"Oblak u pantalonama" i neuzvraćena ljubav Majakovskog prema neukrotivoj Mariji

Majakovski se odmah zaljubio u Mariju, i to bolno i strastveno

“Oblak u pantalonama” poema je ruskog književnika i pesnika Vladimira Majakovskog. Napisana je 1914. godine, a prvi puta objavljena 1915. Njen originalni naslov bio je “Trinaesti apostol”, što zapravo veoma dolikuje sadržaju poeme, ali pesma je morala da bude preimenovana zbog cenzure i hapšenja koje je pretilo pesniku, ali i izdavačima u predvečerje Revolucije.

Pesma sadrži sve odlike književnog pokreta futurizma: nejednake stihove, moderan jezik, nabacane misli, neobične rime i isprekidani ritam. Smatra se zato jednim od prvih i najznačajnijih dela ruskog futurizma.

Glavna okosnica ove poeme je (nesrećna) ljubav Majakovskog prema Mariji, kojom započinje i zvršava ova poema. Marijin lirski subjekt temeljen je na stvarnoj ženi, Mariji Denisovoj, koju je Majakovski upoznao tokom putovanja u Odesu 1913. godine. Ona je takođe bila umetnica, i to kiparica. Navodno je bila lepa, pametna i jako privržena svemu novom, modernom i revolucionarnom.

Majakovski se odmah zaljubio u Mariju i to bolno i strastveno, ali činilo se da ona nije bila impresionirana ni njime ni njegovim pesništvom, a ni futurizmom uopšte. Ipak, ona je svojom pojavom, ali i odbijanjem njegove ljubavi značajno uticala na književni rad Majakovskog, koji je pre toga bio usmeren isključivo na političko-aktivističko delovanje.

Ljubav je u poemi prikazana kao bol i patnja, a njegova ljubav, njegov objekt obožavanja, Marija, kao njegov krvnik i mučitelj. Ljubav je u pesmi pokazana kao patnja koja će postati trivijalna i izveštačena, a time i uništena, i to upravo umetnošću, religijom i samom društvom koji je kasapi, iskorišćava i menja u nešto suprotno onome što bi trebala da bude.

Poema “Oblak u pantalonama”, po rečima Majakovskog, započeta je kao pismo pod naslovom “Trinaesti apostol”. Zbog straha od cenzure, izdavači su promenili naslov i izbrisali šest stranica poeme. Ali i tako izmenjena pesma bila je osuđivana zbog stihova vezanih za religiju. Prvi put objavljena samo s prologom i četvrtim pevanjem, a prva necenzurisana verzija objavljena je tek 1918. godine.

Pesma po svojoj tematici i ideji nije samo ljubavna. Ona pre svega progovara o slobodi i apsurdu života i čoveka. Majakovski u njoj kao da se odriče Boga i starih verovanja u nešto veće od čoveka, pogotovo kad je to u kontekstu nečega čemu treba da se pokorava. Majakvoski svoje biće stavlja na prvo mesto.

Ovom poemom Majakovski proziva sve one koji osuđuju (njegovo) pesništvo, a pogotovo one koji umetnost čine trivijalnom, negativno kritikujući prave umetnike, one koji progovaraju iz srca i boli, a ne one koji pišu samo da bi se svojim radovima proslavili. Uz to, ljude poziva na otpor jednomišljenju i tako podstiče slobodnu volju i slobodno čovečanstvo.

Oblak u pantalonama

Misao vašu,

što mašta na omekšalom mozgu,

ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut,

dražiću dronjcima srca okrvavljenim grozno,

sit narugavši se, bezočan i ljut.

Ja u duši nemam nijedne sede vlasi,

ni staračke nežnosti nema u njoj!

Svet sam zaglušio snagom svog glasa,

dvadeset dvogodišnjak – idem,

lepotan, svoj.

Nežni!

Vi ljubav stavljate na violinu.

Na talambase je mećete grube.

A ne možete ko ja izvrnuti svoju kožurinu,

tako da još svuda sve samih usana bude.

