Potresna pripovetka Ruže Vinaver, majke našeg slavnog pesnika i bolničarke tokom Balkanskih ratova

Kada se govori o junacima Oslobodilačkih ratova, mahom se priča o muškarcima, ratnicima, dok su žene, u ovom slučaju bolničarke, u senci, iako nisu ništa manje hrabre bile; pružila nam se prilika da, uz spasavanje od zaborava jednog bisera naše kulture, odamo počast i zahvalnost tim ženama, da ispravimo istorijsku nepravdu

Značaj Stanislava Vinavera, pisca, pesnika, esejiste, prevodioca i novinara, za srpsku književnost prve polovine 20. stoleća gotovo je nemoguće prenaglasiti, ne samo zbog njegovih sopstvenih dela, među kojima se izdvaja „Pantologija novije srpske pelengirike“ (da nabrajamo sve bitno što je napisaon nećemo, nešto ćemo smetnuti s uma), već i zbog njegovog majstorskog prevodilačkog rada.

Preporučujemo

Ako vam kažemo da je upravo on autor prvih i najboljih srpskih prevoda dela poput „Doživljaja dobrog vojnika Švejka u svetskom ratu“ od Jaroslava Hašeka, „Gargantue i Pantagruela“ od Fransoe Rablea, „Alise u zemlji čuda“ od Čarlsa Latvidža Dodžsona i „Doživljaja Toma Sojera“ od Marka Tvena — to bi trebalo da bude dovoljno da se shvati koliki je njegov doprinos razvoju naše kulture.

On svakako nije jedini Jevrejin koji je tokom prve polovine prošlog veka dao ogroman doprinos na tom polju, već smo pisali o Geci Konu, legendarnom srpskom izdavaču, ali baš je utoliko strašnija izdaja naših malobrojnih izroda koji su tokom Drugog svetskog rata sarađivali sa okupatorom na „projektu“ istrebljenja tog naroda, a koje danas izvesne grupe pokušavaju da rehabilituju, predstavljajući ih kao spasioce srpskih izbeglica iz tzv. NDH, mada su isti ljudi istovremeno nemo posmatrali i čak pomagali Nemcima u primeni formule „sto za jednog“.

Spominjemo ovo zbog toga što je majka Stanislava Vinavera, Ruža, stradala 1942. u dušegupki, dok je njen sin, kao rezervni oficir Jugoslovenske kraljevske vojske, dopao nemačkog zaboravljeništva i čitav rat proveo u logoru kod Osnabrika, preživevši samo zahvaljujući oficirskom statusu (preminuo je 1. avgusta 1955. u Niškoj Banji).

Bio je to ovom preobraćeniku u pravoslavlje četvrti rat u kojem se borio za srpski narod, sa kojim se identifikovao uprkos drugačijem poreklu (poput mnogih drugih, poput Branislava Nušića, to jest Cincara Alkibijada Nuše): dobrovoljac i poručnik Đačkog bataljona tokom dva Balkanska i Prvog svetskog rata, često ubrajan među 1.300 kaplara, mada nismo sigurni koliko je to tehnički tačno, učesnik svih najvažnijih bitaka, smatran herojem od strane svojih saboraca — peške je poput mnogih prešao Albaniju tokom golgote, nakon toga po nalogu srpske vlade u savezničkim zemljama držao predavanja o Srbiji, išao na diplomatske misije (u Petrograd je stigao mesec dana nakon Februarske revolucije, pa je imao prilike da svedoči svemu što se dešavalo), i rat završio sa činom potpukovnika.

Ali bio je to četvrti rat i Ruži Vinaver, supruzi lekara Avrama Josifa Vinavera, rođenog i obrazovanog u Varšavi, koji se sa suprugom, da bi izbegao strašne pogrome i diskriminaciju Jevreja u ondašnjoj Ruskoj imperiji (u okviru koje se nalazila njegova rodna Poljska, protivno njenoj volji i trpeći tzv. rusifikaciju, o kojoj je i Tolstoj pisao), preselio u Šabac, u kojem se 1. marta 1891. rodio njihov sin Stanislav, i u kojem odnedavno postoji Vinaverov trg (bravo za šabačke vlasti). Avram je doneo rendgen u Srbiju, blagodareći svom poznanstvu sa Vilhelmom Rendgenom, i to upravo u ovaj grad, tako da je zvanični podatak, da je prvi rendgenski snimak kod nas bio snimak šake kralja Petra, netačan.

Avram se tokom Oslobodilačkih ratova brinuo o ranjenicima i obolelima od zaraznih bolesti, pa je 1915. kao upravnik III rezervne bolnice u Valjevu i sam oboleo od pegavog tifusa, i naknadno preminuo u Đevđeliji tokom povlačenja, gde je po sopstvenoj želji sahranjen u zajedničkoj grobnici, zbog čega pripovetka Ruže Vinaver koja upravo sledi dobija još strašniji kontekst.

