Izabrali su vođu, pratili ga, a onda saznali da je slep: Spasavamo zaborava bisere naše kulture

Kaže Fridrih Niče da „narod koji postaje svestan svojih opasnosti — proizvodi genija“. Naš narod je, između ostalih, proizveo Radoja Domanovića, da nam već preko sto godina otvara oči

O tome ko je i šta je Radoje Domanović (1873—1908) ne moramo trošiti reči: taj čovek je takav genij ovog naroda (a zna se da narod uvek progovara kroz svoje genije; odnosno, kako bi formulisao Fridrih Niče: „Narod koji postaje svestan svojih opasnosti — proizvodi genija“), da je ovo četvrti put da se u rubrici „Spasavamo zaborava bisere srpske kulturne baštine“ bavimo njegovim spisateljskim nasleđem.

Prvo smo to učinili s njegovom pripovetkom „Razmišljanje jednog običnog srpskog vola“, zbog koje nacionalisti već 117 godina doživljavaju šlogove, potom s pripovetkom „Kraljević Marko po drugi put među Srbima“, koja ima vrlo sličan efekat, ako ne identičan, i konačno sa „Snom jednog ministra“, koji, kao i sve ostalo što je iznedrio Domanović, pokazuje da se neke stvari kod nas ne menjaju, da je zaludno veličati i idealizovati prošlost, jer ona nije bila drastično različita od naše sadašnjosti.

Sada je vreme za njegovu pripovetku „Vođa“ iz 1901. godine, možda i najkontroverzniju s obzirom da se tiče političke strane našeg mentaliteta, koja se na sve reflektuje kao nijedna druga, i zato što se poslednjih 215 godina srpske istorije praktično deli po vladarskim epohama, zato što uvek tražimo nekog spasioca i čoveka koji će nas odvesti u lepšu budućnost, mada nas rezultat te potrage uvek razočara; tako je bilo tokom devetnaestog veka, tako je bilo tokom dvadesetog, tako je i tokom ovog... Kako bilo da bilo, pred vama je još jedna pripovetka Radoja Domanovića. Uživajte.

VOĐA

— Braćo i drugovi, saslušao sam sve govore, pa vas molim da i vi mene čujete. Svi nam dogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju. Na ovoj prljuši i kamenu nije moglo rađati ni kad su bile kišne godine, a kamoli na ovakvu sušu, kakvu valjda niko nikad nije zapamtio.

— Dokle ćemo se mi ovako sastajati i naprazno razgovarati? Stoka nam polipsa bez 'rane, a još malo pa će nam i deca skapavati od gladi zajedno s nama. Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj, pa da se krenemo u beli svet tražiti bolju i plodniju zemlju, jer se ovako ne može živeti.

Tako je govorio nekad, na nekom zboru, iznemoglim glasom jedan od stanovnika nekog neplodnog kraja. Gde je i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tiče ni vas, ni mene. Glavno je da vi meni verujete da je to bilo negde i nekad u nekom kraju, a to je dosta. Ono, doduše, nekad sam držao da sam celu ovu stvar ja sam odnekud izmislio, ali, malo-pomalo, oslobodih se te strašne zablude i sad tvrdo verujem da je sve ovo što ću sad pričati bilo i moralo biti negde i nekad, i da ja to nikad i ni na koji način nisam ni mogao izmisliti.

Slušaoci, bleda, ispijena lica, tupa, mutna, gotovo besvesna pogleda, sa rukama pod pojasom, kao da oživeše na ove mudre reči. Svaki je već sebe zamišljao u kakvom čarobnom, rajskom predelu, gde se mučan i trudan rad plaća obilnom žetvom.

— Tako, tako je!.. — zašuštaše iznemogli glasovi sa sviju strana.

— Je li b..l..i..z..u..? — ču se razvučen šapat iz jednog ugla.

