Kako je Knut Hamsun vikao na Hitlera usred Berghofa: Kratke anegdote iz života velikih pisaca

Susret najvećeg norveškog i jednog od najvećih svetskih pisaca Knuta Hamsuna sa Adolfom Hitlerom u Berghofu u Bavarskim Alpima juna 1943. nazivaju „jednom od najsenzacionalnijih i najperverznijih epizoda u savremenoj istoriji“ njegovog naroda

Dva puta smo se već bavili velikim norveškim piscem Knutom Hamsunom, dobitnikom Nobelove nagrade za književnost 1920. godine, jednim od najvećih literarnih genija svih vremena koji spada u red „najuticajnijih i najinovativnijih književnih stilista u proteklih stotinu godina“, pionirom tehnike toka svesti i unutrašnjeg monologa, stvaraocem koji je snažno uticao na niz drugih velikana poput Kafke, Gorkog, Hesea, Henrija Milera, nobelovca Tomasa Mana, koji ga je nazvao „potomkom Fjodora Dostojevskog i Fridriha Ničea“, Čarlsa Bukovskog kojem je bio „najveći pisac koji je ikada živeo“, nobelovca Hemingveja kojeg je "naučio da piše", nobelovca Isaka Baševisa Singera koji je njega kazao da je „otac savremene škole književnosti u svakom smislu“, autorom od kojeg potiče „čitava moderna škola fikcije dvadesetog veka“.

Preporučujemo

Poslednji put smo pisali o Hamsunu pre manje od dva meseca, ali jednim posve drugim povodom. Bilo je to u kontekstu nastanka „Gladi“, njegovog prvog velikog romana kojim je 1890. počela era modernizma u svetskoj književnosti, ali čak i kada smo pre skoro četiri i po godine opširno pisali o njegovom životu i delu, mada smo je se tada dotakli, čak i u samom naslovu, o najvažnijoj i najkontroverznijoj anegdoti iz njegovog života nismo opširnije govorili. No, hajde da se prvo ponovo ukratko osvrnemo na njegovu biografiju; ukratko je dovoljno, jer uvod u anegdotu mora da postoji, a ko želi nešto opširnije, uvek može da klikne na gorepriložene linkove (štaviše, naša je preporuka da, nakon ovog teksta, pređete na one koji su mu prethodili).

Dakle, Knut Hamsun je rođen 4. avgusta 1859. kao Knud Pedersen, u Lomu, mestu u bajkovitoj dolini Gudbrandsdalen. Bio je četvrti sin od ukupno sedmoro dece, koliko su izrodili otac Peder Pedersen i majka Tore Olsdater. Kada mu je bilo tri godine porodica se preselila u Hamsund, na bezmalo sam sever najsevernije evropske zemlje (tada još uvek u personalnoj uniji sa Švedskom, sa kojom je obrazovala Ujedinjena Kraljevstva Švedske i Norveške, što će ostati sve do 1905. kada je mirnim putem krenula svojim putem), da nadniče i obrađuju zemlju Torinog brata Hansa Olsena, kod kojeg se preselio kada je napunio devet, da mu pomaže u pošti koju je ovaj otvorio. Ujak ga je tukao i izgladnjivao, i Hamsun je kasnije svoju hroničnu živčanost upravo tome pripisivao, a da pobegne natrag u rodni Lom uspeo je tek 1874, kada je počeo da radi raznorazne poslove da bi preživeo.

Imao je sedamnaest kada je postao šegrt nekog konopljara i počeo da piše; ubrzo je ubedio lokalnog preduzetnika Erasmusa Zala, po kojem će biti modelovan lik Maka koji se pojavljuje u nekoliko njegovih romana, da mu postane mecena, ali iako je debitovao s par pripovedaka i epskom pesmom, istinski debi na polju fikcije doživeo je tek 1890. pomenutim romanom „Glad“; pre toga je nekoliko godina proveo u Americi, po kojoj je putovao, ponovo često menjajući zanimanja, što je odigralo značajnu ulogu u obrazovanju njegove ličnosti i stoga važnu ulogu u njegovom spisateljstvu.

Glavni likovi su mu neretko lutalice i putujući stranci, često opisani iz prvog lica, koji se pojavljuju i ubacuju u živote ruralnih zajednica, dok mu je proza krcata ushićenim opisima prirode i razmišljanja o norveškim šumama, obalama i planinama, zbog čega ga neki smatraju panteistom, neki panenteistom, politeistom ili nečim desetim; "Ne postoji Bog. Samo bogovi", napisao je Hamsun, videvši čovečanstvo i prirodu ujedinjene u snažnoj i mističnoj vezi. "Misterije", "Pan", „Plodovi zemlje“, „Skitnice“, „Nitkov iz skitničkog života“, „Viktorija“, „Po zaraslim stazama“, "Krug se zatvara", neka su od njegovih najznačajnijih ostvarenja, pored „Gladi“, razume se.