Dugo smo se dvoumili da li da je svrstamo u rubriku „Spasavamo zaborava bisere srpske kulturne baštine“, i napokon smo prelomili. Tekst pred vama ima sve karakteristike pripovetke („kratke priče“, kako se danas češće kaže), doduše nešto kraće nego što je uobičajeno (blizu je hiljadu reči, što se obično uzima kao neformalna granica), i premda je očigledno inspirisana istinitim događajem te herojstvom i mučeništvom jedne stvarne „milosrdne sestre“, tako je napisana da je bukvalno sve u njoj fikcija, sem činjenice smrti izvesne Danice Jovanović, čije ime tek na kraju saznajemo.

Još tri razloga postoje zbog kojih „Na mrtvoj straži“ od Ruže Vinaver tretiramo kao pripovetku i zaboravljeni biser srpske kulturne baštine, i zbog čega je prenosimo. Prvo, zbog toga o čijoj se majci radi, zato što iver ne pada daleko od klade. Drugo, zbog toga što smo ubeđeni da ovo što ćete upravo pročitati nikada više nigde nije štampano nakon 25. decembra 1913. po starom kalendaru, na pravoslavni Božić, kada se pojavilo u broju 40 specijalizovanog lista „Balkanski rat“, čiji je vlasnik i urednik bio gospodin Dušan Mil. Šijački.

Treće, kada se govori o junacima Oslobodilačkih ratova, mahom se priča o muškarcima, ratnicima, dok su žene, u ovom slučaju bolničarke, u senci, iako nisu ništa manje hrabre bile; pružila nam se prilika da, uz spasavanje od zaborava jednog bisera naše kulture, odamo počast i zahvalnost tim ženama, da ispravimo istorijsku nepravdu, što je prilika koju nismo želeli da propustimo.

Uzgred, postoji i pesma Alekse Šantića istog naziva, „Na mrtvoj straži“, koju smo na dnu priložili kao bonus, dok je nekoliko decenija ranije, tokom Srpsko-turskih ratova, Đura Jakšić izradio sliku „Odmor posle boja“, koja se naziva i „Noćna straža“. Uživajte.

(Napomena: Tekst, kao i uvek, prenosimo u integralnoj verziji. Dakle, tačno onako kako je napisan, u skladu sa ondašnjim govorom i ondašnjim pravopisom, ili nedostatkom istog.)

Na mrtvoj straži

— Ruža d-ra Vinavera —

... Sunce diže polako i oprezno tešku zavesu praskozorja i sumaglica i, kao Mefistofel željnom i obamrlom od čežnje i ljupke radoznalosti Faustu, ukazuje nadzemaljsko priviđenje: brda sa dijademom snega, što se cakli i presijava bezbrojnim dijamantskim šarama.

U vazduhu paučinasto inje leprša se i zakačuje se, na još zelene stabljike mladog i do skora bujnog drveća.

Na krovu niske i dugačke zgrade, gde su poređani mnogi kazani, kao da su polegale bele ovce, čije je runo istkano od snega i leda. Od gore pada ni to pahuljica, ni to kaplja: prvi predznak svirepe vejavice, koja će zavejati ceo prostor, ljude, biljke, puteve i staze.

Stud je, stud...

Zima.

Ali ovde je vrućina, u toj prostranoj, visokoj sobi sa poređanim krevetima i velikim stolom kod prozora.

Do skora je tu zvučao zvonak smeh bezbrižnih regruta, kad umorni i zamoreni legali su da otpočinu posle vežba i marševa. Al’, u duši onih, koji su se sad prućili ovde kao ukočene prilike ravnodušnosti, otvara se perspektiva koja im pomalja i ukazuje onakažena šrapnelima telesa, put klizav i okoreo kojim se valja probiti, avet gladi na koju se ne sme obraćati pažnje. I tresu im se udovi, i cvokoću im zubi, i grči se telo.

Ona, milosrdna sestra, naže se iznad jednog od njih.

— Zar ti je zima?!...

Vidljiv prevod svesti, koja joj viče u duši:

— Opet on ima vatru...

Otvaraju se široko dvokrilna vrata, i ona dugačka, uzana, platnena ložnica zadržava se pored kreveta.

— Broj 17 dole, na špricanje!

Broj 17! Baš onaj, koji od groznice ne može da prozbori ni reči.

Njegove upale oči očajnički i jezivo prelaze sa sestre na bolničare, koji, bez ceremonije, skidaju pokrivač i dižu ovo čovečije telo, što drhti i strepi.

— Opet nešto novo!

