Nesrećne ljubavi Alekse Šantića: Anka je bila Hrvatica, majka mu nije dozvolila da se venčaju

"O, da mi je nešto pa da budem reka, pa da tečem ispred tvoje kuće male..."

Sve ljubavi Alekse Šantića, pesnika, akademika, romantičara, vizionara, mogle bi se nazvati "neuzvraćenim". Ovaj mostarski gospodin je bio privlačan mnogim damama, ali, kako to često biva, on je uvek čeznuo za nekom drugom.

Šantića su želele razne udavače. Bio je šarmantan, harizmatičan, školovan. Prava supružnička prilika.

Preporučujemo

Međutim, Šantićeva osećanja su bila usmerena ka Anki Tomlinović. Prema Dučićevim navodima, i lepa Anka je volela lepog Aleksu.

Pratio ju je u stopu. Čekao bi je satima da se pojavi na vratima fotografske radnje njenog oca. Svaki dan su provodili u šetnji i razgovoru. Doživljavao ju je kao tajanstvenu, blagu, privlačnu. Ona je volela da čita njegove pesme, pa joj je posvetio "Ako hoćeš":

"Ako hoćeš da ti pjevam

Onu tihu nojcu milu,

Razvij tvoju gustu kosu

Mirisavu meku svilu!"

A Anka, kad mu ju je vraćala, rekla je: "Što se tiče onoga, ako hoćeš, odgovor je...hoću!" 

Međutim, ova ljubav je bila previše dobra da bi mogla da se ostvari. On je bio pravoslavac, a ona katolkinja. Mala sredina u Mostaru nije bila spremna da prihvati brak Srbina i Hrvatice iz Like. Jaka patrijarhalnost u Šantićevoj porodici i česte prepirke sa majkom, stale su na put emotivnom odnosu sa Ankom. Majka ga je jednom prilikom dovela pred ikonu Svetog Nikole i zaklela: "Ako je dovede u kuću, majka će ih mrtve dočekati. Crni pokrov će biti njihovi svatovi!"

Tužni Aleksa je shvatio da nema izbora i raskinuo je vezu sa Ankom, koja se godinu dana kasnije udala za starijeg muškarca iz Zagreba. Dok su svatovi prolazili porede Aleksine kuće na Brankovcu, kažu da je plakao na prozoru gledajući svadbenu povorku. Anka je otišla za Zagreb i zauvek napustila Mostar. 

Nakon nje je bilo drugih žena, ali nijedna kao Anka. Zaljubio se i u jednu Zorku, ali to nije bila ona vrsta ljubavi puna ushićenosti, nevinosti, čežnje. Zorkini roditelji nisu prihvatili Aleksu, pa se i ona udala za drugog. Kad ju je zapazio sa njenim suprugom, napisao je stihove:

"Ponoć je. Ležim, a sve mislim na te,

U tvojoj bašti ja te vidjeh juče,

Gdje bereš krupne raspukle granate"

"Emina" je možda najpoznatija ljubavna pesma Alekse Šantića. Međutim, prema navodima raznih izvora, izgleda da ju je posvetio svojoj komšinici, desetogodišnjoj Emini Sefić, ćerki uglednog mostarskog imama.

Čitaoci su prvi put ovu pesmu primetili u listu "Kolo" 1902. godine. Izgleda da je bila naručena iz Beograda kako bi predstavila lepotu iz života ljudi islamske veroispovesti. Izvori kažu da se Emina kasnije udala za bogatog trgovca sa kojim je imala 16-oro dece.

Aleksa Šantić se nikad nije oženio. Preminuo je od tuberkuloze 1924. godine u Mostaru. Umesto dece, za sobom je ostavio svoje vanvremenske pesme...

(Telegraf.rs)