— Braćo! — otpoče opet jedan govoriti malo jačim glasom. — Mi moramo odmah poslušati ovaj predlog, jer ovako se više ne može. Radili smo i mučili smo se, pa sve uzalud. Odvajali smo i od usta svojih te sejali, ali naiđu bujice pa snesu i seme i zemlju sa vrleti, i ostane go kamen. Hoćemo li mi večito ovde ostati i raditi od jutra do mraka pa opet biti i gladni i žedni, i goli i bosi?... Moramo poći i potražiti bolju, plodniju zemlju, gde će nam se mučan trud nagrađivati bogatim plodom.

— Da pođemo, odmah da pođemo, jer se ovde živeti ne može! — zašušta šapat, i masa pođe nekud, ne misleći kuda.

— Stanite, braćo, kuda ćete? — i opet će onaj prvi govornik. — Moramo ići, ali se tako ne može. Mi moramo znati kuda idemo, inače možemo propasti gore, mesto da se spasemo. Ja predlažem da izaberemo vođu, koga svi moramo slušati i koji će nas voditi pravim, najboljim i naprečim putem.

— Da izaberemo, odmah da izaberemo!.. — ču se sa sviju strana.

Sad tek nastade prepirka, pravi haos. Svaki govori i niko nikog niti sluša, niti može čuti. Zatim se počeše odvajati u grupice; svaka šuška nešto za se, pa i grupice prskoše i uzeše za ruke sva dva i dva, te jedan drugom govori i dokazuje, vuče jedan drugog za rukave i meće ruku na usta. Opet se sastanu svi, i opet svi govore.

— Braćo! — ističe se odjednom jedan jači glas i nadmaši ostale promukle, tupe glasove. — Mi ovako ne možemo ništa učiniti. Svi govorimo i niko nikog ne sluša. Biramo Vođu! Pa koga bi to između nas i mogli izabrati? Ko je između nas putovao i zna putove? Mi se svi dobro znamo, i ja prvi se ne bih smeo sa svojom decom poveriti nijednome ovde na ovom zboru. Nego, kažite vi meni koji poznaje onoga putnika tamo, što od jutros sedi u hladu kraj puta?...

Nastade tišina, svi se okretoše nepoznatome i uzeše ga meriti od glave do pete.

Čovek onaj, srednjih godina, mrka lica, koje se gotovo i ne vidi od duge kose i brade, sedi, ćuti kao i dotle, i nekako zamišljeno lupka debelim štapom po zemlji.

— Juče sam ja video ovoga istog čoveka sa jednim dečkom. Uhvatili se za ruke i idu ulicom. Sinoć onaj dečko otišao nekud kroza selo, a ovaj sam ostao.

— Ostavi, brate, te sitnice i ludorije, da ne gubimo vremena. Ko je, da je, on je putnik izdaleka, čim ga niko od nas ne zna, te sigurno zna dobro najpreči i najbolji put da nas povede. Kako ga ja cenim, izgleda da je vrlo pametan čovek, jer neprestano ćuti i misli. Drugi bi se, brzoplet, već deset puta dosad umešao među nas, ili počeo ma s kim razgovor, a on toliko vremena sedi sam samcit i samo ćuti.

— Dabogme, ćuti čovek i misli nešto. To ne može biti druge, nego je vrlo pametan — zaključiše i ostali — pa uzeše opet zagledati stranca, i svaki na njemu i njegovu izgledu otkri poneku sjajnu osobinu, poneki dokaz njegove neobično jake pameti.

Ne provede se mnogo razgovora, i svi se saglasiše da bi najbolje bilo da umole ovog putnika, koga im je, kako vele, sam Bog poslao da ih povede u svet da traže bolji kraj i plodniju zemlju, da im bude vođ, a oni da ga bezuslovno slušaju i pokoravaju mu se. Izabraše iz svoje sredine desetoricu koji će otići strancu, te mu izneti pobude zbora i svoje bedne prilike, i umoliti ga da se primi za vođa.