Što se tiče njegovog privatnog života, 1898. se prvi put oženio, s Bergljot Gepfert, i iz tog braka je imao jednu kćer. 1906. se razveo i tri godine kasnije oženio mladom glumicom Mari Andersen, s kojom će provesti ostatak života, uprkos tome što je par godina nakon Drugog svetskog rata odbijao da je vidi, sa kojom je imao četvoro dece, dva sina i dve kćeri. Sa Mari je od 1918. živeo u Norholmu, na imanju koje je kupio a koje je danas posvećeno njemu, gde se u potpunosti posvetio pisanju, bio neometan, mada je često znao da otputuje u grad da bi stvarao, uvek insistirajući na spartanskim uslovima.

Politički stavovi su mu oduvek naginjali nadesno; gajio je antiegalitarne sklonosti, čak ponekad rasističke, pošto je u svojoj knjizi "Američki kulturni život" iz 1889. (godine pre „Gladi“) napisao: „Crnci jesu i ostaće crnci, rađajuća ljudska forma iz tropskih predela, rudimentarni organi na telu belog društva. Umesto da osnuje intelektualnu elitu, Amerika je uspostavila mulatsku ergelu“. Nije voleo Ameriku, čak se može kazati da ju je prezirao, dok je Engleze i njihov britanski imperijalizam mrzeo, posebno posle Burskog rata kada je počeo da ih doživljava kao brutalne ugnjetače malih naroda.

To se odrazilo na podršku Nemačkoj tokom 1. svetskog rata, na oštro protivljenje Sovjetskom Savezu i komunističkoj ideologiji, tako suprotnoj onome u šta je verovao, na podršku raznim fašističkim pokretima tokom tridesetih godina, i kasnije; 1940, nadahnut vizijom pangermanskog jedinstva, fasciniran nacističkom ideologijom i mitologijom, u jednoj kolumni je napisao: „Nemci se bore za nas, i sada ruše englesku tiraniju i nad nama i svima neutralnima“. Istovremeno, svojim antimodernističkim stajalištem i konzervativnim pogledima savršeno se uklopio u taj novi poredak koji su Sile Osovine pokušavale da uspostave, a koji je tada uživao podršku dobrog dela evropskog stanovništva.

Shodno tome, podržavao je ilegalnog i od strane Nemaca instaliranog ministra-predsednika Vidkuna Kvislinga, po kome su svi saradnici okupatora dobili ime, ali je istovremeno želeo da iskoristi svoj uticaj da bi spasao mlade članove pokreta otpora koji su bili određeni za streljanje od strane nemačkog okupatora, budući da je zbog svoje uloge pisca i praktično najvećeg živog Norvežanina, smatrao da ima „posebnu odgovornost za sudbinu Norveške“.

No, za to mu je bila potrebna audijencija kod Adolfa Hitlera, nemačkog firera. Da bi je obezbedio, možda bespotrebno, imajući u vidu da je bio obožavan od strane nacističke elite koja ga je držala za najvećeg živog germanskog pisca i najboljeg predstavnika visoke kulture svog vremena te „savremenog Getea“, tokom prve polovine 1943. poslao je, uz zahtev za prijem, svoju Nobelovu nagradu Jozefu Gebelsu, ministru za narodno prosvetljenje i propagandu Trećeg rajha, zaduženom za sve kulturne aktivnosti u toj zemlji.

Do susreta sa Hitlerom 26. juna došlo je u Berghofu, njegovoj rezidenciji kod Obersalcberga, u Bavarskim Alpima, a Hamsun je do tamo putovao sedam dana preko Osla, Berlina i Beča. „Bio je to slučaj susreta najvećeg pisca male nacije sa najvećim svetskim tiraninom“, kaže Tore Rem, norveški autor i profesor književnosti na Univerzitetu u Oslu, pisac knjige „Knut Hamsun: Put do Hitlera“, koji je ovaj događaj opisao i kao „jednu od najsenzacionalnijih i najperverznijih epizoda u savremenoj istoriji moje nacije“.

Hamsun je od ovog susreta očekivao nekoliko stvari, a šta mu je bilo najpreče nemoguće je reći; biće da je sve bilo povezano. Svakako je hteo da se obustave streljanja norveških rodoljuba koji su ostali verni Njegovom Veličanstvu kralju Hokonu VII (1872—1957), koji su zapravo bili u ogromnoj većini u toj zemlji, i da se isti puste iz zatvora i logora na slobodu, ali je to bilo u tesnoj vezi s njegovim zahtevom Hitleru da povuče rajhskomesara Jozefa Terbovena, nemačkog upravnika okupirane Norveške, te da njegova ovlašćenja prenese na Kvislinga, kako bi položaj dotičnog kolaboranta bio ojačan, a time i položaj njegove zemlje u novom evropskog poretku Velikonemačkog rajha, budući da se Hamsun bojao Terbovenovih reči da Norveške neće ni biti, da će biti svedena na nemačku provinciju.

