Na "pijaci pripovedača" oružje je za dž, a neće vam biti dobro kad čujete kako prodaju zubne proteze

Uz svaki tekst delimo knjige za čitaoce

Pejzaži Pakistana oduzimaju dah, ali ako vođeni tom lepotom malo odlutate s puta, za vašu sudbinu nije više odgovorna država, nego veće staraca plemena na čijoj ste se teritoriji zatekli. Srećom, gradovi su jednako inspirativni kao i prostranstva, jer se u njima susreće mnoštvo naroda i kultura, u šta se uverio srpski pisac Nebojša Jojić. U knjizi "Bukirano" u izdanju Lagune on opisuje tu raskrsnicu civilizacija, a pre svega grad koji se Peševar, koji je nekada bio poznat kao "grad cveća", a danas to su njegovi ukrasi žene žene u šarenim odorama koje krstare bazarima, ulicama hramovina.

SEVERNI PAKISTAN I "PIJACA PRIPOVEDAČA"

Preporučujemo

Pred sam polazak na putovanje u Pakistan, imao sam ozbiljnu tremu, nisam znao šta me tamo čeka, kakvi će biti ljudi sa kojima budem trebao sarađivati, putevi, higijena, prevoz... O tome nisam imao sa kim da porazgovaram, niko u Pakistanu nije bio i odande se vratio da mi o tome priča. Mnoge grozne reportaže CNN-a i drugih senzacionalističkih kanala nisu mi pomogle da se opustim...

Sve moje strepnje prestale su u treptaju oka, kada sam po sletanju ugledao kolegu lokalnog vodiča, čije je prezime bilo Ša. Kulturno, poslovno obučen, sa naočarima kornjačinog okvira, prijatnog osmeha, bio je pravi gospodin, očigledno obrazovan u klasičnim britanskim školama. O tome je svedočio njegov perfektan engleski i uglađeni maniri. Od prvog trenutka sam bio siguran da ćemo odlično sarađivati. Tako su za ovu turu postali zaduženi Mr. Ša i Mr. NeŠa.

Odmah po sletanju na internacionalni aerodrom u Islamabadu, zaputili smo se na severozapad zemlje, u grad po imenu Pešavar (Peshawar), udaljen oko 190 kilometara od Pakistanske prestonice. Autobus je bio pristojan, drumovi takođe, šta je više putnik mogao poželeti? Pešavar je glavni grad severozapadne granične provincije i planinskih oblasti prema Avganistanu. Njegovo ime to i znači „grad na granici“. U drevna vremena bio je poznat kao Purušapura – „grad cveća“ i jedno je od najstarijih naselja u ovom delu sveta. Odvajkada je bio veliki trgovački centar jer se nalazio na takozvanom „putu svile“, razgranatoj mreži trgovačkih puteva koji su spajali grad Čangan, današnji Šian (Xian), dugogodišnju prestonicu Kine, sa Bliskim Istokom i Mediteranom.

Veliki bazar Kisa-Kavani (Kisa-Kawani) je mesto gde se najbolje može osetiti kosmopolitski duh grad. Nekada su u prepunim mehanama bazara, za dobru napojnicu ili mastan obrok, talentovani pripovedači pričali priče iz davnina i recitovali romantične balade gomilama zainteresovanih trgovaca i vojnika. Običaj se izgubio kroz vekove, ali je ime opstalo – "pijaca pripovedača". Posmatrajući trgovce raznih narodnosti, jer tu su bili Paštuni, Tadžiki, Uzbeki, Iranci, Cigani, Avgani i ko zna ko još.

Imali smo priliku da vidimo lokalne zubare i frizere, koji su na sred ulice obavljali svoje zanate. Jedan od uličnih stomatologa čak se bavio i protetikom, nudio je na svojoj tezgi gotove modele vilica koji su se mogli probati na licu mesta. Ako mušteriji proteza nije odgovarala, bila bi proprana u lavoru i vraćena u prodaju. Uz njih su se tiskale tezge prodavaca začina koji su svoju robu raznih boja organizovali u zanimljive kupe, mesara koji su vodili večni rat sa muvama, bakalina koji su izlagali robu raskošnih boja, kokošara koji su svoju ponudu obesili za noge i među svima njima najzanimljivije, zato što ih tu nismo očekivali, prodavnice i prodavce oružja! U njima se za male pare (par stotina dolara) čovek mogao naoružati do zuba. Ono što mi je privuklo pažnju je da su majstori garantovali da bilo koji model ličnog naoružanja mogu napraviti za nekoliko dana. Ako bi im doneli "mustru" i pre tog roka!

