"Ja gospu sretoh poljima ovim, prelepu, vile kći": Stihovi Kitsa koje morate pročitati

"Dugačkih vlasi i hoda laka, divljina okom joj zri..."

Prelepa pesma se svakog dana može pročitati na našoj Pop i kulturi, kako domaćih tako i stranih autora. Ovaj put uronite u vanvremenske stihove Džona Kitsa.

Preporučujemo

Džon Kits je bio engleski pesnik, i jedan od najboljih predstavnika romantizma. Njegova senzualno slikovita poezija bogata je rečima, a najpoznatije su njegove ode. Međutim, za kratkog života, Kitsovo stvaralaštvo kritika nije dobro prihvatila, a on je preminuo od tuberkuloze u 25. godini.

"Lepa gospa bez milosti" (La belle dame sans merci)

Samotni, bledi viteže čuj me,

kud bludi korak tvoj?

Jezerom već su trske suve,

Minuo tica poj.

Viteže nesrećni, o šta te muči,

kakav te skoli jad?

Veverica već je lešnike zbrala,

prestade poljski rad.

Na čelu tvome ja ljiljan vidim,

groznice vlažan dar,

na obrazima klonulu ružu,

usahnu sve joj čar.

– Ja gospu sretoh poljima ovim,

prelepu, vile kći,

dugačkih vlasi i hoda laka,

divljina okom joj zri.

Ispletoh venac za čelo njeno,

grivne i mirisan pas,

ona me pogleda čežnjivim okom,

zajeca blag joj glas.

Popeh je tada na vranca moga,

slep za sav božji svet,

povita stasa pevaše pesmu,

vilinskih reči splet.

Korenje dade mi i divljeg meda,

i rose pitku slast,

i stranim jezikom prozborimeni:

ti si sva moja strast!

Vilinskoj špilji povede mene,

uzdah iz grudi gna,

i divlje oči, tužne joj oči

celivah sve do sna.

I tu sanjasmo na mahovini,

i snih, vaj srcu mom!

poslednji sanak koji prosanjah

na bregu ledenom.

Kraljeve, ratnike, kneževe videh.

Bleđi od smrti svi,

vikahu: „Zanavek zarobi tebe

la belle Dame sans merci!“

Njine otpale usne u tami

zijahu pretnjom zlom,

iz sna se prenuh i videh – ležim

na lednom bregu tom.

I eto zašto samotnom, bledom,

sad bludi korak moj,

mada su jezerom trske već suve

i tica minu poj.

Džon Kits (1795-1821)

Preveo sa engleskog: Vladeta Košutić, iz knjige "Pesništvo evropskog romantizma", priredio Miodrag Pavlović, Beograd, 1982.

(Telegraf.rs)