Šantićeva pesma upućena onima koji žele napustiti ovu zemlju: Spasavamo zaborava bisere naše kulture

„Ostajte ovdje“ prvi put je objavljena 1896. godine u mostarskom listu „Zora“, koji je Šantić uređivao zajedno sa Svetozarom Ćorovićem, potom Jovanom Dučićem, i konačno Atanasijem Šolom. Danas je relevantna isto koliko i onda kada je napisana

Aleksa Šantić (1868—1924), jedan od naših najvoljenijih pesnika, verovatno najromantičniji stvaralac srpske književnosti, napisao je sredinom poslednje decenije devetnaestog veka rodoljubivu pesmu, danas ne toliko znanu kao što su neka njegova ljubavna dela, koja dokazuje koliki je problem čak i tada bilo iseljavanje, srpskog i generalno jugoslovenskog stanovništva, sa ovih prostora.

Koliko je nama poznato, „Ostajte ovdje“ prvi put je objavljena u mostarskom časopisu „Zora“, koji je izlazio u periodu 1896—1901, koji je Šantić uređivao zajedno sa, isprva Svetozarom Ćorovićem, potom od 1898. Jovanom Dučićem, a od 1900. Atanasijem Šolom. Radi se o prvom broju koji je izašao 30. aprila prve godine; tako je numerisan, iako je 1. januara izašao svojevrsni predbroj.

Preporučujemo

Prvobitna verzija pesme donekle se razlikuje od onih koje se danas mogu naći; pored znakova interpunkcije koji su drugačiji, što je manje-više beznačajno, najkrupnija razlika se ogleda u tome što je u originalu Šantić koristio jotovanje u ijekavskom obliku reči „ovde“, što znači da je „ovdje“ bilo „ovđe“. To se ne odnosi samo na naslov pesme, koja se danas navodi kao „Ostajte ovdje“, dok Šantić, koji se ispod pesme na naslovnoj strani tog prvog broja potpisao samo kao „A.“, koristi „Ostajte ovđe“; jotovanje je prisutno u celom tekstu, i u drugim rečima.

Elem, mi smo danas suočeni sa masovnom emigracijom „svega što vredi“ u građanstvu Republike Srbije, koje, u potrazi za boljim životom i uređenijom, normalnijom državom, hrli preko granica, sa namerom da se nikada više ne vrati, jer mu je svega dosta. To je razumljivo, svako treba da bude gospodar svoje sudbine i ne treba da se obazire na moralisanja dežurnih „patentiranih patriota“, kako ih je nazivao Boško Tokin. Ali ova pesma bi možda mogla ubediti one koji se još uvek lome, koji nisu prelomili, i uveriti ih da je bolje da ostanu. Ne treba dizati ruke od svega; nema sumnje da su ovoj zemlji baš sada potrebni, možda kao nikada pre, i da će ponovo njima biti potrebna ova zemlja; ne da za nju ginu, već da je životom grade.

OSTAJTE OVĐE

Ostajte ovđe! Sunce tuđeg neba

Neće vas grijat k’o što ovo grije,

Grki su tamo zalogaji hljeba,

Đe svoga nema i đe brata nije...

Od svoje majke ko će naći bolju?!

A majka vaša zemlja vam je ova, —

Bacite pogled po kršu i polju,

Svuda su groblja vaših prađedova.

Za ovu zemlju oni bjehu divi,

Uzori svjetli što je branit znaše,

U ovoj zemlji ostanite i vi,

I za nju dajte vrelo krvi vaše.

K’o pusta grana, kad jesenja krila

Trgnu joj lisje i pokose ledom,

Bez vas bi majka — domovina bila

A majka plače za svojijem čedom.

Ne dajte suzi da joj s oka leti,

Vrat'te se njojzi u naručju sveta,

Živite za to, da možete mr’jeti

Na njenom polju, đe vas slava sreta!

Ovđe vas svako poznaje i voli

A tamo niko poznati vas neće, —

Bolji su svoji i krševi goli

Neg cv’jetna polja kud se tuđin kreće.

Ovđe vam svako bratski ruku steže,

U tuđem sv’jetu za vas pelen cvjeta, —

Za ove krše sve vas silno veže:

Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta.

Ostajte ovđe! Sunce tuđeg neba

Neće vas grijat k’o što ovo grije,

Grki su tamo zalogaji hljeba

Đe svoga nema i đe brata nije...

(P. L.)