Šta uradi Radjard Kipling kad sazna da je mrtav: Kratke anegdote iz života velikih pisaca

Autor „Knjige o džungli“ je svojevrsna „žrtva“ izmenjene političke i društvene klime, pošto je stasao i delovao u vreme kada su imperijalistička osećanja bila normalna, čak i ono što danas zovemo rasizmom, zbog čega ga mnogi osporavaju

Džozef Radjard Kipling: da li je potrebno reći išta više od toga, ne govori li njegovo ime sve što treba da se kaže, ne odzvanja li ono u svesti svakoga čije je detinjstvo neraskidivo povezano sa „Knjigom o džungli“, tim živopisnim remek-delom koje deci već 125 godina razbuktava maštu i ljubav prema prirodi i životinjama? Engleski pisac, pesnik i novinar, rođen je 30. decembra 1865. godine u ondašnjem Bombaju, današnjem Mumbaju, u Indiji koja je tada bila deo goleme Britanske imperije, u Indiji koju su Britanci nazivali „Draguljom u Kruni“, u Indiji koja je svojom egzotikom i misterioznošću na ovog velikana ostvarila snažan i trajan uticaj.

Preporučujemo

Upravo je zahvaljujući uticaju indijskog miljea u kojem se rodio i stasao, Kipling iznedrio, ne samo gorepomenuti roman koji je ime „Mogli“ utisnuo u psihu svakog pustolovno nastrojenog deteta, nego i romane kao što je „Kim“ (1901), kratke priče poput „Čovek koji bi bio kralj“ (1888), pesme kao što su „Mandalaj“ (1890), „Gunga“ (1890), „Bogovi naslova“ (1919) i „Teret belog čoveka“ (1899), te „Ako“ (1910) koja i danas živi u britanskoj svesti kao evokacija viktorijanskog stoicizma i samodiscipline, tzv. „ukočene gornje usne“, znaka snage i samokontrole, britanske odlučnosti i neosetljivosti naspram opasnosti (dok drhtava gornja usna pokazuje prisustvo straha).

Posebno su njegove knjige za decu značajne, drže se za klasike, pošto upravo u njima Kipling pokazuje sav svoj raskošni talenat, „svoju svestranost i blistavi pripovedački dar“. Stoga nimalo ne čudi što je krajem devetnaestog i početkom dvadesetoga veka bio među najpopularnijim piscima Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Irske; što je jedan Henri Džejms, koji je odigrao jednu od ključnih uloga u prelazu iz književnog realizma u modernizam, o njemu kazao da je „najkompletniji genij“ kojeg je ikada upoznao; što je 1907. dobio Nobelovu nagradu za književnost, kao prvi pisac na engleskom jeziku kojem je to pošlo za rukom, i do danas najmlađi uopšte, pošto je tada imao samo 41 godinu.

Stoga nimalo ne čudi ni to, što je bio predložen za zvaničnog britanskog pesnika-laureata, ustanove koja potiče iz srednjeg veka i opstaje u okviru kraljevskog domaćinstva, mada ju je odbio, kao što je odbio i titulu viteza, odnosno „sera“; što je njegov pepeo, nakon smrti 18. januara 1936., pohranjen u Pesnički kutak Saborne crkve Svetog Petra u Vestminsteru, odnosno Vestminsterske opatije, rame uz rame sa Čoserom, ocem engleske književnosti i prvim koji je tu 1400. sahranjen (ne zbog književnosti već zbog položaja u opatiji), zbog koga se kutak i pretvorio u ovo što je danas, rame uz rame sa Dikensom, Drajdenom i drugima (nisu svi velikani tu sahranjeni, veliki broj njih je samo komemorisan spomenicima, poput Šekspira, lorda Bajrona, sestara Bronte, itd).

Naravno, bilo je i drugačijih mišljenja o velikom Kiplingu, čak izrazito negativnih stavova koje su gajili jednako veliki književnici, recimo Džordž Orvel. Kipling je svojevrsna „žrtva“ izmenjene političke i društvene klime; u vreme kada je on stasavao i pisao, evrocentrizam je bio savršeno normalan, o britanskom etnocentrizmu da ne govorimo, latentni rasizam i patronizovanje nebelaca se podrazumevalo samo po sebi, vrednost imperijalizma se nije ozbiljno dovodila u pitanje.

Tako je Orvel smatrao da je Kipling „džingo-imperijalista“ (džingoizam, britanska verzija tzv. ura-patriotizma, oblik je nacionalizma koji se očituje agresivnom spoljnom politikom, ali kolokvijalno, odnosi se na preteranu pristrasnost kada se govori o sopstvenoj zemlji, koja se ceni kao superiorna u odnosu na ostale, što znači da je u pitanju ekstremni tip nacionalizma; džingoizmom takođe može da se nazove i opšte oduševljenje cele nacije nekom pobedom nad drugom, bilo u „stvarnom svetu“ bilo u sportu), kao i da je bio „moralno bezosećajan i estetski odvratan“.

Rasprava o mestu koje zauzima Radjard Kipling u istoriji svetske književnosti nije gotova, mada niko ne spori da je njegovo životno delo od ključnog značaja za naše razumevanje toga, kako je imperija kao ideja u ono vreme doživljavana, konačno, za razumevanje onog vremena generalno. Za neke će ostati rasista, a za neke vrsni pisac koji je ulepšao detinjstvo nebrojenih miliona; uostalom, niko nije savršen, svaki je čovek proizvod svog vremena i okruženja, ne bi trebalo suditi retroaktivno. Rečima iz jednog zbornika starih tekstova o njemu i njegovom nasleđu: „Sročiti koncizni a ipak iscrpni sud o g. Kiplingu je nemoguće, toliko je raznovrsna njegova nadarenost, tako bogata njegova zadužbina. Užarena mašta, neiscrpna inventivnost, duboko poznavanje ljudskog srca — to su tri njegova najodabranija imetka“.

Jedna anegdota iz njegovog života, posebno interesantna i duhovita, kaže da je Kipling bio preplaćen na neki britanski časopis, koji je greškom objavio da je slavni pisac preminuo. Potom su mu, kao pretplatniku, uredno poslali njegov primerak lista. Zaprepašćeni Kipling, nesvestan svoje smrti, poslao je odmah pismo uredniku u kojem mu je, između ostalog, napisao: „Upravo pročitah da sam mrtav. Ne zaboravite da me izbrišete sa spiska vaših pretplatnika“.

Druga anegdota kaže, da je u vreme svoje najveće slave, Kipling bio plaćen jedan šiling za svaku napisanu reč (sve do 1971. godine UK nije koristilo decimalnu valutu, već je funta imala 20 šilinga a šiling 12 penija; posle toga je šiling ukinut pa je danas funta podeljena na 100 penija), zbog čega su mu neki oksfordski studenti poslali pismo sa šilingom u koverti i molbom da im pošalje jednu od tih svojih tako dragocenih reči. On im je kratko odgovorio: „Hvala“.

(P. L.)