Otidoše ona desetorica, pokloniše se smerno pred mudrim strancem, i jedan od njih uze govoriti o neplodnom zemljištu njihova kraja, o sušnim godinama o bednom stanju u kome se nalaze, i završi ovako:

— To nas nagoni da ostavimo svoj kraj i svoje kuće, pa da pođemo u svet tražiti bolji zavičaj. I baš sad kada padosmo na tako srećnu misao, kao da se i Bog smilova na nas, te nam posla tebe, mudri i vrli stranče, da nas povedeš i spaseš bede. Mi te u ime svih stanovnika molimo da nam budeš vođ, pa kud god ti, mi za tobom. Ti znaš putove, ti si svakako i rođen u srećnijem i boljem zavičaju. Mi ćemo te slušati i pokoravati se svakoj naredbi tvojoj. Hoćeš li, mudri stranče, pristati da spaseš tolike duše od propasti, hoćeš li nam biti vođa?

Mudri stranac za sve vreme tog dirljivog govora ne podiže glavu. Ostade do kraja u istom položaju kako ga i zatekoše: oborio glavu, namršten, ćuti, lupka batinom po zemlji i — misli. Kad se govor završi, on, ne menjajući položaj, kratko i lagano procedi kroza zube:

— Hoću!

— Možemo li, dakle, poći s tobom tražiti bolji kraj?

— Možete! — produži mudri stranac ne dižući glave.

Sad nastade oduševljenje i izjave zahvalnosti, ali na to mudrac ne reče ni reči.

Saopštiše zboru srećan uspeh, dodajući kako tek sad vide kakva velika pamet leži u tom čoveku.

— Nije se ni makao s mesta, niti glave podiže bar da vidi ko mu govori. Samo ćuti i misli; na sve naše govore i zahvalnosti svega je dve reči progovorio.

— Pravi mudrac!... Retka pamet!... — povikaše veselo sa sviju strana, tvrdeći kako ga je sam Bog kao anđela s neba poslao da ih spase. Svaki bejaše tvrdo uveren u uspeh pored takvog vođe, da ga ništa na svetu ne bi moglo razuveriti.

I tako na zboru bi sad utvrđeno da se krenu još sutra zorom.

Sutradan se iskupi sve što imaše odvažnosti da pođe na daleki put. Više od dve stotine porodica dođe na urečeno mesto, a malo ih je još i ostalo da čuvaju staro ognjište.

Tužno je pogledati tu masu bednog stanovništva, koje ljuta nevolja nagoni da napusti kraj u kome su se rodili i u kome su grobovi predaka njihovih. Lica njihova koštunjava, iznemogla, suncem opaljena; patnja je dugim nizom mučnih godina ostavljala traga na njima i izrazu dala sliku bede i gorkog očajanja. Ali se u ovom trenutku u njihovim očima ogledaše prvi zračak nade, ali i tuge za zavičajem. Ponekom starcu se slila suza niz smežurano lice, uzdiše očajno, vrti glavom s puno neke slutnje, i radije bi ostao da pričeka još koji dan, pa da i on ostavi kosti u tom kršu, nego li da traži bolji zavičaj; mnoge od žena glasno nariču i opraštaju se sa umrlima, kojima gobove ostavljaju; ljudi se otimaju da se i sami ne bi raznežili i viču: „Dobro, hoćete li da i dalje gladujemo u ovom prokletom kraju i da živimo po ovim udžericama?“ A i oni bi sami čisto hteli da ceo taj prokleti kraj i one bedne kućice ponesu, da se može kako, sobom.

Graja i galama kao u svakoj masi. Uznemireni i ljudi i žene, a i deca što ih majke nose na leđima, u ljuljkama, udarila u ciku; uznemirila se nekako čak i stoka. Stoke malo i imaju, ali, tek, tu je poneka kravica, poneko mršavo, čupavo kljuse s velikom glavom i debelim nogama, na koga su natovarili vazda nekih ponjava, torbi, ili po dve vreće preko samara, pa se siroto povodi pod teretom, a opet se drži u sili, pa zarže pokadšto; neki, opet, natovarili magare; dečurlija vuku pse o lancima. Tu je, dakle, razgovor, vika, psovka, kuknjava, plač, lavež, rzanje, pa čak je i jedan magarac dva-triput njaknuo, ali vođa ni reči da progovri, kao da ga se cela ta masa i vreva ništa ne tiče. Pravi mudrac!

