Tri pariske pesme Rastka Petrovića iz „Zenita“: Čupamo od zaborava bisere srpske kulturne baštine

Dimitrije i Mileva Petrović rodili su trinaestoro dece, od kojih je devetoro preživelo. Posle Nadežde, koja će postati slavna slikarka, i Milice, koja će postati pesnikinja, na svet je došao Rastko, koji će postati jedna od najznačajnijih ličnosti srpske književnosti prve polovine dvadesetog veka

Prvog dana februara 2021. godine navršiće se tačno jedan vek od izlaska prvog broja „Zenita“, našeg avangardnog umetničkog časopisa koji je od 1921. do 1926. izlazio u Zagrebu i Beogradu, a koji je pokrenuo Ljubomir Micić, zajedno sa Ivanom Golom i Boškom Tokinom, o kojem će posebno biti reči. Te smo se godišnjice nedavno dotakli, kada smo preneli uvodnik prvog broja ovog lista, najavljajući da ćemo ga se ubuduće s vremena na vreme doticati, sa ciljem da spasimo od zaborava naš najvažniji kulturni magazin međuratnog perioda.

Danas ćemo preneti tri pesme koje je Rastko Petrović, jedan od pridruženih urednika i saradnika „Zenita“, objavio u tom listu tokom prve polovine 1921. godine. Sve tri pesme su napisane u Parizu, ali pre toga moramo napraviti kratki osvrt na život i rad ovog značajnog srpskog autora iz prve polovine dvadesetog veka, mlađeg brata slavne slikarke Nadežde Petrović i pesnikinje Milice Mišković.

Preporučujemo

Rodio se u Beogradu 3. marta 1898. kao deveto dete Dimitrija Mite Petrovića, nastavnika crtanja, i Mileve rođene Zorić, učiteljice i sestričine Svetozara Miletića. Njegovi roditelji su imali trinaestoro dece od kojih je devetoro preživelo; Rastko je bio najmlađi, neverovatnih 25 godina mlađi od Nadežde. Kum na krštenju, u staroj crkvi Svetog Marka na Tašmajdanu (sadašnje zdanje podignuto je u periodu 1931—1940), bio mu je Jaša Tomić.

Krajem pohađanja osnovne škole u rodnom gradu, u vrlo kratkom roku, ostaje bez oba roditelja: otac umire aprila 1911. a majka naredne godine, pa brigu o dečaku preuzimaju starije sestre. Njegovo gimnazijsko školovanje prekidaju Balkanski ratovi, a potom i Prvi svetski rat. Šesnaestogodišnji Rastko odlazi na front, sedamnaestogodišnji Rastko prelazi Albaniju, na Krfu piše i izdaje zbirku pesama „Kosovski soneti“, a zatim odlazi u Francusku.

Gimnaziju završava u Nici; potom, kao stipendista francuske vlade, upisuje prava u Parizu, gde se upoznaje i druži za tamošnjim pesnicima i slikarima. Počinje i sam da piše; to je upravo period nastanka tri dolepriložene pesme, ali i period u kojem je napisao roman „Burleska Gospodina Peruna Boga Groma“, koji spada u red najneobičnijih u našoj književnosti. Roman je to sa hiljadugodišnjim vremenskim rasponom, koji prikazuje kulturu i istoriju Slovena na našim prostorima, i koji za svoje likove, između ostalih, ima slovenske paganske bogove. I ove tri pesme i pomenuti roman pojavili su se 1921. godine; naredne izdaje zbirku „Otkrovenje“ i počinje da se bavi likovnom kritikom, zbog koje je takođe veoma značajan za našu kulturu, što zbog toga što je bio jedan od njenih pionira u nas, što zbog uticaja koji je imao.

1923. zapošljava se u Ministarstvu inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, prvo kao činovnik a potom i kao pripravnik, što se nažalost odrazilo na njegovo književno stvaralaštvo. Pesme piše sve manje, ali 1927. objavljuje roman „Sa silama nemerljivim“. Bitnu promenu doneće njegovo postavljenje za pisara pri poslanstvu u Vatikanu oktobra 1926. godine; pesnik i poslanik Milan Rakić, prepoznavši dar i umetničku dušu mladića kojeg guši kancelarijski posao, omogućuje mu da proputuje Italiju, Španiju, Francusku, Tursku i — Afriku.

