Džojsove muke sa sedam reči koje su ga bacile u očajanje: Kratke anegdote iz života velikih pisaca

Najveći literarni sin Irske, autor „Uliksa“, najznačajnijeg romana dvadesetog veka, nije bio preterano plodan pisac, budući da je to delo pisao sedam godina, a ono naredno, „Fineganovo bdenje“, čak deset godina duže. Uzrok tome je njegova priroda koja je stremila jezičkom savršenstvu, perfektnom izboru reči i perfektnoj strukturi rečenica

Džejms Augustin Alojzijus Džojs — rođen 2. februara 1882. u Dablinu, prestonici Irske, preminuo 13. januara 1941. u Cirihu, prestonici istoimenog švajcarskog kantona — verovatno je najznačajniji pisac dvadesetog veka; njegov drugi po redu roman, „Uliks“, smatra se ne samo jednim od najboljih ikada napisanih, već možda i najvažnijim i najuticajnijim romanom prošlog stoleća, u kojem autor dokazuje „mitsku uzvišenost trivijalnog“, po rečima prof. Zorana Paunovića koji se upustio u gotovo nemogući, ali uspešni, poduhvat prevođenja ovog slavnog ostvarenja.

Preporučujemo

Nije slučajno naš Danilo Kiš napisao: „Svi smo mi moderni izašli ne iz Džojsovog šinjela (Kiš ovde pravi aluziju na čuvenu rečenicu Dostojevskog: „Svi smo mi izašli iz Gogoljevog šinjela“, koji je opet sa svoje strane napravio aluziju na čuvenu Gogoljevu pripovetku „Šinjel“; prim. nov), nego iz džojsovskog košmara, iz džojsovskog veličanstvenog poraza! Moderni evropski roman zapravo i ne čini ništa drugo nego pokušava da Džojsov veličanstveni poraz pretvori u male pojedinačne pobede. Svi mi zastajemo pred džojsovskim ambisom ambiguiteta i jezičkih košmara, oprezno se naginjući nad ponorom vrtoglavih mogućnosti u koji se strmoglavio naš veliki Učitelj!“

Ali ovde nećemo opširno govoriti o životu i delu Džejmsa Džojsa, to ćemo ostaviti za drugu priliku, kada se uskoro budemo bavili samim „Uliksom“, u sklopu naše rubrike „Kako su nastajali veliki romani“.

Recimo tek toliko, budući da je značajno za ovaj kratki tekst, da Džojs nije bio preterano plodan pisac: pre „Uliksa“ napisao je zbirku pripovetki „Dablinci“, zatim autobiografski roman „Portret umetnika u mladosti“, a posle — „Fineganovo bdenje“, ostvarenje oko kojeg osamdeset godina kasnije širi konsenzus postoji samo u vezi sa pitanjem ko su glavni likovi, i u manjoj meri šta je radnja.

Uprkos mladalačkom interesovanju za teatar, napisao je samo pozorišni komad „Izgnanici“, kao i tri zbirke pesama, od kojih je „Kamerna muzika“ najčuvenija. Nekoliko njegovih dela objavljeno je posthumno; u toj grupi najvažniji je „Junak Stiven“, roman iz kojeg se razvio „Portret“, i koji čak nije sačuvan u celosti.

Uzrok nevelikom opusu svakako leži u Džojsovoj prirodi koja je stremila jezičkom savršenstvu, perfektnom izboru reči i perfektnoj strukturi rečenica. Sedam godina je pisao „Uliks“, u periodu 1914—1921, sedamnaest godina je radio na „Fineganovom bdenju“, u periodu 1922—1939! Upravo anegdota koju smo danas izabrali najbolje ilustruje njegov spisateljski modus operandi, mada sličnih anegdota ima pregršt.

Naime, priča kaže da mu je jednog dana prijatelj došao u posetu i zatekao ga kako u stanju potpunog očajanja leži na radnom stolu. „Džejmse“, upitao ga je, „šta nije u redu? Da nije nešto zbog posla?“ Džojs se nije pomerao, nije podigao glavu, ostao je u istom položaju u kojem je bio, i ništa nije rekao: podrazumevalo se da očajava zbog posla!

Ali prijatelj, ipak, nije odustajao, želeo je da zna više. „Koliko si danas reči napisao?“, nastavio je sa propitivanjem; pisac, i dalje nepomičan, ovoga je puta ipak odgovorio, premda kratko: „Sedam“. Posetilac je bio začuđen. „Sedam? Ali, to je za tvoje standarde dobro, zar ne?“ „Da“, odgovorio je Džojs, pa konačno podigao glavu, pogledao ovoga pravo u oči i dodao: „Pretpostavljam da jeste, ali ne znam kojim redosledom treba da idu!“ (eng. I suppose so, but I do not know in what order they go in!)

(P. L.)