On jednako sedi oborene glave, ćuti i misli, i ako tek pljucne pokatkad, to mu je sve. Ali mu je baš zbog takvog držanja popularnost narasla tako, da je svaki bio u stanju skočiti, što kažu, za njim i u vatru i u vodu. Među mnogima mogao se čuti otprilike ovakav razgovor:

— More, srećni smo te naiđosmo na ovak'a čoveka, a da smo bez njega pošli, ne dao bog, zlo i naopako, propali bismo! To je pamet, moj brate! Samo ćuti, reči još nije progovorio! — reći će jedan, pa pogleda sa strahopoštovanjem i ponosom u vođu.

— Šta ima da govori? Ko govori taj malo što misli. Mudar čovek, razume se, pa samo ćuti i nešto misli!.. — dodade drugi, pa i on sa strahopoštovanjem pogleda vođu.

— Pa, ono, nije ni lako voditi ovoliki svet! I mora da misli kad je primio na sebe toliku dužnost! — opet će prvi.

Dođe vreme polasku. Čekali su malo ne bi li se još ko prisetio da pođe s njima, ali, kako nikog ne beše, nije se moglo dalje oklevati.

— Hoćemo li se krenuti? — pitaju vođu.

On ustade bez reči.

Uz vođu se odmah grupisaše najodvažniji ljudi da mu se nađu u nesrećnu slučaju i da ga čuvaju da mu se ne bi desila kakva opasnost.

Vođa svojski namršten, oborene glave, koraknu nekoliko puta, mašući dostojanstveno štapom ispred sebe, a masa krete za njim i viknu nekoliko puta: „Živeo!“ Vođa koraknu još nekoliko koraka i udari u plot od opštinske zgrade. Tu, naravno, stade on, stade masa. Vođ izmače malo i lupi dva-triput štapom po plotu.

— Šta ćemo? — pitaju.

On ćuti.

— Šta: šta ćemo? Obaljuj plot! To ćemo! Vidiš da čovek daje štapom znak šta treba raditi! — viknuše oni što su uz vođu.

— Eno vrata, eno vrata! — viču deca i pokazuju vrata, koja su ostala na protivnoj strani.

— Pssst, mir, deco!

— Budite bog s nama, šta se čini! — krste se neke žene.

— Ni reči, on zna šta treba. Obaljujmo plot!

Za tili časak puče plot, kao da ga nije ni bilo.

Prođoše.

Nisu makli ni sto koraka, a vođa zapadne u neki veliki trnjak, i zastade. S mukom se iščupa natrag i uze štapom udarati to levo, to desno. Stoje svi.

— Pa šta je sad opet? — viču oni pozadi.

— Da se probija trnjak! — viknuše opet oni uz vođa.

— Evo puta iza trnjaka! Evo puta iza trnjaka! — viču deca, pa i mnogi ljudi iz pozadine.

— Eto puta, eto puta! — rugaju se gnevno oni uz vođa. — A ko li zna kud on vodi, slepci jedni? Ne mogu svi zapovedati. On zna kud je bolje i preče! Provaljujmo trnjak!

Navališe provaljivati.

— A jaoj! — zavapi poneko kome se zabije trn u ruku ili ga šine ostruga po licu.

— Nema, brajko, ništa bez muke. Valja se i pomučiti ako mislimo uspeti — odgovaraju na to najodvažniji.

Probiše posle mnogih napora trnjak i pođoše dalje.

Išli su neko kratko vreme i naiđoše na neke vrljike.

Obališe i njih, pa pođoše dalje.

Malo su prešli toga dana, jer su još nekoliko manjih, sličnih prepona morali savlađivati, a uz mršavu hranu, jer neko je poneo suva 'leba i nešto malo smoka uz 'leb, poneko samo 'leba da bar ovda-onda zalaže glad, a poneki ni 'leba nije imao. Dao bog još letnje vreme, te se bar gdegde nađe koja voćka.

