"Nebo je mene dalo tebi": Najlepše ljubavno pismo i najženstvenije reči dolaze iz pera muškarca

Kako se Tatjana svojom pojavom izdvaja među moskovskim lepoticama, tako se i Puškinov "Evgenije Onjegin" izdvaja među romantičarskom literaturom

Nigde prva ljubav i njeno nevino uverenje da su naša osećanja naša sudbina nije opisana kao u Tatjaninom pismu Onjeginu. Toliko ženstveno, a iz pera muškarca.

Čak i oni koji zaborave detalje radnje Puškinovog romana u stihu, setiće se reči kojim je Tatjana ponudila svoje čisto biće u ljubavi prekaljenom Onjeginu, previše iskusnom, tipu junaka koji je u književnosti poznat i kao "suvišni čovek".

Preporučujemo

Nije samo prva zaljubljenost ono što u njenom pismu mami. To je i vera prirodne, iskrene devojke, da ju je "nebo namenilo" onom koga voli, da je njihova ljubav zapisana, predviđena u snovima. To je i vera koja joj daje neverovatnu hrabrost da prva izrazi svoja osećanja i napiše pismo - dokaz - koji bi mogao da je posrami i uništi, ako bi Onjegin to želeo.

Evgenije, u njenim očima oličenje junaka iz romana, vraća joj pismo uz propoved i odbijanje. Suviše je neiskusna u ljubavnim stvarima, zato je emocije iznela bespoštedno (naročito dirljiv trenutak kada prestane da mu persira). Ljubav je za nju najavljena sudbina, za njega dosada, baš kao što ga umara i njena stepa, seoski okoliš u kome Tatjana uvek iznova nalazi lepotu i smisao. On je egoista po uzoru na Bajronove junake, ona dostojanstvena sanjalica, prva junakinja ruske književnosti koja nosi tipično rusko ime.

Podsetite se još jednom ovog predivnog pisma:

Tatjanino pismo Onjeginu

Pišem Vam – šta bih znala bolje?

I šta Vam više mogu reći?

Sad zavisi od Vaše volje

Prezrenje Vaše da l’ ću steći.

Al’ ako Vas moj udes hudi

Bar malo trone i uzbudi,

Vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,

I za sramotu mojih jada

Ne biste znali Vi ni sada,

Bar da se nadam da sam smela

Da ćete opet k nama doći

I da ću bar i retko moći

U selu da Vas vidim našem,

Da se veselim glasu Vašem,

Da Vam što kažem, pa da zatim

O istom mislim i da patim

Dane i noći duge sama

Dok ne dođete opet k nama.

Al’ osobenjak Vi ste, znamo,

I teška Vam je selska čama,

A mi…mi ničim ne blistamo,

No iskreno smo radi Vama.

Što dođoste u naše selo?

U stepi, gde moj život traje,

Ja ne bih srela Vas zacelo

I ne bih znala patnja šta je.

Smirivši burne osećaje,

Možda bih jednom (ko će znati?)

Po srcu našla druga verna

I bila bih mu žena smerna,

A svojoj deci dobra mati.

Drugi!…A’ ne, ja nikom ne bi’

Na svetu dala srce svoje

Oduvek tako pisano je…

Nebo je mene dalo tebi;

Moj život sav je jemstvo bio

Da ću te sresti izmeđ’ ljudi;

Znam, bog je tebe uputio,

Moj zaštitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,

I neviđen si bio mio,

Tvoj pogled me je svud proganj’o,

U duši davno glas odzvanj’o…

Ne, nije mi se san to snio,

Jer čim si uš’o, ja sam znala,

Sva premrla i usplamsala,

I rekla: on je ovo bio!

Ja tebe često slušah sama;

Govorio si sa mnom jednom

Kad prosjaku pomagah bednom

I kada blažih molitvama

Buru i jad u srcu čednom.

Zar nisi ti i onog trena,

O priviđenje moje drago,

Promak’o kroz noć kao sena,

Nad uzglavlje se moje sag’o

I šapnuo mi reči nade

Ljubavi pune i iskrene?

Ko si ti? Čuvar duše mlade

Il’ kobni duh što kuša mene

Utišaj sumnje što me guše.

Možda su sve to sanje moje,

Zablude jedne mlade duše,

A sasvim drugo suđeno je…

Nek bude tako! Što da krijem?

Milosti tvojoj dajem sebe,

Pred tobom suze bola lijem

I molim zaštitu od tebe…

Pomisli: ja sam ovde sama

I nikog nema da me shvati,

Sustajem i moj um se slama,

A nemo moje srce pati.

Čekam te: nade glas u meni

Bar pogledom oživi jednim,

Ili iz teškog sna me preni

Prekorom gorkim i pravednim.

Završih! Da pročitam strepim…

Od stida više nemam daha…

Al’ Vaša čast mi jemči lepim

I predajem se njoj bez straha…

Ako vas ove reči nateraju da se ponovo vratite romanu koji je deo gimnazijske literature, dodajte na svoju listu čitanja "Putovanje Čajlda Harolda" i "Don Žuan" od Lorda Bajrona, kako bi bolje razumeli odnos Tatjane i Onjegina. Puškin je mislio na ova dva dela (i na roman "Klarisa" od Ričardsona, koji kod nas nije preveden) dok je gradio lik Onjegina. I to nije krio - Evgenije poseduje Bajronova dela u svojoj biblioteci, a čak i portret barda visi na njegovom zidu.

(Telegraf.rs)