Dođite u kafanu da se naučite –

u haljini od batista prava,

pristojna činovnica anđeoske lige

I koja usne spokojno prelistava,

ko kuvarica stranice svoje knjige

Ako hoćete,

od mesa besan ću da režim

– i ko nebo menjajući tonove –

ako hoćete,

biću besprekrno nežan,

ne čovek, već – oblak u pantalonama!

Ne verujem da postoji cvetna Nica!

Opet se proslavljaju pomoću mene

ljudi, uparloženi kao bolnica

i, ko poslovica otrcane žene.

1

Vi mislite, bunca malarija?

To je bilo,

bilo u Odesi.

„Doću u četri“ – rekla je Marija

Osam.

Devet.

Deset.

Evo i veče

u noćnu stravu beži,

veče decembarsko

s prozora

u magli

U staračka leđa smeju se i ržu

kandelabri.

Mene više niko prepoznati ne može.

ja sam zgrčena

gomila

žila.

Šta takva gomila poželeti može?

A mnogo hoće takva gomila

Jer više nije važno

ni to što sam od bronze,

ni to što srce moje –

od gvožđa hladnog –

bije.

Noću i čovek svoj zvek

u nešto žensko, meko,

zaželi da skrije.

I ja sam,

ogroman,

na prozoru savijen,

rastapan staklo čelom od čelika

Da li je to ljubav ili nije?

I kakva je –

mala ili velika?

Odakle velika u takvom telu

mora da je to malena,

neka krotka ljubav, što se u stranu baca

od automobilskih sirena

i voli zveket praporaca

Opet i opet

čekam,

zabivši lice u rohavo lice kiše

I već me je poprskala dreka

gradske plime, sve više

Ponoć, sa nožem kog pruža –

do đavola sa njim! –

došla je,

zaklala.

I kao sa panja glava sužnja,

dvanaesat ura je pala.

U oknima sumorne kišne kapi,

kreveljeći se,

nakrcale,

ko urlanjem usta da su razjapile

himere sa pariske katedrale.

Prokleta da si!

I pocepa usta skoro krik

Zar ti je i to malo?

Čujem:

nerv,

tiho, kao sa kreveta bolesnik,

podigao se

I, gle –

u početku je pošao

jedva,

onda je ustalasan,

jasan,

potrčao.

Sada je sa druga dva

očajno igrati stao

Pao je plafon na spratu niže.

Živci

veliki,

mali,

mnogi –

pomamno skaču

i već –

gmižu.

Živci spali s nogu!

A noć se po sobi glibi i oko,

otežalo, odatle nikako da se ispravi.

Odjednom, vrata zacviliše, ko

da krčma zub na zub

ne može da sastavi.

Ušla si

osorna, kao „na!“

gužvajući rukavice kao luda

i rekla: „Da,

znate, ja ću da se udam.“

Pa šta, udajte se.

Ništa nije bilo.

Izdržaću.

Gledajte – ja sam spokojan ko

bilo

pokojnika.

Sećate se?

Govorili ste:

„Džek London,

novac,

ljubav,

strasti“ –

a ja vidjeh jedno:

vi ste Đokonda,

koju treba ukrasti!

I ukrali su je.

Opet ću ljubav u terevenkama utući

povije obrva ozarivši vatrom.

Pa šta!

Ponekad i u izgoreloj kući

skitnice nađu dom!

Izazivate?

„Manje no prosjak kopejaka

vi imate smaragda bezumlja.“

Setite se!

Pala je Pompeja

od razdraženog Vezuva!

Hej!

Gospodo!

Ljubitelji

obesvećenja,

zločinstva,

pokolja,

da li ste najstrašnije

videli –

lice moje

kada sam

ja

apsolutno spokojan?

I osećam –

„ja“

za mene je malo.

Neko se otima iz utrobe moje

Halo!

Ko je?

Mama?

Vašeg sina nešto divno boli!

Mama!