Svuda su nas sa zanimanjem pratile oči mnogobrojnih, u istu odeždu obučenih muških stanovnika grada. Svi muškarci u Pakistanu se oblače isto i to svakog božijeg dana u godini. Variraju samo nijanse, preko bele, kremkaste, pastelno plave, do raznih nijansi sive i braonkaste. U pitanju je šalvar kamiz (shalwar kameez) , široka duga košulja ispod koje se navlače jako prostrane pantalone na učkur. Preko košulje obično se nosi prsluk ili sako, ponekad i jedno i drugo, a na nogama su braon ili crne kožne sandale, uvek istog modela. Čitava zemlja nosi jedan model sandala! Meni su se sandale svidele i želeo sam da ih kupim. Slatko sam nasmejao obućara kada sam tražio da mi da broj 44 da probam.

- Ne postoje brojevi - nacerio mi se - jednostavno sedi i probaj. Ovde svako lično mora da ode u radnju ako hoće novu obuću.

Zatim smo seli da večeramo. Pošto sam bio „vođa“ grupe, imao sam tu čast da delim trpezu sa vlasnikom hotela, direktorom lokalne agencije i nekolicinom njihovih poznanika. Ponuda je bila raskošna, ali nigde escajga. Ubrzo sam shvatio da ćemo, prema starim dobrim običajima, jesti prstima. Oduvek sam voleo da jedem prstima i bio siguran da je po nečijem bon tonu to pristojno, a ne da to kriomice radim kao kod mame ili bivše žene. Bilo je pravo zadovoljstvo otkidati komade tankog hrskavog hleba, njima zahvatati ukusne zalogaje i sve to zajedno trpati u usta. Uživancija! Toliko sam se uživeo u jelo, da nisam primetio upitne poglede mojih domaćina koje su među sobom razmenjivali. Jeo sam pogrešnom, levom rukom. U tom delu sveta, bez obzira koje ste vere, desna je ruka za uzimanje hrane, leva služi za neke druge radnje. Bio sam to potpuno smetnuo sa uma i ispao užasno nekulturan. S druge strane, bilo je više hrane za mene.

Najsimpatičniji za stolom bio mi je bogati prodavac tepiha, Avganistanac, koji je likom neobično podsećao na brkatog lovca koji u crtaćima juri Pink Pantera. Mali, proćelav, dugačkog nosa ispod koga su bili tanki brci i odmah ispod njih veliki stomak. Izgleda da je simpatija bila obostrana, lokalni vodič i ja pozvani smo kod njega u posetu, što sam prihvatio, ali za sutra veče. Te večeri smo se morali odmoriti za sledeći dan, jer novo jutro je donosilo novi doživljaj. Trebali smo se zaputiti kroz Kiber prolaz, prirodnu vezu centralne Azije i Velike Indije, planinski put koji spaja Pešavar sa Avgnistanskom granicom.

Godine 1893. posle neuspešnih britanskih pokušaja da osvoje Avganistan, određena je granica između ove zemlje i tada britanske Indije, takozvana "Durandova linija". Domovina velikog plemena Paštuna presečena je nadvoje. Oni su zbog toga digli ustanak protiv britanske krune koji je jedva ugušen 1897. godine. Mirovnim sporazumom Paštunima je garantovana potpuna nezavisnost nad teritorijama uz avganistansku granicu. Eto zašto današnji Pakistan ima plemensku oblast.

Državna vlast i zakoni poštuju se samo na glavnim putevima i u uskom pojasu od stotinak metara oko njih. Ostatak područja podleže drevnim plemenskim zakonima Paštuna. Dakle, ako malo odlutate s puta, za vašu sudbinu nije više odgovorna država, nego veće staraca plemena na čijoj ste se teritoriji zatekli. Naš plan je bio da se uputimo tamo, sve do granice sa Avganistanom.

Nisu prizori i lepota prirode ti koji privlače većinu znatiželjnika ovamo, mada surovost predela opčinjava i pomalo plaši. Razlog velike privlačnosti Kibera je sama ideja da se prođe istim putem koji su koristili mnogi osvajači vekovima unazad, prelazeći iz centralne Azije na potkontinent. Bobur, osnivač mogulskog carstva, Nadir Šah, Aleksandar Veliki, Darije Moćni, skitske i budističke vojske... Nije Kiber jedini, niti najvažniji prolaz prema Avganistanu, ali u njemu se krije najviše legendi, priča i romanse...

Nastaviće se...

Telegraf želi da vas upozna sa sjajnim delom "Bukirano", Nebojše Jojića.  Prva dva čitaoca koja se jave na karte@telegraf.rs danas (sreda 14.8.) od 12.30 dobiće besplatan primerak. Potrebno je da u mejlu ostavite svoje podatke - ime, prezime i broj telefona.

(Iz knjige “Bukirano” Nebojše Jojića, Laguna 2018.)