Plodovi tog oslobođenja, ako se tako može nazvati, došli su već 1930. kada je izašao kultni Rastkov putopis „Afrika“, i 1931. kada se pojavio roman „Ljudi govore“, poslednje književno delo izdato za njegovog života. Ovo delo danas ima status klasika naše književnosti i nalazi se u lektiri za treći razred srednjih škola; radnja je smeštena na dva ostrva, jedno na kojem živi markiz i drugo na kojem žive njegovi zaposlenici, i mahom je dijaloška: pripovedač podstiče na razgovor ljude koji pričaju svoje životne priče, te otuda i naziv dela.

Od 1931. piše likovnu kritiku za „Politiku“ pod inicijalicima „N. J.“ („Nisam Ja“), ali sa tim prekida 1935. kada biva postavljen za vicekonzula u Čikagu. Već 1936. godine prelazi na položaj sekretara našeg poslanstva u Vašingtonu. Uspeva da proputuje Ameriku, Meksiko i Kubu, 1938. postaje konzul u Čikagu i čitav Drugi svetski rat provodi u Sjedinjenim Državama. Posle rata oboleva i u Vašingtonu iznenada umire 15. avgusta 1949. Imao je samo 51 godinu. Sahranjen je u mestu smrti, dok su njegovi posmrtni ostaci preneseni u Beograd juna 1986. i položeni u porodičnu grobnicu na Novom groblju.

U međuvremenu, u domovini su posthumno objavljena dva njegova dela. Prvo je 1961. objavljen roman „Dan šesti“, koji je vrlo važno ostvarenje. Prvi deo romana, koji opisuje Albansku golgotu, napisao je još 1934. godine, ali mu je Geca Kon (njegov izdavač u Jugoslaviji) vratio rukopis na doradu zbog ekstremno mračnog prikaza te tragedije; nakon toga je u Americi napisao drugi deo koji se odvija na tom kontinentu, samo dvadeset godina kasnije u odnosu na prvi. Marko Ristić — poznati srpski i jugoslovenski pesnik kojeg nazivaju glavnim ideologom srpskog nadrealizma — dobavio je rukopis i najzaslužniji je za njegovo objavljivanje. Konačno, zbirka pesama „Ponoćni delija“ objavljena je 1970. godine.

Sada dolazimo do teme ovog teksta. U drugom broju „Zenita“ od 1. marta 1921. godine izašla je pesma pod nazivom „Najsentimentalniju o sitosti legendu“:

„U duši mi je odaja prostarana

U njoj klupe drvene, i tri peći zidane.

Neko s desna ulazi i ovakovu čudnu priču ispriča:

— »Ima li ičeg lepšeg od tresišta pokrivenog biljem,

I tica koje se nad njim dovikuju;

Ima li ičeg veselijeg od premlade devojčice

Što trči uskom stazicom?

Evo je skače čas na jednu nogu, čas na dve.

Toliko je vesela.

Htela je već da prođe, da nađe ubavog mladića

Da ga poljubi na usta kada Ševar ugleda.

U ševara tri su lista: jedan crven, jedan plav

Jedan od zlata. Ševar se na sve strane poklanja

Jedan list veli: poljubi; drugi veli: zagrizi;

Treći najzad: pojedi.

Devojče potrča da ih uzbere.

Ali je tresište rovito: više se nikud ne može

Nego u dubinu do kraja.

Devojka promisli: da li je dovoljno duboko

Da joj se visoko telo utopi.

Pa kada se uveri nasmeši se i opusti!«

U duši mi je odaja prostrana

U njoj svako veče jedu jegulje pržene.“

Već u četvrtom broju „Zenita“ od 1. maja iste godine izlazi Rastkova pesma „Jedrila“:

„Topografski radnici, sokoli moji, sokoli,

Dok geografske karte tiskate

Mislite na zemlje udaljene,

Zelene i plave boje gora i stena sa prstiju sisate

A sa Azije oštrih mirisa bole vas grudi i Afrike.