Zapaljeno mu je srce i vene

Recite sestrama, Ljudi i Olji,

on nema kuda da se dene

Svaka reč,

čak i šala štura,

koju izbljuju njegove usne goruće

izleće kao gola kurva

iz zapaljene javne kuće.

Ljudi mirišu –

pečenja ima!

Stigli su nekakve

Blistavi!

Pod šlemovima

eno!

Ne može se u čizmama!

Recite vatrogascima

da se nežnije veru po srcu zapaljenom.

Sam ću, znajte!

Izbečiću suzne kao burad oči.

O rebra mi, da se oprem, dajte.

Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću!

Survava se i puca.

Iskočiti nećeš iz srca!

Iz pukotine usana

na spaljenom licu oguljenom

izraste parče poljupca izgorela.

Mama!

Da pevam ne mogu!

Gori srca mog kapela!

Pocrnele su figure reči i brojeva

iz lobanje,

ko deca iz zapaljenog zdanja.

Tako je strah, hvatajuć se

za nebo,

dizao

goruće ruke „Lezitanije“.

Prema gomili

što u tišini stanova drhti

stooki sa pristaništa diže se sjaj.

Kriče poslednji –

bar ti!

jecaj, da gorim, vekovima daj!

2

Mene slavite!

Ja nisam velik. Pišem

„nihil“ nad svim

u ovom času.

Nikada

ništa neću da čitam više.

Knjige,

Šta su?

Ranije mišljah,

knjige se prave ovako:

dođe pesnik

i odmah zapeva koliko volite,

rasklopivši usta lako –

izvolite!

A u stvari –

u grudima mu se mrvi ključa

dok ne zapeva, i dok se koprca

glupava riba nadahnuća,

tiho, u žabokrečini srca.

I dok se kuva uz škripu rima,

od ljubavi i slavuja papazjanija dok se stvara.

ulica se grči i uvija nema –

jer nema čim da vikne, razgovara

Vavilonske kule gradova

zidaćemo opet nemilice

a bog,

mešajuć reči snova,

pretvaraće ih

u oranice.

Ulica je ćuteći muku na sebe vukla

Krik je strčao iz duše.

Kočoperili su se u tesnoći grla,

zadrigli taksiji i kočije mršave

Izgazili su grudi.

Od tuberkuloze gore.

Grad mrakom zaključa dver tu

I kad –

najzad! –

na trg ispljunu more

odgurnuvši navaljenu na grlo papertu,

mislio se:

u horovima anđeoskih horala

bog, opljačkan, ide da kažnjava, da se dere!

A ulica je čučnula i zaurlala:

„Hajde da se ždere!“

Krup i Krupčić oko grada se šulja,

preteć se mršti,

a u ustima još

kraj raspadnutih umrlih reči

samo dve debljaju –

„hulja“

i nekakva,

čini mi se – „boršč“

Pesnici,

raskvašeni od plača što ječi,

pobegli su sa ulica, s umršenom kosom

„Kako opevati sa dve takve reči

i devojku,

i ljubav,

i cvetić pod rosom?“

A za pesnicima –

ulična rulja:

studenti,

prostitutke,

preduzetnici.

Gospodo!

Zaustavite se!

Vi niste golje,

vi ne smete da prosite po ulici!

Mi, snažni,

s korakom od hvata,

ne smemo da ih slušamo, već rušimo

njih, koje,

kao besplatni dodatak,

upija svaki krevet za dvoje!

Njih skrušeno zar moliti:

„Pomozi mi!“

Oko himne,

za oratorijum.

Mi samo smo tvorci plamenih himni –

huke fabrike i labaratorija.

Šta se mene tiče Faust,

koji se u orgiji čarobnoj

s Mefistom tocilja niz nebeske parkete!

Ja znam –

svaki ekser u čizmi mojoj

strašniji je od mašte Geteove!

Ja,

najzlatoustiji,

čija svaka reč teška

dušu vaskrsava,

telo rukotvori,

kažem: više vredi

života najmanja komadeška

od svega što sam stvorio i što ću da stvorim!

Slušajte!

Propoveda

jecajima i kricima

današnjih dana Zaratusta!

