Tajna velikog pisca: Branko Ćopić se 19 godina dopisivao sa udatom učiteljicom Marijanom Babić

Srpski pisac gajio je platonsku ljubav prema učiteljici koja je bila 18 godina mlađa od njega

Branko Ćopić, srpski je pisac rođen 1. januara 1915. godine, poznat po brojnim romanima - "Bašti sljezove boje" "Doživljajima Nikoletine Bursaća", kao i onih za decu, "Orlovi rano lete", "Bitka u zlatnoj dolini", kao i "Magareće godine".

Ipak, ovaj veliki pisac nadaleko je bio poznat ne samo po svojim delima, već i kao veliki romantičar, te i ne čudi činjenica da je imao platonsku vezu sa učiteljicom Marijanom Babić iz Dubrovnika kojoj je često pisao romantična pisma.

Preporučujemo

Ćopić i Marijana su, posle slučajnog susreta, 19 godina održavali neobičan odnos pismima u omotnicama sljezove boje.

- Draga drugarice Marijana, već sam vam prilično zaboravio lik i baš mi je žao što nemam vaše fotografije. Da vas je tražim možda bi bilo malo neuobičajeno i čudnovato, a još ako to vaš muž shvati, možda još i da me upuca. S lovcima se ne treba šaliti - deo je pisma koje je Branko Ćopić pred kraj 60-ih godina poslao mladoj dubrovačkoj učiteljici.

Odnos između 50-godišnjeg pisca i 18 godina mlađe učiteljice, prema svemu sudeći, ostao je isključivo na nivou romantičnih pisama i tek nekoliko kraćih susreta unutar dubrovačkih zidina. Ćopić je, pritom, Marijani svoju naklonost iskazivao na vrlo diskretan način. Sveukupno joj je poslao 56 pisama i nekoliko desetina razglednica.

- Sjećam se da mi je jednom pokazala kutiju s cipelama do kraja ispunjenu njegovim pismima - objašnjava Vladimir Kuljača, novosadski novinar i književnik, koji je sasvim slučajno saznao za platonsku ljubav svoje tašte Marijane Babić.

To se dogodilo početkom 70-ih kada je kao mladi novinar u potrazi za nesuđenom ljubavi svoga oca doputovao u Dubrovnik. Kuljača je još kao srednjoškolac od strica saznao da je njegov otac, koji je u to vreme bio načelnik Doma jugoslavenske narodne armije, kao mladić bio zaljubljen u jednu Dubrovčanku. Posle prekida veze napustio je grad i zauvek se preselio u Vojvodinu. Kuljačin otac nikada nije spominjao svoju bivšu ljubav, ali je mladi novinar od strica izvukao dovoljno podataka da krene u potragu.

Stroga učiteljica

U Dubrovniku nije pronašao tatinu bivšu devojku, ali je upoznao njezinu sestru, koja mu je rekla da se očeva velika ljubav odavno preselila u Ameriku. Ta sestra zvala se Marijana Babić. Kuljača se vrlo brzo sprijateljio sa strogom direktorkom Ženskog učeničkog doma u Dubrovniku. Često ju je posećivao, dugo s njom razgovarao, a u jednom takvom druženju upoznao je Marijaninu kćerku Jagodu s kojom se kasnije venčao. Njegova žena Jagoda dobila je ime upravo po partizanki iz Ćopićeve poeme "Grob u žitu". Posle nekoliko godina punica je svome zetu otkrila tajnu koju je godinama skrivala od ostatka porodice.

- Rekla mi je da moramo da razgovaramo. Izvadila je nekakvu kutiju i ispričala mi sve o svom odnosu s književnikom Brankom Ćopićem - prepričava Vladimir Kuljača.

Razgovor je trajao satima. Marijana mu je detaljno prepričala njihov prvi susret i dala mu na uvid sva Brankova pisma. Poverila mu je na čuvanje 4 pisma, koja je primila 1966. i 1967. godine, a ostalih pedesetak ostavila je kod sebe. Kuljača ih je čuvao više od 30 godina, a onda je odlučio da snimi dokumentarni film

Prvi susret

Marijana Babić, kojoj je pravo ime bilo Marija Ana, početkom šezdesetih godina radila je kao učiteljica u jednoj dubrovačkoj osnovnoj školi. U maju 1963. godine sa svojim razredom je otputovala na izlet na slapove Krke. Učiteljica je s decom sela na večeri, a za susednim stolom sedeo je jedan od najpoznatijih pisaca u zemlji.