Prvi dan, tako, pređoše malo, a osećahu mnogo umora. Opasnosti velike ne ukazaše se, pa i nesrećnih slučajeva ne beše. Naravno da se pri tako velikom preduzeću ovo mora računati u sitnice: jednu ženu ošinuo trn po levom oku, te je privila vlažnu krpu, jedno dete udarila vrljika preko nožice, pa ramlje i jauče; jedan starac se sapleo na ostrugu, pao i uganuo nogu, previli su mu tucan crni luk, a on junački trpi bol i ide dalje odvažno za vođom, oslanjajući se na štap. (Mnogi su, doduše, govorili da čiča laže kako je uganuo nogu, već se samo pretvara, jer je rad da se vrati natrag.) Najzad, malo ko da nema trn u ruci, ili da nije ogreben po licu. Ljudi junački trpe, žene proklinju čas kad su pošle, a deca, kao deca, plaču, jer ne pojme kako će se pogato nagraditi ta muka i bol.

Na preveliku sreću i radost sviju, vođi se ništa nije desilo. Ono, ako ćemo pravo, njega najviše čuvaju, ali tek, tek — ima čovek i sreće.

Na prvom konaku se pomoliše i zahvališe Bogu što su prvi dan srećno putovali i što im se vođi nije nikak'o, pa i najmanje zlo dogodilo. Zatim će uzeti reč jedan iz one grupe najodvažnijih. Preko lica mu stoji masnica od ostruge, ali se on na to ne osvrće.

— Braćo! — poče on. — Evo smo, hvala bogu, već jedan dan prevalili srećno. Put nije lak, ali moramo savladati junački sve prepone, kad znamo da nas ovaj mučni put vodi sreći našoj. Neka nam Bog milostivi sačuva vođu od svakog zla da bi nas i dalje ovako uspešno vodio...

— Sutra ću izgubiti, ako je tako, i ovo drugo oko!... — progunđa ljutito ona žena.

— A jaoj noga! — prodera se čiča, oslobođen tom primedbom ženinom.

Deca već stalno kenjkaju i plaču, i jedva ih majke utišavaju da bi se čule reči govornikove.

— Jest, izgubićeš drugo oko — planu govornik — pa neka oba izgubiš. Ništa to nije da jedna žena izgubi oči za ovako veliku stvar. To je sramota! Misliš li na dobro i sreću svoje dece? Neka polovina nas propadne za ovu stvar, pa ništa. Čudna mi čuda jedno oko. Šta će ti oči, kad ima ko za nas gleda i vodi nas sreći? Valjda ćemo zbog tvoga oka i čičine noge napustiti ovo plemenito preduzeće.

— Laže čiča! Laže čiča, pretvara se samo da se vrati! — čuše se glasovi sa sviju strana.

— Kome se, braćo, ne ide — opet će govornik — neka se vrati, a ne da kuka i buni druge ljude. Što se mene tiče, ja ću za ovim mudrim vođom ići dok me traje.

— Svi ćemo, svi za njim dok nas traje.

Vođ je ćutao.

Ljudi ga opet uzeše zagledati i šaputati:

— Samo ćuti i misli!

— Mudar čovek!

— Gle, kako je njemu čelo!

— I namršten jednako.

— Ozbiljan!

— Kuražan je, vidi se po svemu.

— Kuražan, mani ga: plot, vrljike, trnjake, sve to skrši. Samo tek namršten onako lupi štapom i ne govori ništa, a ti onda gledaj šta ćeš.