Mi!

mamurnošaršavnim licima,

s usnama obešenim kao luster,

mi,

zatvorenici grada za gubave,

gde je zlato i đubre gubave stvorilo rane –

čistiji smo od neba venecijanske plaveti,

suncima i morima oprane!

Briga me što

kod Homera i Ovidija

nema ljudi, kao mi,

sraslih u čađne boginje.

Znam –

sunce bi se pomračilo da vidi

naših duša zlatno izobilje!

Žile i mišići od molitava su jači

Zar da tražimo milost od ovog veka!

Mi –

svaki –

u svojoj šaci

držimo transmisije sveta!

To je podiglo na Golgotu auditorije

u Petrogradu, Kijevu, Odesi i Moskvi,

i nije nijednog bilo

koji je

prećutao da zaurla:

„Raspni ga

raspni!“

No i vi –

ljudi

što ste me uvredili –

od svega ste mi draži i bliži

Da li ste videli

pas kako ruku što ga tuče liže?!

Ja,

ismejan od današnjeg plemena

kao nepristojna anegdota

koje se svako stidi,

vidim onoga koji kroz planine vremena

korača, a koga niko ne vidi.

Tamo gde ne seže oko što kuso je,

na čelu gladnih hordi,

pod trnovitim vencem revolucije

šesnaesta godina hodi.

Međ vama – njen sam preteča;

i svuda gde je bol – ja sam ceo;

na svakoj kapi suze sam ja

sebe na krstu razapeo.

Više se ništa prostiti ne može.

Ja iscedih duše s mnogo nežnog bilja.

To je – da znate – teže

nego zauzeti milion Bastlja!

I kada

dolazak njen

bunom oglašen bude,

i odete spasitelju –

ja ću vam

dušu svoju iščupanu

izgaziti,

tako velika da bude! –

i okrvavljenu, kao zastavu da dam.

3

O, zašto,

zbog čega

po sjaju veselom

prljavim pesnicama!

Došla je,

i glavu povezala,

misao o ludnicama,

I –

ko što se u brodolomu

bacaju, uz urlik,

ljudi kroz razjapljeno okno –

skočio je izbezumljeni Burljuk

kroz svoje do krika

razderano oko

Skoro okrvavivši kapke suzne,

digao se,

izašao je,

i s nežnošću, neočekivanom od debelog čoveka

uze

da kaže

„Dobro je“

Dobro je kad je od raznih pogleda

(da se ne primeti ništa)

duša u žutu bluzu skrivena!

Dobro je

kad čovek bačen u zube gubilišta

vrisne: „Pijte kakao Van Hutena!“

A taj trenutak,

praskav,

što grunu,

ja ne bih zamenio ni za šta,

ja ni..

A iz duvanskog dima

ko čašica ruma,

protegnu se alkoholičarsko lice – Sjeverjanjin.

Vi, što kao prepelice cvrkućete s neba,

kako vas nije sramota proglasiti se za poetu!

Kad danas

toljagom

treba

krojiti lobanju svetu!

Vi

što samo mislite:

„lepo li igram?“,

i o tome se starate,

gledajte kako se ja zabavljam –

makro

koji na kartama vara!

Od vas,

od ljubakanja mokrih,

čije stolećima

suze su lile tokom,

otići ću,

a kao monokl

staviću sunce u raskrečeno oko.

Navukavši najčudnije odelo na sebe,

da se svidim i spalim,

poći ću svetom,

a na lancu ću ispred sebe

Napoleona voditi kao pseto.

Cela zemlja na ženu pohotljivu liči,

koja se vrpolji željna ljubakanja,

i čije usne

vrskajući

kriče:

„Cakani, cakani, cakani!“

Odjednom,

oblaci

i paperje magleno celo

razmaha se do poslednjeg nebeskog okrajka,

ka da se razilaze radnici beli

posle nebesima objavljenog štrajka.

Grom izbi iz nekog oblačnog kutka,

šmrčući prkosno ogromnim nosom,

i lice neba se tog trenutka

iskrivilo u Bizmarkovu grimasu.