Nove muke! Nova neizvesnost?! „Njoj“ je toliko žao! Ali se savlađuje. I kao da je čula nečujni šapat njegove duše, odgovara blago, hrabri ga:

„— Nije to ništa! Posle špricanja biće ti sasvim dobro!“

Njegove oči još mole i preklinju.

— Sićiću s tobom dole...

— Nosite me!... šapće mirno bolesnik.

Već gotovo od samih vrata, odvuče je isprekidani šapat onog bednika, čiji je vrat, pun čireva, potpuno ukočen od fačli i gaze.

— Ja bih palačinku!

Kao tamo na polju pahuljice snega, tako i ovde, iz sviju kutova, lete pahuljice molbi i traženja.

— Limonadu!

— Da mi skinu gips!

— Pomorandžu!

— Da me puste kući!

Da li će sve da zapamti, i može li sve ispuniti?...

Dole već sve gotovo:

Rame je obnaženo, naslonjeno na stočić, iza zlatnih naočari lekar posmatra mesto gde će ubosti iglom.

Tihe suze kotrljaju se po licu onog, koji ne misli na budućnost oporavljenja, no se straši sadašnjosti koja će da mu pričini neznani bol. „Ona“ ga gladi po kosi, miluje po obrazu, muca neke reči pune ohrabrivanja.

Ali oseća da je steže obruč sažaljenja, da je davi, kao neki zagušljivi dim formalina — saučešće.

I počinje da jeca, zajedno s njim.

— A vi, da se sklonite odavde!

Udaljuje je gruba opomena lekara.

Da, lekar ima pravo.

Ona ne može više.

Izlazi gotovo besvesno, ali, iz ovoga sunca ljubavi baca još jedan zračak:

— Budi mi junak Dušane, samo se malo pretrpi!...

Kao što se sa brdskog visa vidi veliki komad okoline, ona sad jasno vidi koliko je dužnosti još čeka.

— Sad će prvo da popusti zavoj Ranku... Da donese sutlijaš Andri... Da izmeri puls... Da izradi listu...

U ovom velikom, hladnom, mračnom hodniku gde nema kreveta i bolnih lica, ni sjajnih peana, ni sterilizacionog aparata, ona nešto poče misliti o sebi.

Malko je kanda umorna od sinoćnjeg nespavanja kod samrtnika, malko je kanda klonula od jutrošnjeg presvlačenja tolikih kreveta. I jutros kanda nije još doručkovala.

Ne, ne, sad će gore, još ima puno posla.

Ali noge klecaju, oči joj zapljuskuje potok suza, i ona, drhteći, otvara vrata male sobe, iz koje dopire zapevka, i, nalik na životinjsko urlikanje, lelek mlade žene, koja njihajući se kao vrba, posmatra svojega vojna.

„Ona“ i tu nalazi posla. Gleda da li kandilo dobro gori, popravlja vojniku crno posmrtno kapče, da se ne bi video krupan šav od sinoćnje sekcije, namešta venac, koji je jutros isplela od nasmejano-zelenog šimšira. I grli ucveljenu.

— Sudbina je, draga. Čuvali smo ga svi, ali se nije moglo. Odi malo sa mnom, ogrej se, smiri se...

Tek sad, posmatrajući promenjeno lice onog, koji je još pre nedelju dana pozdravljao osmejkom i očima punim nade, sestra se seti da juče, kad mu je toliko puta prala usta, zaboravila je da sebi opere ruke, i da je danas osetila na obrazu otrovne kapljice tuberkuloznog šlajma, kad je dodavala Petru malu, ručnu pljuvaonicu.

Sve zaboravi da se čuva, jer uvek neki novi posao, a oni su tako bedni, tako im neprestano potrebuje njena pomoć...

Ali sudbina zgrabi žrtvu požrtvovanja.

Pre neki dan dobila sam plakatu sa crnim okvirom:

——————————————————

DANICA JOVANOVIĆ

preminula je noćas posle kratkog

ali teškog bolovanja od nesretne

boljke dobivene negujući ratnike

u vranjskoj bolnici

——————————————————

Pade neustrašimi i hrabri stražar na svojoj mrtvoj straži!

+ BONUS

Na mrtvoj straži

Aleksa Šantić

Svu noć oštra mećava mela

Ne znaš puta, ne vidiš sela

Kamen je puco, s mraza plako

Cviljelo gorom drvlje svako...

On nijem beše kao čelik,

Prisluškujući, gord i velik...

I svanu... Svuda smet do smeta,

Vrane se kupe na drveta...

On još, na visu gora stari’,

Sa puškom čeka i stražari...

Ogrnut mrazom mrtav, ledan,

Stoji... I, eno, ko stup jedan,

Srebrn i sjajan, s vrha gore

Podupro plavo nebo Zore...

(P. L.)