Tako prođe prvi dan, a sa istim uspehom prođe još nekoliko dana. Ništa od veće važnosti, same sitnije prepone: stropoštaju se u jendek, u jarugu, udare na vrzinu, na ostrugu, na bocu, slomije po nekoliko njih nogu, ili ruku, razbije poneko glavu, ali se sve te muke podnose. Neki su starci propali, ali su stari i bili. „Pomrli bi da su i u kući sedeli, a kamoli na putu!“ — rekao je onaj govornik, te ohrabrio svet da ide dalje. Nekoliko manje dece od godine-dve dana propalo je, ali stegli su srce roditelji, jer tako je bog hteo, a i žalost je manja što su deca manja: „To je manja žalost, a ne dao bog da roditelji čekaju da gube decu kad prispeju za udaju i ženidbu. Kad je tako suđeno, bolje što pre, jer manje i žalosti!“ — tešio je opet onaj govornik. Mnogi ramlju i gegaju, neki zavili marame preko glave i 'ladne obloge metnuli na čvoruge, neki nose ruku o marami: svi se podrpali i pocepali, pa im vise dronjci s odela, ali ipak se ide srećno dalje i dalje. Sve bi to lakše podnosili, ali ih je i glad često mučila. Ali, napred se mora.

Jednog dana se desi nešto važnije.

Vođa ide napred, uz njega najodvažniji (manje dvojica. Za njih se ne zna gde su. Opšte je mišljenje da su izdali i pobegli. Jednom je prilikom onaj govornik i govorio o njihovom sramnom izdajstvu. Malo ih je koji drže da su propali u putu, ali ćute i mišljenje ne kazuju, da se svet ne plaši), pa onda redom ostali. Najedared se ukaza grdno velika i duboka kamenita jaruga — pravi ambis. Obala tako trma, da se nije smelo ni koračiti napred. I odvažni zastadoše i pogledaše vođu. On, oborene glave, namršten i zamišljen ćuti i odvažno korača napred lupkajući štapom pred sobom to levo, to desno, po svom poznatom običaju, a to ga je, kako mnogi vele, pravilo još dostojanstvenijim. Nikoga on ne pogleda, ništa ne reče, na njegovom licu nikakve promene, ni traga od straha. Sve bliže ambisu. Čak i oni najhrabriji od najhrabrijih došli u licu bledi kao krpa, a niko ne sme ni reči da primeti pametnom, oštrom i odvažnom vođi. Još dva koraka, pa je vođa do ambisa. U smrtnom strahu, razrogačenih očiju, stukoše svi, a najodvažniji taman da zadrže vođa, pa makar se ogrešili o disciplinu, a on utom koraknu jedanput, drugiput, i strmeknu u jarugu.

Nastade zabuna, kuknjava, graja, ovlada strah. Neki čak počeše bežati.

— Stanite, kuda ste nagli, braćo! Zar se tako drži zadata reč? Mi moramo napred za ovim mudrim čovekom, jer on zna šta radi; nije valjda lud da sebe upropasti. Napred za njim! Ovo je najveća, ali možda i poslednja opasnost i prepona. Ko zna da još tu iza te jaruge nije kakva divna plodna zemlja, koju je Bog nama namenio. Napred samo, jer bez žrtava nema ničega! — Tako izgovori onaj govornik i koraknu dva koraka napred, te ga nestate u jaruzi. Za njim oni najodvažniji, a za ovima jurnuše svi.

Kuknjava, stenjanje, kotrljanje, ječanje po strmoj obali one gdne rupčage. Bi se zakleo čovek da niko živ, a kamoli zdrav i čitav, iziće ne može iz tog ambisa. Ali tvrd je čovečji život. Vođa je imao retku sreću, te se pri padu zadržao, kao i uvek, na nekom džbunu, te se nije povredio, a uspeo je da se polako iskobelja i iziđe na obalo.

Dok se dole razlegaše kuknjava i lelek, ili se čujaše potmulo stenjanje, on seđaše nepomičan. Ćuti samo i misli. Neki dole ugruvani i rasrđeni počeše ga i psovati, ali se on ni na to ne osvrtaše.

Koji su se srećnije skotrljali i zaustavili se gde na džbun, ili drvo, počeše s mukom izaziti iz jaruge. Neko slomio nogu, neko ruku, neko razbio glavu, pa ga krv zalila po licu. Kako ko, tek niko čitav, sem vođe. Gledaju vođu mrko, popreko, i stenju od bola, a on ni glave da digne. Ćuti i misli, kao svaki mudrac!