I neko,

zaplevši se u oblačnim negvama,

protegao ruke – u kafe.

Ko da je nežan,

ko da je dama,

ko da je topovski lafet

Vi mislite –

da to nežno sunce

lupka u obraze bife?

To opet pobunjene i begunce

vodi na streljanje general Galife!

Vadite, šetači, iz džepova ruke –

potegnite bombom, kamenom il’ kamom,

a ako neko nema ruke –

nek dođe da se tuče glavom!

Dođite, gladni,

pokorni,

tužne prilike,

napustite vašljive jazbine!

Dođite!

Ponedeljnike i utornike

prefarbaćemo krvlju u praznike!

Neka se zemlja pod noževima seti

koga je htela da upropasti!

Zemlja –

Rotšildova ljubavnica sita

i zadrigla od masti!

Da se u kuršuma kiši

zastave kao i praznikom viju

Bandere, dižite više

leševe brašnara sviju

Psujući

i preklinjući,

klao je i rezao,

i puzio, nekog

da ugrize, suton.

Na nebu, crven kao marseljeza

lipsavajući, drhtao je on

Već ludilo

Ništa neće da bude

Noć će da dođe,

pojede,

pregrize.

Vidiš li –

nebo opet nudi

pregršt isprskanih zvezda od izdaje.

Došla je.

Kao Mamaj orgija,

obesno nad grad nasev.

Tu noć probosti ne mogu ni ja

očima, crnu kao Azef.

Ježim se, zabačen u kafanskom uglu,

vinom polivam i čaršav i dušu,

i vidim:

u uglu oči okrugle,

očima srce Bogorodica njuši.

Zašto darivate sjajem po nacrtanom šablonu

one što se po krčmama bekelje!

Vidiš –

Varavu opet vole oni

više no popljuvane spasitelje.

Namerno u ljudskoj meći

možda

ni od kog nisam noviji ja.

Ja sam

najlepši,

možda,

od svih tvojih sinova.

Daj im,

buđavim u radosti,

skoru smrt vremena im donesi,

da postanu deca što treba da odrastu

dečaci-očevi,

devojčice da zanesu

I daj neka novorođen obraste

sedinom radoznalih vračeva,

i doći će oni –

decu da krste

imenima mojih stihova.

Ja, kojisam mašinu i Englesku opevao,

možda sam, naprosto,

najobičnijeg jevanđelja postao

trinaesti apostol.

I kad od mog bezobraznog glasa

dan i noć

bubnje

možda njuši

Isus Hristos baš toga časa

nezaboravke moje duše.

4

Marija! Marija! Marija!

Pusti me, Marija!

ne mogu ostati na ulicama!

Nećeš?

Čekaš

dok upalih obraza grubo,

bljutav,

i isproban na svemu lošem,

dođem

i procedim bezubo

da sam ja danas

„neobično pošten“

Marija

vidiš –

ja se, već poguren, slamam.

Gomila što je

u četvorospratnim gušama salo dubila,

isturajući očice,

izgubljene u dugom traganju –

smeje se

što je ipak

među mojim zubima

ostalo bajatih mrva bivših draganja.

Kiša islaka trotoare,

barama stešnjena mokra varalica,

leš ulica,

zabijen u kaldrmu, liže,

a na sivim trepavicama –

da! –

oluka punih kiše

Sve pešake gubica kiše je posisala,

a u karucama blešti za atletom atleta.

prskavahu ljudi

proćerdavši sve,

i kroz pukotine se cedilo salo,

ko mutna reka sa kočijama oticalo

skupa sa isisanim hlebom

i žvakotinama

starih kotleta.

Marija!

Kako u debelo uho zabosti nežnu reč?

Ptica

živi od pesme,

peva

gladna i zvonka,

a ja sam čovek, Marija,

Prost,

koga je sipljiva noć iskašljala na prljavu ruku Presnje

Marija, hoćeš li me takvog?

Pusti me, Marija!

Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca

Marija!

