcit ne znajući ili je na nebu ili na zemlji.

Ponoć je bila prevalila kad je zaspao.

Sutra dan, baš kad je lijepa Mara nešto pjevala za đerđefom vezući sitan vezak, dok uljeze Božo pa ni dobro jutro ni pomoz bog, nego sjede pored nje na sanduk.

Ona skoči, ali kad ga ugleda vrisnu:

— Šta ti je? Kakav si to?

— Ne pitaj.

— Šta je, za boga?

— Ama šta je?

— Otac je čuo za sve.

Mara poblijedi.

— Čuo je, pa veli ako te uzmem da će me oćerati iz kuće. On hoće da mi još danas prosi Milku Aničinu.

— A šta si mu ti rek'o?

— Ja... ja sam mu rek'o da ću samo tebe.

— I on ti zaprijetio?

— Jes'.

Mara se jednako mijenjala u licu. Čas je blijedila, čas je crvenila. Sjela je opet kraj đerđefa, pa ga otisnula od sebe...

— Pa šta sad misliš? — zapita ga.

— Da idem od oca.

— Ti?

— Jes', da idem, pa neka me proklinje koliko hoće.

Mara opet skoči.

— Pa zar da na našem porodu leži očina kletva?

— Neka leži.

— Božo, ja te neću.

— Maro.

Ona stade pred njega.

— Ja te neću, to ti rekoh! Otac će prokleti i tebe i mene i đecu našu. Svijet će nas ostaviti i mi ćemo se unesrećiti.

— Nećemo!

— Ja ti rekoh. Ti se lijepo vrati ocu pa ga zamoli da ti oprosti i neka ti isprosi Milku, a meni što bog da.

Božo je pogleda.

— Šta, zar...

— A ja ću ti opet ostati vjerna, niti ću više poći ni za koga. Kunem ti se bogom!

Božo pođe, pa zastade. Premišljao je.

— Maro, govoriš li to ozbiljno? — zapita je.

— Ozbiljno.

— Onda zbogom, Maro!... Zbogom!

I on izleti na polje kao bjesomučan.

Do pet dana bili su Božini svatovi. Zaista to bijahu pravi srpski svatovi kakve je Mostar rijetko kad zapamtio.

I dok su se ovi veselili i pjevali, dotle su drugi vadili mrtvo tijelo lijepe latinke iz valovite Neretve...

(P. L.)