Tužna, najtužnija ljubavna priča Milutina Bojića i njegove Radmile u jeku rata i "Plave grobnice"

Iako se zna o njegovom stvaralaštvu, nije mnogo poznato o njegovom ljubavnom životu, a prema pojedinim izvorima, Milutin Bojić je "nesumnjivo bio miljenik žena"...

Milutin Bojić je poživeo samo 25 godina, ali je ostavio neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. Njegova zbirka "Pesme bola i ponosa", koju je objavio u Solunu, svojevrsni je i verodostojni prikaz srpske patnje u toku Prvog svetskog rata.

Preporučujemo

Pesmom "Plava grobnica" za sva vremena je ovekovečio viziju ostrva Vido i Jonskog mora i njihovu povezanost sa srpskim narodom, lično gledajući spuštanje velikog broja tela u morske dubine. U toku snažnog pesničkog zanosa napustio je ovaj svet, preminuvši 1917. u bolnici u Solunu. Bio je sahranjen na vojnom groblju na Zejtinliku, a pet godina kasnije njegovi posmrtni ostaci su preneti u porodičnu grobnicu na Novom groblju u Beogradu.

Međutim, iako se zna o njegovom stvaralaštvu, nije mnogo poznato o njegovom ljubavnom životu, a prema pojedinim izvorima, Milutin Bojić je "nesumnjivo bio miljenik žena"...

...Ali, samo jednom je osetio pravu, istinsku ljubav, a to se desilo sa Beograđankom Radmilom Todorović. Kako je ona sama pričala u ispovesti listu "Vreme" 1927. pesnik ju je zavoleo "snažno i najednom, kako je to i odgovaralo njegovom karakteru".

Upoznali su se na igranci u "Građanskoj kasini". Ona je u to vreme bila učenica sedmog razreda gimnazije, dok je mladog pesnika već "bio" glas bliskog "prijatelja" beogradskih glumica. Zbog toga su Radmilini roditelji na sve načine pokušavali da spreče ovu vezu. Nisu dozvolili svojoj kćeri ni da pođe na premijeru njegove "Kraljeve jeseni", ali, ova je ljubav, uprkos zabranama, a možda baš zbog njih, nastavila da cveta, i trajala je do poslednjeg trenutka života Milutina Bojića.

- Bio je sentimentalan, neobično nežan, pažljiv i ponekad detinjski raspoložen… Zavidljivi drugovi su me savetovali: “Šta ćeš s Bojićem, on se druži s glumicama!” Nisam tome obraćala pažnju, postidelo me je nešto drugo. Šetajući Kalemegdanom sretosmo Skerlića. Poznavao me je još kao devojčicu, pa s osmehom “pripreti” Milutinu: ‘Ostavi ovo devojče na miru!’ - govorila je Radmila o svom Milutinu.

Kad su počela ratna pustošenja srpske prestonice 1914. godine, Todorovići su morali da se presele u Kragujevac, gde je Milutin često dolazio, moleći boga da svoju ljubav sretne na ulici. A kada god bi mu to pošlo za rukom, molio ju je da se sa njim vrati u Beograd, što ona nije smela.

Muče me tvoje oči nikad stalne,

Čas smrtno crne, čas ko osmeh nežne,

Čas modro plave, zeleno opalne,

Kristalne i meke kao pahuljice snežne.

Njihova romansa se uglavnom odvijala preko pismama i pesama, a retko u zagrljaju.

Uspeli su da se vere uprkos tragediji Prvog svetskog rata. Međutim, nastupila je strašna 1915. Na golgotu preko Albanije sa srpskom vojskom pošao je i Milutin Bojić. Domogao se Krfa, odakle je otišao u Solun gde je oslobođen vojne obaveze. Ali, baš tu se razboleo od spore, ali neizlečive bolesti, stigavši prethodno još samo to, da ispeva svoje čuvene stihove bola i ponosa, i među njima "Plavu grobnicu":

Stojte, galije carske,

sputajte krme moćne,

gazite tihim hodom.

Opelo gordo držim u doba jeze noćne nad ovom svetom vodom.

Kada je zbirka solunskih pesama Milutina Bojića bila već odštampana, u Solunu je izbio veliki požar. U vatri koja je uništila pola grada, izgorela je i Bojićeva zbirka "Pesme bola i ponosa". Preživeo je samo jedan fragment koji je on poslao verenici Radmili. Radmila je kasnije pričala da joj je dragan slao pisma uz koja je bio redovno po jedan njegov sonet, neobjavljen, za nju samo napisan.

Milutin Bojić se susreo sa svojom verenicom 1916. godine. Uspeli su da otputuju u Nicu u kojoj su proveli čitav mesec, za njih, kako će se ispostaviti, medeni mesec. Onda je on morao da se vrati u Solun. Odatle je Radmili uskoro stiglo pismo u kome stoji:

- Teško sam oboleo. I duša mi je bolesna, i ponos, umorni su kao i telo. Da, ja vrlo dobro vidim svoj kraj: nema mi možda ni godinu dana - poručio joj je Milutin.

Da bi utešio verenicu naredne, 1917. godine pisao joj je drugačije, da hoće da se vrati u vojsku ili da ga pošalju u Francusku na školovanje. Međutim, 8. novembra Radmili je u Nici stigla strašna vest - da njenog Milutina više nema...

(Telegraf.rs/Vreme)