Na ulicama su zveri.

Na vratu prsti davljenja što bode.

Boli!

Otvori svoje dveri!

Vidiš –

zabili su u oči iz šešira čiode.

Pusti me

Mala!

Ne boj se

što na mom volovskom vratu

sede kao planine vlažne žene od znoja gubave

Ja kroz život vučem (i to je zato)

milion ogromnih, čistih ljubavi

i milion miliona malih ljubavi.

Ne boj se

da ću se opet prilepiti za hiljadu lica –

„devojke Majakovskog“ –

u izdajničko vreme mraka

ta to je ipak

dinastija carica

krunisanih u srcu jednog ludaka

Marija, priđi!

U bestidnosti nagote,

ili puna plašljivih drhtaja,

no daj tvojih usana lepotu što još iscvala nije

srce i ja nijednom ne doživesmo maja,

a u prokletom životu

tek stoti april je.

Marija!

Pesnik sonete peva Tijani,

a ja –

ceo čovek

sav od mesa,

telo svoje prosto molim,

kao što hriščani:

„hleb nam nasušni

dažd nam dnes“

Marija, daj!

Marija!

Ime tvoje bojim se da ne zaboravim,

kao što se pesnik boji da ne zaboravi

nekakvu tek rođenu

u mukama noći

veličinom jednaku bogu.

Telo tvoje

čuvaću i voleti

kao što vojnik osakaćen,

bez moći,

izlišan,

ničiji,

čuva svoju jedinicu nogu

Marija –

nećeš?

Nećeš?

Ha!

Znači – opet,

dok mračno je sve to

uzeću srce,

isplakano grozno

da ga nosim

ko što

u štenaru pseto

nosi svoju šapu presečenu vozom

Krvlju svoga srca ja radujem put

za odeću belu lepi se prašine cveće

Oko zemlje-Krstiteljeve glave

po hiljaditi put

Irodijada-sunce će da se okreće

I kada moja gomila godina

odigra svoje do konca –

krvlju označiće se put što vodi

ka domu moga oca.

Izaći ću

prljav (od jendeka, gde provodih noći),

primaći ću mu se bliže,

sagnuću se

i na uho mu reći:

Slušajte gospodine Bože!

Kako vam ne dosadi

u žele oblaka mreškavih

zamakati oči odebljale, a?

Hajde da organizujemo

vrtešku

na drvetu poznavanja dobra i zla!

Sveprisutni, bićeš u ormanu svakom,

a takva ćemo vina poređati po stolu

da će se čak prohteti zaigrati ki-ka-pu

i namrštenom Petru apostolu.

A u raju ćemo opet naseliti Evice:

naredi –

i ja ću još noćas

sa svih bulevara najlepše device

dovesti tebi.

Hoćeš?

Nećeš?

Vrtiš glavom ti, bradati?

Mrštiš sedinu veđa?

Ti misliš –

zna šta je

ljubav taj krilati,

iza tvojih ledja?

I ja sam anđeo, bejah to bar –

gledah u oči – jagnje od šećera,

ali ni kobile dobijati na dar

vaze od sevrnog brašna više neće.

Svemogući, ti si izmislio

za svakog po dve ruke,

i svakome si po glavu dao ti –

a zašto nisi izmislio

da se bez muke

može ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Mišljah – božanstvo si, svemoguće, staro,

a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.

Vidiš, ja se saginjem

i iz sare

vadim kamu

Krilati nitkovi!

U raju da ste zbijeni!

Gomila perjaša od straha valja se!

A tebe, što si tamjanom opijen,

rasporiću odavde do Aljaske!

Pustite me!

Nećete me zaustaviti,

lažem li, u pravu li

sam ja,

ali više ne mogu da budem spokojan.

Gledajte –

zvezde su opet obezglavili

i nebo okrvavili od pokolja!

Ehej!

Nebo!

Skini kapu!

Ja dolazim!

Gluho

Vasiona spava,

položivši šapu

s krpeljima zvezda pod ogromno uho

(Telegraf.rs)