Sastanak je počeo i nastavio se u srdačnom tonu, dok nisu prešli na stvar. Hamsun, tvrdeći da je veran Hitleru, neprestano mu je protivrečio, nestrpljivo ga prekidao, i vikao na njega, pošto, skoro gluv, nije mogao dobro da čuje Hitlera, koji nije bio naviknut da se neko tako prema njemu ponaša, jer niko nije smeo ni da ga prekida ni da mu protivreči ni da urla na njega. Zato je domaćin, pocrveneo od besa, sve doživeo kao atak na svoj autoritet i, besan što ne može da dođe do reči, prekinuo razgovor posle 45 minuta, rekavši da više ne želi da ga vidi. Hamsun, na ivici suza, razočaran, mogao je samo da se vrati kući. „Ne postoji nijedan drugi primer da se neko tako u lice suprotstavio fireru“, kaže Rem.

Uprkos svemu tome, kada se Hitler ubio 30. aprila 1945. u berlinskome Firerbunkeru, Hamsun mu je posvetio posmrtnicu, čitulju, objavljenu 7. maja, u koju je stavio stavio sledeće reči, koje ćemo preneti u integralnoj verziji:

„Adolf Hitler

Nisam dostojan da branim Adolfa Hitlera, niti sentimentalna buđenja koja njegov život i dela prizivaju.

Hitler je bio ratnik, ratnik za čovečanstvo i propovednik jevanđelja pravde za sve nacije. Bio je reformista najvišeg reda, a njegova istorijska sudbina je bila da deluje u vremenu besprimerne brutalnosti, koja ga je na kraju posekla.

Tako neka obični Zapadni Evropljanin gleda Adolfa Hitlera. Ali mi, njegovi bliski sledbenici, saginjemo svoje glave pred njegovom smrću.

Knut Hamsun“

Bio je na tri meseca od svog 86. rođendana, skoro gluv, kao što smo rekosmo, sa listovima pod kontrolom okupacionih cenzora kao jedinim izvorom informacija. Nije da ga pravdamo, ali on o nacističkim zločinima ništa nije znao, čak mu je pozlilo kada su mu posle rata pokazali video-snimke iz koncentracionih logora, ali je ipak na sebe navukao strahoviti bes Norvežana, koji su spaljivalji njegove knjige, koji su mu dolazili do kuće da bi ih bacali preko plota, koji mu praktično nikada nisu oprostili, mada ga i dalje čitaju, niti ga u potpunosti rehabilitovali, pa je zbog inicijative da se jedna ulica u Oslu nazove po njemu izbio je skandal, i to je sprečeno.

Njegov norveški biograf Ingar Sleten Kolen pre desetak godina je takav njihov odnos prema piscu ovako opisao: „Ne možemo da ga ne volimo, mada smo ga mrzeli tolike godine... To je naša hamsunovska trauma. On je duh koji neće da ostane u grobu“.

Smešten je u psihijatrijsku ustanovu i proglašen čovekom "permanentno poremećenih mentalnih sposobnosti", pa je optužba za veleizdaju morala biti odbačena, ali je podignuta građanska tužba, zbog navodnog članstva u Kvislingovoj partiji i moralne podrške Nemcima, što ga je finansijski uništilo, mada je oslobođen optužbe za direktnu saradnju sa okupatorom, što uostalom i nije praktikovao; krajem sedamdesetih, baveći se tim suđenjem u svojoj knjizi „Proces protiv Hamsuna“, revoltiran ponašanjem norveškog naroda prema svojoj literarnoj gromadi, „ocu nacije“ i čoveku kroz kojeg je progovarala Norveška — danski pisac Torkild Hansen je napisao da, "ako želite da sretnete idiote, idite u Norvešku".

A da li je bio lud ili ne, i dalje je predmet spora, pošto je svoju poslednju knjigu „Na zaraslim stazama“ iz 1949. napisao izgleda baš zato da bi dokazao da je s njim i s njegovim umom sve u redu. Preminuo je tri godine kasnije, 19. februara 1952, u 92. godini života; kremiran je, a pepeo mu položen u zemlju na norholmskom imanju.

VIDEO: Insert iz filma „Hamsun“ (1996) sa Maksom fon Sidovim u glavnoj ulozi, susret sa Hitlerom

(P. L.)