Tomas Man sa 22 godine počeo da piše delo koje će mu doneti Nobela: Kako su nastajali veliki romani

„Budenbrokovi“ predstavljaju svojevrsnu hroniku propasti jedne bogate nemačke trgovačke porodice, hroniku koja se proteže kroz četiri generacije i koja svom čitaocu pruža intimni uvid u norme i manire hanzeatske aristokratije u devetnaestom veku, u njihovu kulturu i poimanje sveta

Paul Tomas Man (1875—1955) potiče iz ugledne libečke buržoaske porodice, jedne od onih koje su tokom niza generacija vladale tim hanzeatskim gradom; bio je drugi sin Tomana Johana Hajnriha Mana, senatora i trgovca žitom, i Žulije da Silve Bruns, Brazilke nemačkog i portugalskog porekla, koja je sa porodicom emigrirala u Nemačku kada joj je bilo sedam godina.

Preporučujemo

Sa porodicom se tokom momaštva odselio iz Libeka u Minhen, nakon očeve smrti 1891. godine, kada je njihovo trgovačko preduzeće likvidirano, ali je svoje formativne godine, dakle, prvih šesnaest, proveo u tom biseru Baltika, ili jednom od bisera Baltika, budući da na obalama tog mora postoji previše bisera da bismo neki posebno mogli da izdvojimo.

Ipak, pre odlaska iz Libeka, pre selidbe u Bavarsku, Man se nakupio priča iz porodične prošlosti, nakupio se tog naročitog načina života kakav je vladao u hanzeatskoj trgovačkoj aristokratiji, i zbog svog spisateljskog dara postao savršena ličnost koja će veličinu i tragediju tog staleža pretočiti u reči i napisati roman, koji čak i danas spada u red najomiljenijih kod nemačkog čitalaštva, koje je inače probirljivo, sofisticirano, i golemo.

S izuzetkom jedne godine koju je proveo u Palestrini, gradiću u Laciju na oko trideset pet kilometara istočno od Rima, gde je živeo kod svog brata Hajnriha, takođe pisca, Tomas Man je sve do 1933. boravio u Minhenu, u kojem se 1905. oženio Katjom Pringshajm, Jevrejkom iz bogate fabrikantske familije, zbog čega je te godine morao da beži iz domovine kojom su zavladili nacisti.

No mnogo pre toga, dok je sredinom poslednje decenije devetnaestog veka još uvek studirao ekonomiju, istoriju, istoriju umetnosti i književnost, a potom i radio u jednom osiguravajućem zavodu, počeo je da piše. Prvu svoju pripovetku „Mali her Fridman“ objavio je 1896. u listu „Noje rundšau“, da bi dve godine docnije pod istim nazivom bila objavljena i njegova zbirka sastavljena od četiri pripovetke. Ali pre izdavanje te zbirke, Man je oktobra 1897. počeo da piše svoj prvi roman, kada mu je bilo svega 22 godine.

Trebale su mu tri da ga dovrši, što se desilo jula 1900, pa je objavljen naredne. Zove se „Budenbrokovi“, i predstavlja svojevrsnu hroniku propasti jedne bogate nemačke trgovačke porodice, hroniku koja se proteže kroz četiri generacije i koja svom čitaocu pruža intimni uvid u norme i manire pomenute klase u devetnaestom veku, u njihovu kulturu i poimanje sveta.

Ime grada u kojem se radnja odigrava nije pomenuto, no, očigledno je u pitanju Libek: odaju ga imena ulica i mnogi drugi detalji. Razlog tom skrivanju možda leži u Manovoj prvobitnoj nameri da se roman bavi sukobom umetničkog i poslovnog sveta, odnosno sukobu različitih pokolenja koje imaju drugačija životna stremljenja, sve u formi porodične sage; to se odmetnulo u nešto mnogo veće, praktično u ep protiv onovremenog aristokratskog društva i njegovih konvencija, što nije bila Manova želja budući da je neretko simpatisao njihovu protestantsku etiku.

Značajno je pomenuti to, da je Man već tada počeo sa praksom temeljnog istraživanja pre pisanja; za „Budenbrokove“ je prvo produbio svoje već postojeće znanje, kako bi sa besprekornom preciznošću mogao da pominje čak i svakodnevne detalje koji nisu od značaja za radnju; od svog rođaka je saznao sve što ga je zanimalo o ekonomiji Libeka, čak i kakve su bile cene žita u određenim razdobljima; preciznost postoji čak u načinu govora, pošto se neki likovi služe niskonemačkim jezikom; prve generacije, bliske Napoleonskim ratovima, dvojezične su i služe se francuskim, ali kod potonjih toga osetno nestaje, što takođe korespondira sa tokovima; i tome slično.

Sve se dešava kroz prizmu i u odnosu na porodični biznis, trgovinu, pa poslovno preduzetništvo kroz brakove, rođenja i smrti postaje praktično fetiš, ili religija, a treba napomenuti i da roman obiluje simbolikom i lajtmotivima, pa tako različiti opisi zuba aludiraju na različita stanja likova, čak i na dekadenciju ako su truli, pošto to ukazuje na preterano i nekontrolisano prepuštanje slatkoj hrani; nije bez značaja ni to što se pripadnik treće opisane generacije, trgovac i otac malog Hana Budenbroka koji se poput svoje majke zanima za muziku i umetnost, zove kao i autor, dakle, Tomas.

Man je 1929. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, i premda se to najveće literarno priznanje na svetu dodeljuje za celokupni opus, a ne za pojedinačno delo, ipak je Švedska akademija kao neposredni razlog navela upravo „njegov veliki roman ’Budenbrokovi’“. To bi moralo biti najbolja moguća preporuka, pod uslovom da ste nekako propustili da ovaj roman već pročitate.

(P. L.)