Arapske žene veća su tajna od piramida Gize, ali kada vam se obrate, zateći će vas svojim rečima

Uz svaki tekst delimo knjige za čitaoce

Šta se nalazi iza skrivenih lica arapskih žena, kako one još kao devojčice stiču znanje čak i kada im je, usled rata i nemaštine, škola zabranjena? Dolazak u Jemen, opustošenu državu na Arapskom poluostrvu, dao je Nebojši Jojiću zapanjujuće odgovore na ovo pitanje. Jemen je samo još jedan korak u njegovom 40.000 kilometara dugom putovanju, čije su nepreglednost i bogatstvo uspeli da stanu u knjigu "Bukirano", u izdanju Lagune.

Ako trenutno niste na odmoru, ove stranice odvešće vas na potpuno neočekivanu avanturu:

Preporučujemo

Oko jedan posle podne, primetio sam da muškarci iz restorana nestaju u zadnje prostorije i ubrzo se vraćaju oteklog obraza. Sećate li se Sačma Armstronga dok duva u trubu i njegovih nabreklih obraza? Tako su obrazi, pardon, po jedan obraz Jemenaca izgledali kada bi u njega nabili loptu od lišća, veličine omanje pomorandže.

Očigledno je bila reč o njihovom omiljenom opijatu, vrsti blage stimulativne droge koja se zove kat (qat ili khat). O katu pišu sve knjige koje se bave Jemenom, kat je opšteprisutan u društvu, zato što ga preko 80% muškog stanovništva konzumira često, a preko 60 odsto muškaraca svakodnevno! Kat je toliko odomaćen da sam kunem se, jedne večeri na njihovoj nacionalnoj televiziji video kako tadašnji predsednik države Saleh daje neki intervju naduvenog obraza. Zimzelena biljka catha edulis, može narasti do 10 metara uvis, ali je obično uzgajivači podsecaju u žbun visine oko 3 metra. Svakodnevno se sa biljke bere novoizraslo mlado lišće, pakuje u džakove i šalje na trgove i ulice svih naselja Etiopije, Džibutija, Eritreje, Somlije (sada malo teže) i Jemena.

Oko jedan posle podne sve staje, muškarci se povlače na opuštaje i druženje uz kat i čaj, isisavajući sokove iz zelene grudve u obrazu. Naravno da se kat morao probati i moram priznati da čitav doživljaj na mene nije ostavio pozitivan utisak. Osećaj koji sisanje i žvakanje listova izaziva je kao posle dve ispijene jače espreso kafe ili još bolje, nakon dva popijena Red Bull-a. Da bi uspeli da se dokopamo te blage omamljenosti, trebamo duuugo preživati lišće. Nisam se više vraćao katu, jer me čitav postupak asocirao na celodnevno kravlje premetanje nesvarene hrane iz jednog u drugi želudac, uz dodatnu „doradu“ i žvakanje. Prateće pojave konzumiranja kata, jako crvenilo beonjača i pojačano lučenje pljuvačke, takođe nisu prijatne.

Jednostavno, to nije bila moja "šoljica čaja", kako kažu Englezi. Nema nikakvih dokaza da žene uzimaju ili da ne uzimaju opijat. Svakako ne javno kao muškarci, ali šta znamo, možda im je žvakanje dopušteno kod kuće. Lično nisam video nijednu ženu da konzumira kat, ako se ne računaju „devojke“ iz naše grupe. Doduše, mogu slobodno reći da u ovoj zemji na ulici nisam video puno žena, a i one su bile od glave do pete prekrivene mantijama koje nazivaju burke. Lebdele su ulicama kao fantazmi, kao duhovi. Arapske žene za mene su veća tajna od piramida Gize. Kako reče jedan poznanik: „u više piramida sam ušao...“ Arapske žene je teško intimno upoznati, bez obzira na njihovu veru.

Tradicionalni patrijarhalni sistem je odavno postavio stroga pravila vaspitanja i ponašanja za „slabiji“ pol, koja se tiču čak i obrazovanja. Ako moraju birati, roditelji će se uvek opredeliti da školuju muško dete i zato je broj neobrazovanih žena u arapskom i islamskom svetu veoma veliki. U Sani smo videli devojčice neprekrivenih lica, ljubopitljivog pogleda, ali nam nisu prilazile i upuštale se sa nama u razgovor. Međutim, kada smo izašli u obilazak manjih mesta u okolini prestonice, grupe devojčica su nas prosto saletale nudeći svoje šarene proizvode i čavrljajući tečno na mnogim stranim jezicima. Očigledno da su se osećale sigurnije u njihovom manjem, poznatom okruženju i da su od roditelja dobile dozvolu da komuniciraju sa strancima, ne bi li zaradile koji dolar za porodični budžet. Imao sam u nekoliko navrata prilike da desetak minuta popričam sa tim malim pametnicama i bio sam iskreno zapanjen i oduševljem njihovim znanjem i razmišljanjima. Spreman sam da tvrdim da su jemenska deca izuzetno bistra i da je velika šteta što umesto flomastera i knjiga češće broje metke i čaure.

Sećam se jedne devojčice od 13 godina sa kojom sam vodio skoro pa naučni razgovor o istoriji njene zemlje i situaciji na Balkanu posle rata devedesetih?! Na tečnom engleskom mi je objašnjavala kako je kraljica od Sabe vladala pustinjom, zašto su se suniti i šiiti zavadili i kako danas stoje stvari u zemlji, sa osvrtom na žensko pitanje u Jemenu, a zatim povukla paralelu sa eks-jugoslovenskim prostorima i našim verskim rasulom, sa puno podataka i činjenica. Sve se to dešavalo dok smo šetali kamenim ulicama Tule (Thula), neverovatnog, kao izmaštanog utvrđenog srednjovekovnog grada, podignutog na vrhu visokog brda koje dominira okolnim područjem. Ostao sam potpuno zaprepašćen.

Znala je sve, čak i da bi želela da studira arhitekturu i to negde u inostranstvu. Možda u Italiji, rekla je, jer tečno priča i taj jezik! Samo da je roditelji prerano ne udaju, brinula se. Kako, odakle, kojim načinom je ovo znanje stiglo u ovu devojčicu blistavih očiju, ostalo mi je potpuno nejasno, jer mi je na to pitanje, uz zagonetni osmeh odgovorila:

- Mi puno pričamo među sobom i sa strancima koji ovde dolaze.

Kojim strancima? Do tog trenutka nismo sreli nijednu organizovanu grupu turista.

Tula je ostala u mom pamćenju zbog neverovatnog položaja, kao da visi nad dolinom, zbog izuzetno interesantnih kamenih kuća i ogromnog rezervoara pijaće vode do koga je vodio akvedukt konstruisan tokom drevnih, opasnih vremena ratova i opsada grada. Voda u rezervoaru bila je bistra, šarene, plavozelenkaste boje, kao i vragolaste oči male pametnice sa kojom sam razgovarao. Često sam se nakon tog susreta, paleći sveću za zdravlje moje dece u molitvama sećao i ove devojčice. Nadam se da je uspela da se probije van bedema svog grada...

Telegraf želi da vas upozna sa sjajnim delom "Bukirano", Nebojše Jojića.  Prva dva čitaoca koja se jave na karte@telegraf.rs danas (sreda, 21.8.) od 12.30 dobiće besplatan primerak. Potrebno je da u mejlu ostavite svoje podatke - ime, prezime i broj telefona.

(Iz knjige “Bukirano” Nebojše Jojića, Laguna 2018.)