Između plesa, molitvi, transa i žrtvovanih kokoški: Ovako izgleda pravi vudu ritual

Uz svaki tekst delimo knjige za čitaoce

Pred vama je feljton koji će vas približiti knjizi "Bukirano" u izdanju Lagune i pretvoriti vas u putnike prostranstvima Afrike i Azije. U 230 stranica otkriva se put dug 40.000 kilometara. Pisac knjige Nebojša Jojić, kao predvodnik koji se ne drži utabanih staza, provešće vas neobičnim putevima kroz svet egipatskih piramida, uzavrelih sukova Maroka, pa kroz pustinje Severne Afrike sve do vudu svetilišta pod vodopadima Plavog Nila, kraljevstva Sabe, velike Indije i luka u koje su se usidrile najuzbudljivije priče moreplovaca.

Prošli put zavirili ste u Etiopiju, domovinu kraljice od Sabe, a danas se upoznajte sa narodom koji nam je doneo vudu.

Preporučujemo

BENIN, KOLEVKA VUDU RELIGIJE

Gde bi vudu (voodoo) religija mogla biti jača, nego na mestu postanka, u svom korenu? Zato smo otišli u posetu Beninu, kojim smo lutali kratko ali dovoljno, te su mi događaji kojih se prisećam prilično zbrkani, kao kada se čovek priseća delova nekog bajkovitog sna. Ipak nekoliko slika, jer na kraju uvek ostaju slike, vrlo jasno se ocrtava u mom umu otprilike ovako:

Tek što se razdanilo, izašli smo u blagu jutarnju izmaglicu. Sunce još uvek nije ugrejalo, ali se noćna vlaga počela povlačiti pred njim, stvarajući oko nas jedva vidljiv, osvežavajući plašt.

Tog jutra smo ustali rano da bi prisustvovali vudu svečanosti u obližnjem selu. Kako će to izgledati, hoće li biti žrtvovanja životinja, mnogo ljudi, plesa, padanja u trans? Nismo imali odgovor ni na jedno od ovih pitanja. Znali smo samo da smo prvi putnici iz Srbije koji će imati priliku da vide izvorni vudu ritual u kolevci ove religije.

U selu su nas dočekala deca, uvek nasmejana i raspoložena za bombone. Poveli su nas do kuće ukrašene naivnim crtežima jarkih boja. Unutra smo zatekli punačku, stasitu gospođu ozbiljnog lika koja nas je obavestila da glavni sveštenik još nije stigao, te da možemo malo prošetati selom. Vodič Aleks mi je objasnio da je ona sveštenica nižeg reda i da se ovom prilikom bavi finansijama. Ogromna žuta torba na njenom ramenu govorila je tome u prilog. Kroz petnaestak minuta pojavio se jako visok čovek, prodornog pogleda i orlovskog nosa, obučen u luksuznu šarenu mantiju sa belim povezom oko glave.

Zaista je bio “visoki” sveštenik! Šalu na stranu, ostavio je snažan utisak na sve prisutne. Ljubazno se upoznao sa svima ponaosob, probadajući nas prodornim očima čije su zenice iz blizine podsećale na klikere stoperce, jer su se boje u njima bukvalno prelivale. Da nismo bili tako daleko od stvarnog sveta, posumnjao bih da nosi raznobojna sočiva. Kada su stigli još jedan sveštenik i sveštenica, ritual je počeo prizivanjem Sapate, vudu božanstva čija se svetilišta često nalaze na obodima sela, koje je zaštitnik plodnog zemljšta, useva i štiti vernike od mnogih zaraznih bolesti. Zato su sveštenici posvećeni njegovom kultu i seoski ili oblasni doktori.

Uzano, malo svetilište nije nam dozvolilo da jasno vidimo šta se unutra dešava. Više smo čuli, nazirali i osećali ritual. Rasprskavanje ruma iz usta sveštenice po unutrašnjosti hrama, tužno zapomaganje žrtvovanih kokošaka, paljenje sveća i mrmljanje molitvi. Kokoši presečenih vratova su zatim izbačene ispred hrama uz izgovaranje novih molitvi. Po položaju mrtvih ptica sveštenici su bili u stanju da prepoznaju raspoloženje prizvanog božanstva. Sve je ovoga puta izgleda bilo u najboljem redu (osim za kokoške), pa smo pozvani da se vratimo u naš mali autobus i pratimo crvenu mazdu u koju su se potrpali sveštenici noseći sa sobom, ili u sebi, prizvano vudu božanstvo.

Posle petnaestak minuta vožnje obreli smo se u drugom, većem selu, gde se svečanost nastavila. Da li zbog belih gostiju, ili zato što je svečanost zaista bila važna, dočekala nas je raznobojno obučena gomila meštana. Kada je visoki sveštenik izašao iz kola svi su pred njim pali ničice. Veliko poštovanje ukazali su mu i seoski vudu sveštenici koji su nas dočekali s radosnim poštovanjem. Završni deo svečanosti, uz mnogo plesa, snažnog udaranja u bubnjeve i padanja u trans, trajao je dva sledeća sata. Plesači su se smenjivali, a bubnjari okupani znojem udarali su surov ritam koji je i neke od nas naterao na ples, što je izazvalo smeh i odobravanje meštana i neverovatno zabavilo seosku dečicu, kojoj je uvek lako izmamiti osmeh.

Nakon burnog plesa, ritam se polako smirio, bubnjevi utihnuli i konačno je, pod vrelim prepodnevnim suncem, svečana povorka krenula do obližnjeg svetilišta da isprati prizvano božanstvo. Molitve su izrečene, oblak ruma raspršen iz usta sveštenika kao blagoslov, završio je na obrazima i pognutim glavama okupljenih vernika, a zatim na zidovima bogomolje. Sveće su upaljene, pa ugašene, još jedan oblak ruma okupao je svetilište i Sapata je otišao u svoja vudu nebesa, a svečanost je završena.

Jedan od gostiju, u povratku je komentarisao događaj kome smo upravo prisustvovali, poredeći ga sa velikim vudu spektaklom koji je doživeo na Haitiju. Ogromno gledalište, masa sveštenika i plesača obučenih u belo sa crvenim maramama vezanim oko glave i pasa, žrtvovalo je tuce velikih i manjih životinja, uskovitlana gomila koja se kreće u krug oko životinjskih leševa, umačući prste u svežu krv i razmazujuči je po licima i odeći, tako da belo tkanje malo po malo postaje crveno, a lica se pretvaraju u izbečene crvenkaste maske...

Meni lično se ovaj naš, beninski doživljaj više dopao. Bio je skroman, ali baš zato mnogo prirodniji, sasvim stvaran...

Nastaviće se...

Telegraf želi da vas upozna sa sjajnim delom "Bukirano", Nebojše Jojića.  Prva dva čitaoca koja se jave na karte@telegraf.rs danas (petak 2.8.) od 12.30 dobiće besplatan primerak. Potrebno je da u mejlu ostavite svoje podatke - ime, prezime i broj telefona.

(Iz knjige “Bukirano” Nebojše Jojića, Laguna 2018.)