Dikensove porođajne muke sa Dejvidom Koperfildom: Kako su nastajali veliki romani

Prvi roman koji je Čarls Dikens napisao iz prvog lica bio je verovatno jedini za koji slavni engleski pisac nije imao razrađen plan radnje, već je izgleda pustio da se piše „sam od sebe“. Na ideju je došao posle posete Norfoku, a početak pisanja su kao i obično pratili razdražljivost i melanholija

Čarls Džon Hafem Dikens (1812—1870) rođen je na južnoj obali Engleske, u grofoviji Hempšir, u varošici Landport, danas delu Portsmuta, kao drugo od osmoro dece Džona, mornaričkog činovnika, i Elizabet Dikens. Kao dečak je po deset časova dnevno morao da radi u fabrici paste za obuću, nakon što je otac otišao na robiju zbog duga koji nije mogao da otplati, i premda je to svakako uništilo njegovo detinjstvo i prekinulo formalno obrazovanje, definitivno je odigralo presudnu ulogu u stvaranju velikog pisca.

Preporučujemo

Posle svog prvog velikog uspeha romanom „Posmrtni spisi Pikvikovog kluba“ koji je izlazio u nastavcima 1836. godine, usledilo je još trinaest romana (petnaesti je ostao nedovršen, a pisanje prekinuto smrću velikog čoveka), pet novela, nekoliko stotina pripovetki i članaka, predavanja, usmenih tumačenja... Uprkos tome što nije posedovao diplomu, dvadeset godina je radio kao urednik raznih nedeljnika, bio tvorac književnih likova poznatih širom sveta, najpopularniji i najveći pisac viktorijanskog doba, zagovornik prava dece, njihovog obaveznog obrazovanja i brojnih drugih naprednih društvenih reformi.

Takođe je bio pionir romana u nastavcima, koji su izlazili na nedeljnoj ili mesečnoj bazi, i glavni odgovorni što je to širom Evrope postala norma tokom druge polovine devetnaestog veka, čime je siromašnom nepismenom mnoštvu omogućio da za pola penija sluša čitanje svake nove epizode romana (a i „profesionalnim“ čitačima u javnosti da zarade koji dinar), koji god da je u tom trenutku izlazio, što je stvorilo svojevrsnu „revoluciju“, u literarnom smislu ali i socijalnom, jer su njegova dela uvek imala progresivni karakter.

Novela „Božićna pesma“ je do dana današnjeg ostala popularna, u međuvremenu adaptirana u svim mogućim umetničkim formama, slično kao i „Velika očekivanja“ i „Oliver Tvist“, za čijeg glavnog lika zna svako dete i svaki čovek na svetu; a roman „Priča o dva grada“ — sa svojom savršenom uvodnom rečenicom, možda najboljom u istoriji književnosti, koja glasi: „Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena...“ — verovatno je njegovo najbolje ostvarenje, ako je uopšte moguće izneti takav sud.

A tu je i njegov omiljeni vlastiti roman „Dejvid Koperfild“, prvi koji je napisao iz prvog lica, koji je s pravom proglašen remek-delom i koji predstavlja prekretnicu u njegovom stvaralaštvu. Izlazio je u nastavcima tokom 1849—1850, nakon čega se odmah pojavio u knjiškoj formi. Na ideju da ga napiše došao je 7. januara 1849. kada je sa dva prijatelja posetio Norič i Jarmut, u grofoviji Norfok. Posebno je Jarmut na njega ostavio snažan utisak i u skladu sa tim odigrao važnu ulogu u romanu; prilikom jedne šetnje nedaleko od tog gradića, primetio je znak za selo Blanderston, koji će u izmenjenom engleskom spelovanju postati mesto rođenja i ranog detinjstva glavnog protagoniste i naratora.

Kao što je uvek bio slučaj kada bi počinjao rad na novom projektu, Dikens je bio razdražljiv i melanholičan, po sopstvenim rečima „čak više od uobičajenih porođajnih muka ostalih romana“; kolebao se i oko naslova pa je u opticaju bilo čak sedamnaest različitih varijanti (recimo „Čarls Koperfild“), dok se napokon nije skrasio na naslovu „Koperfildovo ispitivanje sveta onako kako se desilo (eng. The Copperfield Survey of the World as it Rolled), barem do 19. aprila kada je došao do konačnog oblika. Možda je presudno bilo to što ga je prijatelj zaintrigirao kada je ukazao na to da su inicijali Dejvida Koperfilda, kako se glavni lik sada definitivno zvao, obrnuti od njegovih, što je ovaj proglasio manifestacijom svoje sudbine.

Ali opet, mučio se, nije bio siguran, rekao je da „mada znam šta treba da radim, vučem se kao vagon“. Pre ovog romana, a po svemu sudeći i nakon njega, Dikens je uvek imao razrađen plan radnje, ali ovoga puta to nije bio slučaj i često je odluke donosio „u hodu“; nekoliko likova je dobilo svoja imena u zadnjem trenutku, Dejvidovo zanimanje nije znao sve do osmog nastavka, to jest poglavlja 22—24 koja su izašla decembra meseca, Dorina sudbina mu nije bila poznata sve do 17. maja 1850, mada je sigurno bilo stvari koje je sve vreme imao u glavi.

No nakon što je krenuo da piše, nakon što je napravio prvi korak, obliven samopouzdanjem radio je punom parom, posebno nakon što je smislio kako da u roman ubaci ono sa čim je najbolje bio upoznat — svoje dečačko iskustvo rada u fabrici. Nadahnutog, nije ga omeo čak ni novi žurnal koji je pokrenuo u to vreme, i bio je „vredan kao pčelica“, kako se pohvalio u jednom pismu; omela ga nije čak ni pretnja tužbom gospođe Džejn Simor Hil, njegove maserke, koja se prepoznala u jednom liku, koji je nakon toga postepeno izmenio, načinivši ga manje karikaturalnim i Koperfildovom prijateljicom, što je bilo jedino odstupanje od „plana“.

Tokom rada na ovom romanu Dikensu se 16. avgusta 1850. godine rodila kćer koja je dobila ime Dora Eni, po Dejvidovovom prvoj supruzi, ali je preminula devet meseci docnije, nakon što je izašao poslednji nastavak i roman bio štampan kao knjiga. Rukopis je dovršen 21. oktobra 1850, ostavivši autora napola srećnim a napola tužnim, baš kao i svakog čitaoca „Dejvida Koperfilda“ kada završi njegovo čitanje.

(P. L.)