Dok radite žudi vas zemlja udaljena

A zanose vas kao fantomi čudne slike

Čamci od kože šiveni Eskinosi u trbuhu kitova.

Masni. Puni smo istih opojnih mirisa i bolova,

O hoj, topografski radnici — braćo moja,

Još smo jaki, još smo mladi, država je za nas boja.

Topografski radnici vrlo ljubljeni vrlo bliski,

Da ste bogati ne bi karte gradili,

Odlazili bi u daljine prostora gladni;

Ni da sam moćan ne bi pesme pisao

Rđave možda rđave. Gde bi smo bili?

Lenjivi i topli o svakako da nebi bili radni,

Lenjivi i topli na obalama čije bi reke ležali,

Koji bi nas narodi prijateljima zvali,

O koji bi za nas, bili žali?

Ta u daljine bi odlazili prostora gladni

Uvek ježni poljana, još gladni, još mladi, još jadni.

Pradedovi naši Slaveni, krvoločni al putnici,

Braćo moja topografski radnici.

Čunovima da poverimo svoja srca umorni

A već bi nas zora sokolila da orni

Produžimo opet preko planina.

Svih zemalja granice obojene, gle, krvavo.

Pustili bi jedva na okean tiskan plavo.

O drhtala bi drhtali bi zdravo

U zuru umornih bezmerno starih svodova.

Avaj ovako, topografski, neka ste samo zdravo

Po sumornim prostorijama svojih bolova

Gde, dalnjim predelima umrljane, sisate svoje prste

Gde nad nikad ne viđenim manastirima

Stavljate sićušne krste.

Avaj ovako topografski, neka ste samo zdravo

Prilazeći ženama uveče da ih ljubite.

Bacivši pogled na ikonu i na kartu sveta

Vama se učini, kad prilazite ženi da je ljubite,

da je ta karta ona krpa uzeta

Sa ranjavoga lica Isusa Hrista.

Ha, ha, ha, kakvih čudnih ja tu smišljam žalova,

Da otpustim jedra okeanom tiskanim plavo,

i kakve ludačke ja sve smišljam planove:

Čas kralj ludaka, čas car, kambodžske gledam klanac

Sin sam Slovena divljih nekada, ali sada putnik.“

Konačno, u narednom, petom broju „Zenita“, koji je izašao 1. juna, pojavila se Rastkova pesma „Lovčevo bdenje“, poslednja koju smo za danas izabrali:

„Ja i osam evropskih dasada

Posedasmo da igramo karata:

Imena Dantona, Robespiera i Marata

Spominjemo uz smeh.

Čudna nam želja duše potkrada:

Da duša pomrlih stolu bude prizvata;

U čas evo Dantona, za njim evo Marata:

Bolno se grče prsti i lede,

A glas je suh i bez jeka,

Ponoć je prošla dva sata,

I mrtvaca glave blede i sede.

Po prozorom talasom srebrnim šumi reka.

A glas joj je suh i bez jeka,

Suh i bez jeka.

Bolni, zgrčeni i hladni, ja i osam dosada

I ti vođe revolucije, igramo se, kartamo.

A na kartama da su slike ljubovca naših, o jada,

I naših očeva i prijatelja, dal’ znamo —

Il samo nam se čini — i srca naša ranjava

I krstovi i listovi?

Daleko otiče reka Sava,

Njeni talasi udaraju ispod prozora.

I mladost prođe žurno kao snežna odora:

Daleko će oteći reka Sava.

Pa ja sa psima jurim u lov:

»O kneže medvede budi ljubazan dođi po moj gvozdeni lanac;

Mesec, ključ i katanac!«“

Koja je od ove tri pesme vaš favorit? Možete nam odgovoriti u komentarima. Nama se pesma „Jedrila“ graniči sa ingenioiznim, i od ove tri nam je ponajbolja.

(P. L.)