Prošlo je još vremena. Broj putnika sve manji i manji. Svaki dan odnese po nekog; neki su napuštali takav put i vraćali se natrag. Od velikog broja putnika zaostade još dvaestak. Svakom se očajanje i sumnja ogleda na mršavu, iznemoglu licu od napora i gladi, ali niko ništa više ne govori. Ćute kao i vođa, i idu. Čak i onaj vatreni govornik maje očajno glavom. Težak je to put bio.

Iz dana u dan se i od ovih poče broj smanjivati i ostade desetak druga. Lica još očajnija, a celim putem se, mesto razgovora, čuje kukanje i ječanje.

Sad više behu nakaze nego ljudi. Idu na štakama, obesili ruke o marame što su vezane oko vrata. Na glavi sila od prevoja, obloga, tiftika. I ako bi baš i hteli prinositi nove žrtve, nisu mogli, jer na telu gotovo i ne beše mesta za nove rane i uboj.

Izgubili su već i veru i nadanje i oni najodvažniji i najčvršći, ali idu ipak dalje, to jest miču se na neki način sa teškim naporima uz kukanje i stenjanje od bola. Pa i šta bi, kad se natrag ne može. Zar tolike žrtve, pa sad napustiti put?!

Sumračilo se. Gegaju tako na štakama, dok tek pogledaše, a vođe nema pred njima. Još po jedan korak, pa svi opet u jarugu.

— A jaoj, noga!.. A jaoj, majko moja ,ruka!.. A jaoj! — razleže se kuknjava, a zatim samo krljanje, ječanje i stenjanje. Jedan je potmuo glas psovao čak i dičnog vođu, pa umuče.

Kad se svanulo, a vođa sedi onako isto kao i onoga dana kad ga izabraše za vođu. Na njemu se ne opažaju nikakve promene.

Iz jaruge izbaulja onaj govornik, a za njim još dvojica. Obazreše se oko sebe onako nagrđeni i krvati da vide koliko ih je ostalo, ali samo je još njih trojica. Smrtni strah i očajanje ispuni njihovu dušu. Predeo neopoznat, brdovit, go kamen, a puta nigde. Još pre dva dana su prešli preko puta i ostavili ga. Vođa je tako vodio.

Pomisliše na toliko drugove i prijatelje, na toliku rodbinu, koja propade u tom čudotvornom putu, pa ih obuze tuga, jača od bola u osakaćenim udovima. Gledahu rođenim očima svojim rođenu propast.

Onaj govornik priđe vođi i poče govoriti iznemoglim, ustreptalim glasom, punim bola, očajanja i gorčine.

— Kuda ćemo?

Vođa ćuti.

— Kuda nas vodiš i gde si nas doveo? Mi se tebi poverismo zajedno sa svojim porodicama i pođosmo za tobom, ostavivši kuće i grobove naših predaka, ne bi li se spasli propasti u onom neplodnom kraju, a ti nas gore upropasti. Dve stotine porodica povedosmo za tobom, a sada prebroj koliko naj je još ostalo.

— Pa zar niste svi na broju? — procedi vođa, ne dižući glave.

— Kako to pitaš? Digni glavu, pogledaj, prebroj koliko nas ostade na ovom nesrećnom putu! Pogledaj kakvi smo i mi što ostadosmo. Bolje da nismo ni ostali nego da smo ovakve nakaze.

— Ne mogu da pogledam!...

— Zašto?!

— Slep sam!

Nastade tajac.

— Jesi li u putu vid izgubio?

— Ja sam se i rodio slep.

Ona trojica oboriše očajno glave.

Jesenji vetar strahovito huči planinom i nosi uvelo lišće; po brdima se povila magla, a kroz hladan, vlažan vazdug šušte gavranova krila i razleže se zloslutno graktanje. Sunce sakriveno oblacima, koji se kotrljaju i jure žurno nekud dalje, dalje.

Ona se trojica zagledaše u smrtnom strahu.

— Kuda ćemo sad? — procedi jedan grobnim glasom.

— Ne znamo!

(P. L.)