Uzela je salvetu, na njoj napisala nekoliko stihova Dobriše Cesarića: "I teče, teče jedan slap…". Salvetu je dodala Branku Ćopiću i provocirajući ga doviknula: "Vi pesnici često ženama pišete stihove na salveti. Mislite da to kod svake pali. E, kod mene nije takav slučaj". Branko se zacrveneo i zaćutao. Učiteljica je naglo ustala i počela da recituje njegovu poemu "Grob u žitu". Tako je izgledao njihov prvi susret.

Sledeći susret se dogodio 3 godine kasnije na Tjentištu, na livadi neposredno uz spomenik partizanskim borcima stradalima u bitki na Sutjesci. Marijana je ponovo vodila školarce na izlet, a Branko Ćopić je na spomen-području iz Drugog svetskog rata s književnikom Skenderom Kulenovićem učestvovao na snimanju za beogradsku televiziju.

Marijana je drugi susret s Ćopićem opisala ovako: "Nikada neću zaboraviti taj dan, kada je Branko trebalo da putuje za Beograd, ali je satima zadržavao celu televizijsku ekipu jer je hteo da se pozdravi sa mnom".

Tada mu je konačno ostavila svoju adresu. Prvo pismo primila je nekoliko dana nakon povratka u Dubrovnik.

- Draga drugarice Marijana, očekivao sam da ću vas videti ono jutro kada sam polazio s Tjentišta, ali vas nije bilo. Tako otputovah, a da se ne pozdravimo. Bilo mi je zbog toga istinski žao. Žao mi je i danas. Odavno se nisam susreo s jednim tako osećajnim i dragim čitaocem. To bih vam rekao i usmeno da tu nije bio prisutan vaš muž. Ni muževi ni žene ne umeju da primaju komplimente upućene njihovim bračnim drugovima. Sasvim razumljivo. Da sam na mestu vašeg muža, ja bih svakom vašem obožavatelju izlio čitav jedan gradski vodovod na glavu da se rashladi. Pozdravlja vas više nego srdačno, vaš Branko Ćopić - pisalo je u prvom Brankovu pismu.

Marijana mu je odmah odgovorila. Sledeće Brankovo pismo primila je posle 6 meseci. Književnik je tada bio bolestan, boravio je u Splitu, gde je odseo u hotelu Metropol.

- Tu mi je sasvim lepo. Hteo sam da dođem u Dubrovnik, ali kod vas nema dovoljno sunca, u tim vašim zidinama. Ipak ću možda u februaru navratiti ako se budem bolje osećao. Sećam se razgovora s vama na Sutjesci. Posebno mi je milo što su vam se dopale moje pesme - pisao je Ćopić.

"Pismo odmah uništite"

Brankova pisma su bila dozirana, s jedne strane nežna i romantična, ali i puna obzira prema udatoj ženi i majci dve devojčice.

- Najmilija prijateljice, čim vas se setim, na usta počnu da mi naviru sve samo nežne reči. Vi mi lično ne dajete povoda da vam se tako obraćam, pa se bojim da moje pismo slučajno ne padne u neke neželjene ruke, da vam ne načinim komplikacije - navodio je pisac.

Svoja pisma je zato često završavao rečima: "Pismo, naravno, odmah uništite".

Branko Ćopić je dubrovačku učiteljicu upoznao kada je bio već 12 godina u braku sa Bogdankom Cicom Ilić, a Marijana je bila u braku s jednim priznatim Dubrovčaninom. To je bio osnovni razlog zbog čega su krili svoj odnos. Bez obzira na to što on nikada nije prešao na neki drugi nivo, nego je ostao isključivo na nežnim rečima i komplimentima, Branko i Marijana ipak su živeli u vremenu kada se i pristojna reč mogla protumačiti kao preljuba. Zbog toga su se dopisivali u tajnosti.

- I danas osećam njegovu ruku na svom ramenu dok šetamo Stradunom. S kamenih ploča ponekad zasja uspomena na Brankov lik. Od njega sam puno naučila i uvek ću ga voleti. Zahvaljujući Branku proširila sam potrebu za dobrotom, plemenitošću, ljubavlju i sigurnošću - izjavila je u dokumentarnom filmu Marijana Babić.

- Ćopić joj je često spominjao probleme koje je imao s ondašnjim političkim sistemom. Znam da joj je u nekoliko navrata dao do znanja kako je potpuno razočaran - zaključuje Vladimir Kuljača.

(Telegraf.rs/Nezavisne.com)